Vlast Bašara al-Asada se doimala kao citadela grada Alepa; trošna ali čvrsta tvrđava koja se uzdiže nad ostatkom društva, neosvojiva i večna. Svakako dugovečnija od ljudi koji žive u njenoj senci, i pod njenim kulama osmatračnicama.
Bio je to privid u koji je ceo svet verovao. No, za manje od deset dana, talas pobunjeničke ofanzive nije odneo Asadovu tvrđavu, nego kulu od peska. Režim građen 60 godina se sprao gotovo bez otpora, bez prigovora, bez pomoći, bez želje za samoočuvanjem. Iza sebe je ostavio Siriju koju je izgradio a potom uništio u građanskom ratu, i društvo sekularno ali iznutra zavađeno između brojnih etnoreligijskih zajednica koje neki nazivaju „sektama“: Sunitski muslimani, šiitski muslimani, aleviti, hrišćani, Arapi, Kurdi, Jermeni. U tome, Sirija sliči susednom Libanu, pa donekle i nekim balkanskim zemljama poput Bosne i Hercegovine. To je bogatstvo kulture Levanta i Balkana, ali ujedno i izvor političke nestabilnosti. Uvek postoji opasnost da će se nekakav „politički preduzetnik“ pojaviti i eksploatisati različitosti zarad dolaska ili ostanka na vlasti, pa i po cenu građanskog rata. To se desilo i Libanu 1975-1990, i Bosni i Hercegovini 1992-1995. Taj scenario ne mora nužno da se desi, ali jeste moguća staza kojom će Sirija poći.
PREČI POSLOVI SAVEZNIKA
U istoriji je nezabeleženo tako brzo urušavanje jednog režima. I Napoleonu je trebalo 20 dana od iskrcavanja na Azurnoj obali da dođe u Pariz i zbaci na 100 dana režim restaurirane kraljevine. Razlog treba videti pre svega u geopolitičkim promenama u koje Sirija nije bila direktno uključena. Asadov režim su od 2015. do 2020. zaštitili Rusija, Hezbolah, i Iran. Da nije bilo njih, Asadova era bi se završila pre devet godina. Oni su joj produžili život i povratili kontrolu nad velikim delom Sirije. Povratili i održali. Dokle god su Rusija i Hezbolah bili tu, pobunjenici su bili potisnuti i bez mogućnosti da ugroze Asada. Ali prvo su otišli ruski vojnici. Kako Ukrajina februara 2022. nije pala za tri dana, rat se odužio, i iskusni vojnici su bili potrebni. Prebačeni su i iz Sirije, i sa Nagorno-Karabaha, gde je njihov odlazak otvorio mogućnost za azerbejdžansku ofanzivu i zauzimanje tog delića Kavkaza. Danas su se u Siriji zadržali poneki ruski vojnik u vazdušnoj bazi Hmeimim blizu Latakije i u pomorskoj bazi još iz sovjetskog perioda u Tartusu. Hezbolah je ostao uz Asada i bio je sasvim dovoljan, sve do rata sa Izraelom ove jeseni. Da bi se ojačala linija u Libanu, nakon uspešnog izraelskog eliminisanja organizacije, i da bi pružili jači otpor izraelskoj invaziji, Hezbolahovi borci su se povukli, ostavljajući Asadovu Sirijsku arapsku armiju samu.
A ta armija nije uopšte pružala otpor kada su pobunjenici počeli svoju ofanzivu koja je trebalo samo da povrati Alepo. Po informacijama iz Sirije, vojnici Asadove armije su neplaćeni već mesecima, upućeni na to da izvlače iz lokalnog stanovništva novac iznudom i reketom. Bojni moral i vojnička disciplina su bili nepostojeći, oprema je bila stara, isporuke novog oružja nije bilo. Ovo je sve dokaz truleži režima iznutra, za šta je odgovorna i koruptivna, klijentelistička priroda režima, ali i činjenica da je Sirija neobnovljena, a razorena ratom. Sankcije koje je američki Kongres doneo 2020, pod nazivom „Cezarov zakon“, po pseudonimu Sirijca koji je otkrio strahovita kršenja ljudskih prava u Siriji, su tako sveobuhvatne i dalekosežne da bi sankcionisale svaku kompaniju na svetu koja bi Siriji prodala građevinski materijal ili pružila građevinske usluge. Rat je oterao trećinu Sirijaca u izbeglištvo, a bruto nacionalni proizvod srušio sa 67 milijardi godišnje pre rata na svega 9 milijardi 2021. Pad od 750 procenata koji nije mogao da postane rast, zbog sankcija. Sirijska lira je pretrpela pad vrednosti od 277 puta. Pre rata se za jedan dolar dobijalo 47 lira, što je postepeno padalo i padalo da bi najveći pad lira pretrpela u julu prošle godine, sa 2.500 na 13.600 za jedan dolar. Nafta, koju Sirija nikada nije imala mnogo, je svejedno činila 25 odsto državnih prihoda pre rata. Ali naftna polja su sa one strane Eufrata, pod kontrolom Kurda i zaštitom američke vojske. Lišena infrastrukture, razorena i bez najmanje trećine populacije, bez prirodnih resursa, šta je Asadova vlada mogla da uradi da obnovi Siriju? Ona nije mogla da ponudi budućnost svojim građanima. Samo opresiju. I to objašnjava nevoljnost da iko zaustavi napredovanje pobunjenika koji su i sami bili iznenađeni da je od onakve sile ostala samo hitinska ljuštura koju su oduvali.
