Autor je istraživač pripravnik, Institut za evropske studije
Mogućnost izbijanja regionalnog sukoba, ideja koja sa strepnjom provejava u saopštenjima raznih svetskih aktera povodom rata Izraela i Hamasa, izvesno odgovara stvarnosti tog rata već mesecima. Najnoviji podsetnik na to svet je dobio početkom avgusta, kada je teheranski režim najavom svoje odmazde za ubistvo Ismaila Hanijea ponovo pokrenuo lavinu diplomatskih aktivnosti i strateškog manevrisanja i lokalnih i svetskih aktera. Ono što je manje izvesno su mogućnosti, ali i namere iranskog rukovodstva da zaista pokrene obračun u kom će zadati snažan udarac izraelskim snagama i nagnati sve u regionu da se otvoreno opredele za jednu stranu. Ubistvo čelnika Hamasa u srcu Irana ipak je, međutim, pokrenulo svojevrsno „otkrivanje karata“ u dugoj igri strateškog blefiranja između iranskih i izraelskih vlasti.
Prva prepreka ispunjenju iranskih pretnji je izuzetno uzak izbor mogućih poteza koji im pružaju odnosi svetskih snaga. Dok su Sjedinjene Američke Države, paralelno uz pozive na smirivanje tenzija, pojačale prisustvo svoje mornarice i avijacije u regionu, Kina i Rusija nisu pokazale spremnost da na to uzvrate jednakim pojačanjem sopstvenog vojnog prisustva. Isporuka ruske vojne pomoći Iranu, najavljena nakon nedavne posete Sergeja Šojgua, ne samo da predstavlja znatno manje pojačanje iranskim odbrambenim sistemima, već je praćena molbama iranskim vlastima da se suzdrže od eskalacije. Ovakav stav vlade Vladimira Putina nije iznenađenje – ruska bezbednosna saradnja sa Iranom u velikoj meri se temelji na mogućnostima za jeftinu kupovinu naoružanja čija proizvodnja bi bila ugrožena u slučaju bilo kakvih udara na iranska vojna postrojenja. Onoliko koliko bi se eskalacija kosila sa trenutnim ruskim interesima, isto toliko je malo zamisliva vojna podrška Kine, sile kojoj je za sada strana ovakva vrsta neposrednog uplitanja u sukobe na Bliskom istoku. U takvoj situaciji, osetno je uverljivija američka pretnja da će napade od strane Irana brutalno kazniti.
IZBEGAVANJE OTVORENOG RATA
Bilo kakav oblik direktne odmazde takođe bi se nepovratno odrazio na dugoročnu strategiju iranskih čelnika. Do sada, ova strategija se umnogome zasnivala na podršci raznim oružanim i terorističkim grupama; od Iraka, preko Sirije, Libana i Pojasa Gaze, sve do Jemena, mreža iranskih saradnika koju neformalnu nazivaju „Osovinom otpora“ je bila sredstvo namenjeno iscrpljivanju izraelskih odbrambenih i bezbednosnih resursa, ali i koristan vid zaobilaženja otvorenog rata sa Izraelom. Iako Hamas, Hezbolah i Huti ostaju najsnažnije ispostave iranskog pritiska, atentat na Hanijea stavio ih je u nezavidan položaj. Sa jedne strane, skandalozna činjenica da su saradnici izraelskih obaveštajaca uspeli da na iranskom tlu eliminišu političkog vođu Hamasa zahteva odgovor kojim bi se sačuvao ugled na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, ali sa druge strane, takav odgovor kosio bi se sa dosadašnjim planovima i potencijalno doveo do daleko većih razaranja u samom Iranu od jednog atentata. Shodno tome, aktuelne pretnje udarom na Izrael sve više deluju kao blefiranje do donošenja najmanje štetne odluke.
U Izraelu, složena međuigra svetskih i regionalnih faktora najuže je vezana za aktuelni strateški prioritet – razrešenje sukoba sa Hamasom. Uspešan atentat na Hanijea, kao istovremeni udarac na Hamas i iranski režim, u tom kontekstu je pre svega važan kao faktor pritiska koji bi istovremeno izazvao organizacionu pometnju u redovima palestinskih boraca i uticao na pregovarački položaj oko pitanja moguće obustave vatre. Dok ratna dejstva u Pojasu Gaze ne jenjavaju, koncentrisana u gradovima Rafa i Han Junis, sve češće razmene vatre sa Hezbolahom stavile su moguću invaziju na jug Libana na dnevni red izraelskog generalštaba. U takvoj situaciji, izmamljivanje iranskog napada javlja se kao prilika za bliže uvlačenje američkih saveznika u sukob i srazmerno popuštanje pritisaka na Izraelske odbrambene snage koje su već mesecima u neprestanim borbama. Bez snažnije američke podrške i nekakvog vida smanjenja iranskih kapaciteta ili spremnosti da aktivno pomaže Hezbolah, invazija na jug Libana mogla bi da uvuče Izrael u dug i iscrpljujući rat sa daleko jačom i strateški učvršćenijom grupom od Hamasa, čak i ne pominjući moguće posledice ulaženja u pravi međudržavni rat.
