Na dan kad ovaj tekst bude u štampi 58. Bitef, sa podnaslovom Lepota (ne)će spasiti svet, biće na pola puta do kraja svoje plovidbe, a kad novi broj Novog magazina ugleda svetlo dana, pod plaštom beogradske večeri videćemo premijerno izvođenje njegove poslednje predstave – Snaga kučke – nevesta i pepeljuga brazilske autorke i rediteljke Karoline Bjanki, posle čije reprize će biti proglašene najbolje predstave i dodeljene Bitefove tradicionalne nagrade.
Predstava koja je imala čast da otvori Bitef, Mekšanje berlinskog Dens on ansambla, u koreografiji Hristosa Papadopulosa, pružila je tračak nade u optimističko tumačenje naslova ovogodišnjeg festivala. Međutim, one koje su usledile su nas razuverile. Ako svet pođe putem samodestrukcije, neće ga spasiti ni lepota, ni umetnost, ni nauka, ni svekoliko ljudsko znanje. Lepota je, ipak, bila i biće neodvojivi deo nade da do toga neće doći, deo zajedničke borbe za očuvanje planete i njenih prirodnih bogatstava, živog sveta i čoveka.
U pozorištu Madlenijanum švajcarski reditelj Milo Rau svečano je 25. septembra otvorio Festival, na kojem će biti izvedena i njegova predstava Antigona u Amazonu. „Veoma sam srećan što sam ovde, u Beogradu, na Bitefu… To je festival koji je ujedno i lokalan i internacionalan, festival koji je podjednako posvećen lepoti i protestu, hrabar, raznovrstan festival“, rekao je Rau. Ovo je njegov drugi boravak u prestonici Srbije. Prvi put doputovao je u Beograd malim folksvagenom 2014, kada je pripremao komad Mračno doba o građanskom ratu u Jugoslaviji. Letos je folksvagenom došao u Srbiju i kancelar Olaf Šolc. „Došao je da promoviše iskopavanje litijuma za potrebe nemačke automobilske industrije, nedaleko odavde, u dolini Jadra. Šolc je pozvao Srbe da se žrtvuju za Evropu, za takozvanu održivu energiju. Evropa, naravno, znači Folksvagen: raseljavanje dvadeset hiljada porodica i trovanje plodnog tla za naredne generacija, to je ono što znači reč održivo – održivo u smrti“. Pred nama je teška borba, sa neizvesnim krajem: „Imamo malo vremena da usrećimo žive, a celu večnost da volimo mrtve“, citirao je Rau Sofoklovu Antigonu. „Zato slavimo lepotu, zajedništvo i poštovanje, ovde u Beogradu i gde god da smo“.
MEKŠANJE – NEZGRAPAN IZRAZ ZA SAZREVANJE
Ljudsko telo može da od spolja bude sasvim mirno, a da iznutra snažno vibrira, zahvaljujući energiji koja teži da izbije na njegovu površinu. U komadu Mekšanje (u značenju sazrevanja i opuštanja), ovaj fenomen obradio je grčki koreograf Kristos Papadopulos u saradnji sa Dens on ansamblom iz Berlina, sastavljenim od igrača pri kraju karijere. Papadopulos koristi jedinstven pristup pokretu ljudskog tela koji u sebi nosi živu i meditativnu snagu, usmeravajući svoju pažnju na jedva primetne minimalne, a ipak moćne promene. Za takvim pojavama autor je tragao i u komadima Elvedon, inspirisan romanom Talasi Virdžinije Vulf, Opus, Jon i Larsen C, u kojima ispituje privlačenje i odbijanje ljudskih tela na plesnom podijumu, izraženo u njihovim mikropokretima. Papadopulos koristi minimalističku koreografiju, usklađenu sa minimalističkom partiturom italijanskog muzičara Kotija K. Lagani, kratak iskorak, sinhronizovano, ritmično njihanje kukovima i ramenima omogućava plesačima da se opuste i upletu u zajednički pokret. Odsustvo fizičkog kontakta konstruiše fluidnu prostornu transformaciju ansambla kroz nečujnu i uzajamnu komunikaciju plesačâ. Solo sekvence, parovi na distanci i identična igre celog ansambla omogućavaju neuhvatljive prelaze iza kojih se kriju poziv na ples udvoje, oklevajuće flertovanje, zbližavajući magnetizam i međusobno privlačenje igrača koje se sve više zgušnjava kako se predstava bliži svom kraju. Neutralni sivi kostim i istovetni scenski pokret tek ovlaš naglašavaju tela plesačâ. Međutim, sve to, vođeno metronomski preciznim muzičkim ritmom, upravo ističe personalne nijanse i telesni izgled svakog od plesača. Kroz vojničku homogenost ovog kolektiva probija se lična sloboda, individualnost i autonomija, u čemu i jeste draž ove predstave. „Uživanje je gledati ove iskusne i ekspresivne igrače i igračice. U Mekšanju uspevaju da održe napetost, da povećaju intenzitet i pronađu slobodu u strogom formatu“, zabeležio je nemački dnevni list Tagesspiegel.
