Sic semper tyrannis – nakon trinaest godina iscrpljujućeg građanskog rata tokom kojeg je stradalo 600.000 ljudi i blizu 11 miliona raseljeno, zbog kojeg se ekonomija Sirije kontraktovala za 85 procenata, a svaki njen četvrti stanovnik primoran na život u apsolutnom siromaštvu, režim Bašir al Asada doživeo je svoj neslavni kraj. Nepune dve nedelje su bile dovoljne pobunjenicima da savladaju nemotivisane državne snage, a bekstvom diktatora u Moskvu, Sirija je otpočela mukotrpan put tranzicije ka egalitarnijem i slobodnijem društvu.
Kolaps Asadovog režima ne samo da će dovesti do nove preraspodele moći unutar Sirije, već on i predstavlja ogroman strateški trijumf Turske koji će joj konačno omogućiti da u njenoj geopolitičkoj partiji šaha sa Rusijom, ona pređe u vođstvo i izađe iz dosadašnje pat pozicije.
Nije iznenađenje da je Turska odigrala ključnu ulogu u svrgavanju Asada sa vlasti; još od ranih dana Arapskog proleća, Erdogan je, uz državnu sekretarku SAD Hilari Klinton i francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, bio glavni zagovornik delovanja savezničkih trupa u Siriji i uspostavljanja demokratske vlasti. Međutim, na kraju su pobedile „crvene linije“ Baraka Obame, te su Rusija i Iran uspeli da pruže ruku spasa savezniku. Deset godina i tri turske vojne operacije kasnije, tentativni dogovor između Rusije i Turske je postojao duž M4 autoputa koji je povezivao gradove Tal Rifat i Manbidž, i dozvoljavao kako opstanak režima tako i autonomiju pobunjenika u Idlibu, dok je u isto vreme sprečavao širu autonomiju Kurda u Siriji. Ovde nije bila reč o permanentnom rešenju, pogotovu što je pitanje sirijskih izbeglica prolaskom vremena značajno uticalo i limitiralo Erdoganovu izbornu matematiku. Bašir al Asad se nije dao privoleti na kompromisno rešenje i povratak barem dela od gotovo četiri miliona sirijskih izbeglica u Turskoj, čak ni uz posredovanje Vladimira Putina i Ali Hamneja. Stoga, Erdogan je sačekao momenat strateške iscrpljenosti Irana i Rusije dok kog je došlo posle desetkovanja Hamasa i Hezbolaha, odnosno ogromnih gubitaka u Ukrajini. Bez pomoći iranskih proksija i ruske avijacije, režimske snage nisu mogle da se suprotstave pobunjenicima koji je opremala i obučavala Turska.
TURSKI KOMPROMISI
Svrgavanje ruskog saveznika predstavlja kulminaciju prevage Turske nad Rusijom i razbijanje ruskog uticaja koji je tokom prethodne decenije opkolio Tursku: Putin je intervenisao zajedno sa Iranom i osujetio promenu režima u Damasku. Nakon što su turski avioni u novembru 2015. oborili ruski Su-24, Rusija je uvela ekonomske sankcije Turskoj, pojačala svoje vojno prisustvo u Jermeniji i nastavila dalju militarizaciju okupiranog Krima, dodatno menjajući balans moći u korist Rusije.
Zbog prethodno pomenutih dešavanja, Erdogan je bio primoran da se pomiri sa Asadovim opstankom, kao i sa ruskim uticajem na svojoj južnoj granici. Zauzvrat, Turska je dobila tampon zonu u Siriji i stolicu za pregovaračkim stolom.
Danas, nakon strateškog poraza Putina u Siriji, situacija je u potpunosti drugačija: umesto Asada, na čelu Sirije će se nalaziti Hajat Tahrir al Šam, sa kojim Turska ima dugu istoriju saradnje, umesto sa Putinom, Erdogan mora da razgovara sa Donaldom Trampom – zbog američkog sponzorstva Sirijskih demokratskih snaga kojima dominiraju Kurdi i koje kontrolišu veći deo severoistočne Sirije – kao i sa zemljama Zaliva i verovatno EU, koje će podržavati rekonstrukcija zemlje.
Ruske pretnje po Tursku su oslabile i na drugim frontovima. Ukrajinska vojska je proterala rusku Crnomorsku flotu sa Krima u luku Novorosijsk, što znači da Ankara sada ima manje razloga da se plaši da će se more pretvoriti u „rusko jezero“ – frazu je sam Erdogan upotrebio 2016. na samitu NATO-a.