DVE NETANJAHUOVE MUKE
Na unutrašnjem planu u Izraelu, objektivni uspeh operacije atentata i nejasnoće oko iranskog manevarskog prostora bile su dobrodošao, iako ne dovoljan, dah svežeg vazduha za vladu Benjamina Netanjahua ophrvanu nizom problema. U vrevi priprema za moguće scenarije napada Irana i njegovih saveznika, lako je zanemariti ozbiljne političke probleme koji potresaju vladajuću koaliciju. Sa jedne strane, ekstremni verski nacionalisti, predvođeni ministrima Itamarom Ben-Gvirom i Becalelom Smotričem, u nekoliko navrata pokazali su se spremnima da pribegnu političkim ucenama preko svojih parlamentarnih mandata da bi učvrstili svoj uticaj. Ben-Gvir se tu naročito ističe svojim višestrukim „otkazivanjima poslušnosti“ prema koalicionoj disciplini u Knesetu, ali i sve češćim najavama da bi mogao onemogućiti usvajanje eventualnog sporazuma o prekidu vatre sa Hamasom ukoliko ne dobije značajno važniju ulogu u vođenju rata. Na drugoj strani, partije hareda (tzv. „ultra-ortodoksnih“ Jevreja) pokazale su se trenutno manje buntovnima, ali vrlo nezadovoljnima, budući da je za njih načelno neprihvatljiva odskora pokrenuta regrutacija 1.000 mladića iz njihovih zajednica u redove Izraelskih odbrambenih snaga, koje haredi vide kao stožer sekularno-cionističkih vrednosti. Iako je već došlo do ozbiljnih protesta haredske zajednice na punktovima za regrutaciju i u javnoj sferi, njihovi parlamentarni predstavnici još uvek, čini se, nisu spremni da definitivno uskrate podršku vladi. Usled parlamentarne većine od samo četiri mandata, praktično svaka koaliciona partija ima prećutnu moć da obori vladu, ali bi ih taj korak takođe mogao skupo koštati bilo kakvog učešća u vlasti nakon sledećih izbora.
Drugi izvor pritiska predstavljaju demonstracije, sve radikalnije i povremeno nasilne, na kojima desetine hiljada izraelskih građana zahtevaju hitno postizanje sporazuma o prekidu vatre po kojem bi Hamas oslobodio preostale civilne taoce, među kojima se procenjuje da ima nešto više od 70 još živih.
Neposredno pre atentata na Hanijea, različiti diplomatski izvori ukazivali su da je sporazum nikad bliži, i premda su sastanci diplomata Izraela i posredničkih država i dalje u toku, jasno je da bi eventualni napad Irana mogao da ih izbaci iz koloseka na mnogo trajniji način nego samo ubistvo političkog čelnika Hamasa. Jahja Sinvar, Hanijeov naslednik i lider Hamasovih snaga u Pojasu Gaze, nije do sada dao nikakve naznake da bi prihvatio sporazum, ali ni da bi ga odbio. Sinvarov izbor za sada je, čini se, uklapanje u opštu atmosferu iščekivanja.
Šta se, onda, može iščekivati? U trenutku pisanja ovog teksta, od ubistva Hanijea i najave iranske odmazde prošlo je više od nedelju dana, dok protivrečne informacije koje neprestano stižu od različitih izvora ukazuju da je vrlo moguće da će bilo kakav direktan napad izostati. Uporedimo li situaciju sa onom iz aprila, kada je Iran lansirao raketni napad 12 dana nakon što je izraelska avijacija bombardovala iransku ambasadu u Damasku, odugovlačenje pred sličan odgovor svakako nije isključeno. Međutim, ulog je za iranske vlasti ovaj put prilično veći, budući da je potencijalna katastrofa daleko ozbiljnija od gubitka ispaljenih projektila od kojih je 99 odsto neutralizovano u aprilskom napadu. Dok se u Teheranu još okleva sa otkrivanjem karata, u Tel Avivu i Bejrutu izgledi za otvaranje novog fronta deluju daleko bliže, a po broju ispaljenih raketa i vazdušnih napada u prethodnim danima moglo bi se reći da je on već otvoren, te da jedino ostaje pitanje izraelske pretnje kopnenom invazijom. Kobna igra blefiranja i provokacija lako bi zato mogla biti ona između Netanjahua i Hasana Nasralaha, vođe Hezbolaha u Libanu.