ČUDNOG LI NASLOVA: „HEKUBA, NE HEKUBA“
Hekuba je trojanska majka Jugovića, supruga trojanskog kralja Prijama, tragična heroina kojoj je rat uništio sve što je imala: muža, decu, dom i slobodu, žena koja je konačno prihvatila svoju sudbinu tek kad se vinovniku osvetila za neopravdanu smrt svog nevinog sina – čitamo usput u Homerovoj Ilijadi, a podrobno u Euripidovim tragedijama Hekuba i Trojanke. Ko je ne Hekuba? Pitanje za milion dolara. Na to pitanje odgovorili su ansambl pozorišta Komedi Fransez i portugalski reditelj Tijago Rodrigeš u predstavi Hekuba, ne Hekuba u Narodnom pozorištu. U predstavi su upletene i sažete tri priče ili drame: antička tragedija i savremena drama, začinjene i objedinjene ovde-onde ubačenim komadićima komedije, starinski rečeno – pijesama. Sve tri priče, vešto upletene jedna u drugu, igra ista ekipa glumaca u kojoj su glavne ženske uloge poverene sjajnoj Elzi Lepuar (Hekuba i Nađa Rože), a glavne muške uloge upečatljivom Liku Korberiju (Polimestor i državni sekretar).
Tragedija je antička, Heraklitova, odnosno Hekubina. Odigrava se u trakijskom Hersonesu (današnje Galipolje; Gelibolu, tur), okruženom morem i vetrom. Rat se završio, Troja je uništena, kralj Prijam i Hekubini sinovi ubijeni, princeze postale robinje. Umorni grčki vojnici hoće kući, ali lađe ne mogu isploviti jer nema vetra. Duh mrtvog Ahila podiže se iz groba i traži Hekubinu kćer Poliksenu za žrtvu da bi Grcima dao vetar u jedra. Poliksena pristaje da njena krv utaži žeđ mrtvog Ahila, budući da su Hekubine molbe da joj poštede kćer odbijene, a koja ne zna da je čeka još veći užas: njen jedini preživeli sin, Polidor, kojeg je otac tokom rata, uz veliko blago, poverio na čuvanje tračkom kralju Polimnestoru, strada od ruke svog zaštitnika. Iz pohlepe za zlatom, Polimnestor je ubio dečaka i bacio ga u more. Njegov duh se nadvija nad majčinim šatorom govoreći „Još malo pa će naša nesrećna mati dva hladna trupla svoje dece gledati“. Poliksenina smrt je teška, ali dolazi od neprijatelja, od sudbine, od znaka bogova. Polidorova smrt boli više jer ju je izazvala ruka prijatelja, iz niskih strasti i neosnovanog straha. Uz Agamemnonovu pomoć, Hekuba uspeva da namami Polimnestora da dođe u njen šator gde će mu trojanske žene usmrtiti decu i iskopati oči. Polimnestorove jadikovke ne pomažu. Hekuba je neumoljiva: „Tek mi kad stradasmo i zgasnu zvezdâ sjaj nad Trojom, koju dušmani razoriše, tek tada podlo si ubio gosta svog!“
PROBAJ MALO NEŽNOSTI
Drama je Rodrigešova, odnosno Nađina. Nađi je poverena uloga Hekube u matičnom pozorištu. Probe su u punom jeku. U isto vreme ona saznaje da njenog bespomoćnog sina Otisa maltretira osoblje Doma za autističnu decu. Otis je dobro, ali autistično dete. Njegov rečnik jedva dostiže pedeset reči, i svaku izgovara tako što uz nju kaže i njenu negaciju: kuća, ne kuća; sunce, ne sunce; kiša, ne kiša… Nađa je u teškoj nedoumici: Dečji dom pripada državi. Ako se obrati sudu, mora da tuži državu, a protiv države teško je voditi, a još teže dobiti spor. Pitanje „Kakva je to majka koja nije uz svoga sina kad mu je najviše potrebna?“ stoji pred njom kao Kineski zid. Ako pokrene sudski spor, očekuju je žestoka borba i neprospavane noći. Šta da u tom slučaju uradi u pozorištu? Da nastavi ili prekine probe? Kako da u isto vreme nosi breme dve teške drame: na sudu i u pozorištu? Nađa je u dilemi: Hekuba ili parnica; Hekuba, ili ne Hekuba. Odlučuje da se okuša na oba fronta. Borba za rođeno dete pomaže joj da se uživi u lik Euripidove junakinje. Lik Hekube pomaže joj da da istraje u sudskom sporu. U tome joj bespoštedno pomažu njeni kolege-glumci, koji je svojom solidarnošću bodre da ni u jednom trenutku ne poklekne, a vedrim humorom njenu borbu sa državom i samom sobom čine manje napornom. Njen uspeh biće obeležen pesmom Try some Tenderness (Probaj malo nežnosti) Otisa Redinga, kojeg njen sin naprosto obožava. (Nastavak u sledećem broju)