U roku od mesec dana, od kraja aprila do kraja maja, ruski državni vrh je napravio niz personalnih promena na čelu Ministarstva odbrane. One su počele hapšenjem i smenom Timura Ivanova, zamenika ministra odbrane nadležnog za materijalne resurse ruske vojske, nakon osam godina na tom mestu, formalno zbog korupcije. Ukaz o smeni je potpisao njegov dotadašnji patron, Sergej Šojgu, koji je i sam ubrzo smenjen ukazom Vladimira Putina. Promptno je na njegovo mesto postavljen ekonomista Andrej Belousov, prvi zamenik premijera Rusije za ekonomski razvoj i jedan od Putinovih ekonomskih savetnika. Ostavke su sami podneli drugi Šojguovi zamenici, Ruslan Calikov i Aleksej Krivoručko. Generali iz vrha Ministarstva odbrane i komandanti armija, Kuznjecov, Popov, Šamarin i Ahmedov, su uhapšeni tokom maja pod optužbama za proneveru državne imovine i korupciju. Rečju, Šojguov aparat koji je dvanaest godina građen u sektoru odbrane je faktički razmontiran. Sam Šojgu je rotiran na funkciju sekretara Saveta bezbednosti, koja se može tumačiti i kao uvertira za penziju ali i kao zadržavanje Šojgua u Putinovoj milosti.
Šojguov prethodnik u Savetu Bezbednosti, Nikolaj Patrušev, je jedna od vodećih ličnosti silovičke frakcije, glavnog gradivnog elementa ruskog političkog poretka od početka ovog veka, i osoba ključna za najvažnije Putinove odluke o ratu i miru. Iako je on sada formalno samo pomoćnik predsednika, njegov sin Dmitrij je ostao u vladi kao zamenik premijera zadužen za poljoprivredu, nakon što je šest godina bio ministar u tom resoru pa se porodični uticaj kako-tako zadržao.
Da krv nije voda potvrdio je i sam Putin, imenujući svoju rođaku Anu Civiljovu (devojačko Putina) na jedno od zameničkih mesta u Ministarstvu odbrane. Njen muž Sergej je ministar energetike i bivši guverner Kemerovske oblasti. Snaga ličnog autoritarnog režima dobrim delom je zasnovana na drugarskim i rođačkim vezama, i ovo mešanje karata u Ministarstvu odbrane nije izuzetak.
SMISAO PERSONALNIH PROMENA: Vratimo se novom ministru odbrane, Belousovu. On je kao intelektualni izdanak sovjetskog matematičkog pristupa ekonomiji uveren u sposobnost države da preciznim kalkulacijama, regulativom i administrativnim merama može da izvuče najviše iz fabrika. Njegov mandat je da utegne vojnu ekonomiju, sektor u društvu čuven po tromosti, korupciji, kašnjenjima u isporukama, nezavršenim projektima.
On nije vojni stručnjak, i jedan je od retkih na toj poziciji u ruskoj i sovjetskoj istoriji koji nije bio vojnik po pozivu. Od njega se ne očekuje da utiče i usmerava operacije vojske u napadu na Ukrajinu i način vođenja rata. Od njega se očekuje da vojnu industriju, delom nasleđenu od SSSR-a, delom remontovanu i delom novu, čvršće upregne u Putinove ratne kočije.
Udeo ruskog vojnog budžeta u bruto domaćem proizvodu je 2023. bio 3,9 odsto a projekcije kažu da bi u ovoj godini taj procenat trebalo da bude podignut na 4,6. To izvesno nisu svi troškovi rata, tu su investicije u vojnu industriju, socijalne mere za učesnike „specijalne vojne operacije“ i drugo, što sve i po priznanju Kremlja, raste do 7-8 odsto društvenog proizvoda.
Sa rastućim udelom u inovacionim i industrijskim investicijama i socijalnim davanjima, vojni trošak za Kremlj postaje sve značajnije sredstvo makroekonomske politike. Stoga upravljanje njime ima rastuću ulogu u vremenu kada se očekuje da će rat dugo trajati, bez izgleda na konačni mir. Treba održavati socijalni mir novčanim davanjima i zadržavanjem stabilnosti ekonomije. Vojska traži artiljerijsku municiju, oklopna vozila, dronove, mada je nejasno u kojoj tački svoje nadmoćnosti na terenu ona može izvesti ikakav odlučan, rešavajući napad koji bi Putin mogao da predstavi kao veliki uspeh i diktira uslove mira.