U međuvremenu, Rusija je izgubila većinu uticaja kojeg je imala u Jermeniji, zbog nemogućnosti da ispuni svoje ugovorne obaveze i zaštiti teritorijalni integritet Jerevana u ratu sa turskim saveznikom Azerbejdžanom. Jerevan je zamrznuo svoje učešće u ODKB-u i otpočeo evroatlantske integracije u potrazi za kredibilnim saveznicima. Čak i u Libiji, turski dronovi su uspeli da spreče pad Tripolija i sačuvaju libijsku Vladu od poraza pred stranom koju Rusija podržava naoružanjem i plaćenicima.
Turska se često smatra zavisnom od ruskih zaliha energije i stoga podložna taktici snažnog oružja. Sada se i to možda menja. Pošto Gaspromov ugovor o tranzitu sa ukrajinskim Naftogasom ističe 1. januara, Turski tok će biti jedina izvozna ruta gasovoda iz Rusije u ostatak Evrope.
Turska će iskoristiti svoju poziciju kako bi dobila što bolju ponudu sa ruske strane, uključujući mogućnost kupovine dodatnih količina ruskog gasa za reeksport (i označavanje) kao sopstvenog: ključni deo razgovora oko uspostavljanja „gasnog čvorišta „ na turskom tlu.
MOSKVA–TEHERAN
Sirijska kriza je redefinisala međunarodne odnose Turske. Asadova sposobnost da zadrži vlast, uglavnom zahvaljujući Rusiji i Iranu je približila Ankaru, Moskvu i Teheran, posebno nakon pokušaja državnog udara u Turskoj 2016, koji je u isto vreme doveo do deterioracije odnosa između Turske i Zapada.
Pad Asada će verovatno imati obrnut efekat: doći će do degradacije odnosa koje Turska ima sa Rusijom i Iranom, dok će otvoriti prozor za normalizaciju odnosa sa Zapadom, pre svega Sjedinjenim Državama ukoliko se dođe do kompromisa po pitanju Kurda.
Uprkos tome, Moskva će morati da kontroliše svoje nezadovoljstvo Turskom jer će joj podrška Ankare biti neophodna da bi uopšte imala šansu da sačuva svoju poziciju u Siriji, poput svojih vitalnih pomorskih i vazdušnih baza u zemlji, bez kojih je ne samo nemoguće da Rusija zadrži svoje prisustvo na istočnom Mediteranu, već i da ostvaruje svoje imperijalne ambicije u Sahel regionu Afrike, gde je prethodnih godina uspešno izgradila uticaj nauštrb Francuske.
Tokom Asadove vladavine, Rusija se efektivno pozicionirala kao nezaobilazni „stariji partner“ svake moguće normalizacije između Turske i Asadovog režima, i igrala je sličnu ulogu između režima i SDF-a. Ova uloga dala je Rusiji određenu polugu u odnosu na Tursku. Kada je proces iz Astane, mehanizam za upravljanje konfliktom i zamrzavanje sirijskog sukoba koji je zaobilazio Ženevski proces predvođen UN-om i koji su predvodile Turska, Rusija i Iran, krenuo svojim tokom, Moskva je htela da iskoristi svoju ulogu „starijeg partnera“ kao sredstvo za održavanje dinamike međuzavisnosti sa Ankarom. Ova dinamika sa Rusijom u Siriji postala je ključni faktor koji je ograničavao tursku politiku prema drugim pitanjima koja uključuju Rusiju, kao što su Ukrajina, Libija ili Crno more. Rusija je dugo vremena vešto koristila ranjivost Sirije i Turske da utiče na političke izbore Ankare na drugim mestima.
Sada su uloge zamenjene. Ankara bi mogla da dođe da služi kao čuvar kapije Moskvi da dopre do Damaska. Isti slučaj će verovatno biti i sa Iranom. Sa svojim partnerima i saveznicima koji imaju moć u Damasku, Ankara sada ima prednost u odnosu na Moskvu i Teheran. Njena zavisnost od Rusije i Irana se smanjuje. Sirija takođe može poslužiti kao zajednički interes za Tursku, arapske države, SAD i EU za dijalog i saradnju, kako u Siriji tako i šire.
Pošto je sirijski gordijev čvor presečen , rusko-turski odnosi će se vratiti na svoju prirodnu geografski „vrelu tačku“: region Crnog mora, gde će Erdogan ponovo koristiti strategiju „deriskinga“ i izbegavanja otvorenog sučeljavanja sa Rusijom. Budući mirovni pregovori između Moskve i Kijeva za vreme Trampovog mandata bi mogli biti zlatna prilika za Tursku.
Erdogan bi čak mogao da podseti Kremlj na lekcije Asadove oholosti: da je izbegavanjem Turske bivši diktator zapečatio sopstvenu sudbinu i da je politički dogovor bolji od otvorenog sukoba.
Autor je istraživač u organizaciji Novi treći put