NEJEDINSTVENI POBUNJENICI
Ali pobunjenici nisu jedinstvena antiasadovska snaga. Nakon rusko-iranske intervencije, do 2020. je van kontrole Damaska ostao grad Idlib, na severu Sirije. Idlib, i od njega pojas dubine 30km koji se ka istoku protezao uz tursko-sirijsku granicu su bili utočište za poražene anti-asadovske snage i tri miliona civila koji su izbegli u taj deo Sirije. Njima je zaštitu na toj teritoriji pružila Turska, koja je čak okupirala deo Sirije u tu svrhu. Tokom sedam godina izgnanstva u idlibu, dve glavne frakcije su se oformile. Od ekstremnih džihadista, Al-Kaide i Islamske države (Daeš), nastao je prvo Front Al-Nusra, koji se rebrendirao pod imenom Hajat Tahrir al-Šam, Organizacija oslobođenja Sirije. Njihov lider, Abu Muhamed al-Džolani, se potrudio da i sebe i svoju organizaciju predstavi kao politički korektne džihadiste koji nisu krvožedni već žele pravdu, pomirenje, mir, bratstvo i jedinstvo. Druga organizacija je promenila ime iz Slobodna sirijska vojska u Nacionalna sirijska vojska, ali tu o vojsci nema govora. U pitanju je sijaset različitih sitnih organizacija koje su preživele rat sa Hezbolahom i ruskom armijom i domogle se Idliba. Sve te brigadice zajedno tvore ideološku papazjaniju. Vojnici koji su ušli u Alepo pre dve nedelje su na svojim uniformama nosili zastave i Turske i pre-asadovske Sirije, i Islamske države -Daeša, i sekularne „Vojske mira“. Svi ti simboli na jednom vojniku. Za šta se tačno on borio?
Na jugu Sirije, uz granicu sa Jordanom su potpuno drugačije snage u gradu Darri u kojoj je i počelo Arapsko proleće u Siriji 2011. Amerika i Jordan su podržavali samo sekularne pobunjenike koji su nekada bili okupljeni u organizaciju „Narodni otpor“, ali ta organizacija je nestala do 2020. Nakon što su pobunjenici sa severa zauzeli Hamu, i Darra je opet ustala. Preuzeli su je pobunjenici koji nemaju nikakvo ime, ali su sigurno povezani sa „Narodnim otporom“. Oni su ti koji su zauzeli koliko sutradan po izbijanju ustanka grad Kuneitru, a onda i Damask, odakle su se obratili naciji iz studija državne televizije.
Sve teritorije sa istočne strane Eufrata drže sekularni Kurdi koji žele decentralizaciju, što je ideja nedopustiva za Tursku. Na zapadnom delu zemlje, priobalje drže aleviti, potpuno sekularizovani muslimani koji strepe od odmazde sunitskih islamista jer je porodica Asad i njihovi najbliži saradnici svi pripadnici ove etnoreligijske skupine. Strepnju od islamista dele i šiiti i hrišćani i Kurdi i sekularni Arapi. Taj strah može da uništi ili izgradi budućnost Sirije. Biće potrebno da regionalni akteri, pre svega Turska, ali i Saudijska Arabija, Emirati, Katar, Iran, Jordan, otvore svoje kanale komunikacije i poruče svim frakcijama da samo mirna i celovita Sirija dolazi u obzir. Ona ne sme postati polje za projekcije moći regionalnih sila, jer osim izbeglica, nema šta da se dobije u toj razorenoj zemlji. Jedan akter se, doduše, već okoristio o haos. Izrael je, da bi zaštitio teritoriju koju je ilegalno oduzeo Siriji, objavio da uzima još teritorije od Sirije, kao „tampon-zonu“. Po najavama ministra Bezazela Smotriča, ta tampon-zona će jednog dana obuhvatiti i Damask.