Upravljanje ratnom privredom je daleko složeniji posao nego upravljanje nekim mirnodopskim sektorom. Izrada krstarećih raketa i brojnih dronova zavisi od snabdevanja elektronskim komponentama zapadnih firmi, čija je prodaja Rusiji pod sankcijama zemalja proizvođača. Ali, samo oko 40 zemalja vodi politiku sankcija prema Rusiji, pa se trgovina zakomplikovala ulaskom novih posrednika, i u suštini i dalje funkcioniše.
Krstareća raketa H-101 koja je nedavno pogodila u dečiju bolnicu Ohmatdit u Kijevu sadrži nekoliko releja i davača signala američkog Teksas Instrumentsa, koje ruska privreda ne proizvodi već nabavlja preko firmi iz Hong Konga, Turske, UAE. Procesori francusko-italijanskog ST Mikroelektroniksa se nalaze u brojnim bespilotnim letelicama, koje se sve više proizvode u adaptiranim napuštenim tržnim centrima širom Rusije kako bi se zaštitile od eventualnog kontra-udara, i za koje se neophodna oprema kupovala preko firmi iz Kazahstana, Kine, Jermenije.
A probijanje režima sankcija – podsetimo se tu naših ’90ih – podrazumeva tesnu spregu službi bezbednosti, oportunista i kriminalaca, sve pod političkim kišobranom vrha zemlje, i taj kompleks odnosa je izvesno u porastu u Rusiji. U praksi cvetaju lažne kompanije, često pod kontrolom FSB-a kojem je ipak glavni zadatak da drži poklopac nad domaćom javnošću sve radikalnijim merama koje suzbijaju ikakvu političku kritiku vlasti. Sudski sistem uigrano kažnjava i najbanalnije javno i privatno iskazivanje stava protiv vođenja rata, broj ljudi markiranih da su strani agenti, izdajnici i podržavaoci terorizma je u porastu.
IZ KRATKOG U DUGI RAT: Perspektiva dugog rata je sada osnovna premisa Kremlja zato što je početni plan napada na Ukrajinu propao. Kada demonstracija ruske vojne sile u početnim danima napada nije dovela do brzog kolapsa vlasti u Kijevu, gubici i neodrživ borbeni poredak su prinudili rusku vojsku da se povuče i formira klasičnu liniju fronta. Osnovni ciljevi rata, „demilitarizacija, denacifikacija i neutralizacija“ Ukrajine nisu postignuti ali nisu ni zaboravljeni. Sa aneksijom Donjecke, Luganjske, Zaporoške i Hersonske oblasti Ukrajine, Rusija želi da drži teritorijalnu kartu u igru u budućim pregovorima, ponavljajući frazu „realnost na terenu“.
Vođenje rata odlikuje minorno pomeranje linija fronta, ali ne iz razloga pasivnosti vojski već zbog taktičko-tehničkog sklopa u ovom ratu. Osmatrački dronovi kamerama nadziru gotovo svaki delić fronta, napadaču je nemoguće da izvede koncentrisani napad, a jeftini dronovi kamikaze uspešno uništavaju i najmodernije tenkove. Van linije fronta mete su energetski kompleksi, poneko železničko čvorište ili aerodrom, fabrike, sve ono što iscrpljuje Ukrajinu na dugi rok.
Vođenje rata na dugi rok je, tako, ona opcija koja je Kremlju preostala i spram koje sada podešava i vojnu ekonomiju i društvo u celini. Moskva se nada budućem zamoru Ukrajine i potrošenoj međunarodnoj volji za pomoć Kijevu. Možda se nada i pobedi Donalda Trampa u novembru, mada se to javno negira.
Dugoročna projekcija za rusko društvo ostaje nedvosmisleno loša. Rat jede sve više resursa, ekonomski rast formalno postoji ali je zanemarljiv za nivo ruske razvijenosti, i izvesno je ostvaren na osnovu rastuće ratne proizvodnje, a unutrašnja represija je sve veća.
Putinova računica za dalje neograničeno vladanje zemljom u ratu je u ovom turnusu protresla vrh Ministarstva odbrane. Formalni razlozi za to – korupcija, nesposobnost – su verovatno tačni, ali su takvi u kontekstu pogrešnog, razarajućeg rata koji uništava susednu zemlju i polako izjeda sopstvenu.
*Autor je naučni suradnik u Institutu za evropske studije