Početak jula će nam doneti verovatno zanimljivije izborne rezultate od onih za Evropski parlament održanih početkom juna. U Britaniji ćemo analizirati razmere pobede laburista i poraza torijevaca, uz garnirung ostalih rezultata. U Francuskoj ćemo – nenadano – pratiti šta će preostati od šire koalicije centra predsednika Emanuela Makrona i da li će ujedinjena levica i sve jači desni blok podeliti izborni kolač i francuskom predsedniku ostaviti samo mrvice.
Britanski konzervativni premijer Riši Sunak raspisao je izbore za britanski parlament za četvrtak, 4. jul. Sve ankete pokazuje da će nakon 14 godina na vlasti, konzervativci doživeti težak poraz. Ovo će biti i prvi pravi izbori nakon Bregzita, jer su oni iz 2019. kada je Boris Džonson pobedio Džeremija Korbina, bili uglavnom definisani pitanjem izlaska iz EU i pregovora o odnosima sa Unijom. S obzirom da su bili održani i pre korone, danas se čine kao davna prošlost.
Džonson je podneo ostavku 2022, uprljan brojnim skandalima, a Korbina je novi lider laburista Kir Starmer suspendovao iz stranke pod optužbom da se nije dovoljno suprotstavljao antisemitizmu među laburistima, optužbom prilično besmislenom ali politički utilitarnom. Džonson je sada praktično van politike, dok će se Korbin kandidovati u svojoj izbornoj jedinici, Izlington Nort, kao nezavisni kandidat, i verovatno pobediti.
U kontekstu korone, inflacije, odsustva bilo kakvog smislenog ekonomskog rasta, sve veće nejednakosti, pitanja imigracije koje iritira deo društva, popularnost torijevaca se poslednjih godina neumitno krunila. Liz Tras, naslednica Džonsona na mestu premijera je na toj poziciji potrajala malo više od mesec dana, najmanje od svih stanara Dauning strita 10 u istoriji. Njen predlog rebalansa budžeta izazvao je alarm u redovima poslovne elite i doveo do njene smene krajem oktobra 2022. Po partijskom dogovoru, poziciju je preuzeo Riši Sunak, tehnokrata bez liderske harizme ili popularnosti. Promene na vrhu su bile pokušaj da stranka ostane jedan korak ispred narastajućih problema.
ŠTA ĆE PREOSTATI OD TORIJEVSKE VEĆINE?
Zakonske promene iz 2022. su unele fleksibilnost u proces zakazivanja parlamentarnih izbora, koji su do tada bili praktično zakucani u petogodišnji ciklus. Sunak je ove izbore zakazao u redovnom terminu, a isto bi bilo da ih je zakazao i za kraj godine. Od kraja 2021. laburisti su u anketama stalno ispred torijevaca, da bi se ta razlika poslednjih godinu dana stabilizovala na oko 45:25 procenata podrške.
Dva su faktora uticala na Sunaka da ne oteže sa raspisivanjem izbora. Prvi je percepcija da se ekonomija popravila i da je počela da pokazuje rast, a druga je povratak na scenu Najdžela Faraža čija desna stranka Reformiši UK takođe raste na uštrb torijevaca. Anketa JuGova od pre par dana je pokazala da su konzervativci pali na 18 odsto podrške i da su ih i reformisti pretekli i stigli na 19 odsto. Nije verovatno da će se takve brojke zadržati do izbora. Reformistima se, uprkos solidnih procenata podrške, smeši sudbina ranije inkarnacije Faražove stranke UKIP, koja usled izbornog sistema nije uspevala da dvocifrenu podršku u procentima pretvori u poslaničke mandate.
Ako bi torijevci bili treći, to bi bio istorijski poraz. No, većina anketa se za sada slaže da im svakako sleduje temeljan poraz, jer im se daju šanse da uzmu između 80 i 190 mandata od ukupno 650, što bi im bio najgori rezultat u duže od 100 godina. Optiranjem za izbore sad a ne u zimu, torijevci pokazuju slabu veru u bolje političke rezultate u narednim mesecima i na neki način žele da preseku gubitnički niz, pa i po cenu formalne vlasti. Unutrašnji sukobi, otvoreni Bregzitom, a potom nastavljeni u vreme korone, duboko su zatrovali odnose među višim partijskim redovima i demoralisali članstvo na terenu.
LABURISTI U BEKSTVU OD LEVICE
Nakon izbornog poraza laburista pod Korbinom, preispitivanje uzroka poraza donelo je promenu na čelu stranke ali ne i mir u kući. U tim gibanjima, pobedio je stav da je partija pod Korbinom otišla previše ulevo, i da joj je potrebno vraćanje ka centru. Taj zaokret je izveo Kir Starmer, bivši državni tužilac i stranački šef od aprila 2020, upornim suzbijanjem uticaja krajnje levih grupa u stranci, a potom i kampanjom protiv navodnog antisemitizma u laburističkim redovima, koja je zapravo poslužila da marginalizuje Korbina lično i njegovo krilo.
Od tada tinja sukob u kojem levo krilo stranke kritikuje stranačku većinu da se previše primakla idejama koje stranku ne razlikuju od torijevaca ili liberal demokrata, uz optužbe i da su „bleristi“. Bivši premijer Toni Bler je prava crvena marama za levo krilo stranke, uglavnom zbog učestvovanja u napadu na Irak i izražene servilnosti američkim interesima, ali stranačka većina doživljava tu eru kao pragmatično pomeranje partije ka centru i to kao recept za izborni uspeh, mada ne voli da mu pominje ime. Simboličko pomeranje ka centru se vidi i u tome što je Starmer tokom proleća uredno prihvatio preletače iz konzervativne stranke, što je retkost, jer većina poslanika koja napusti stranku postane nezavisna.
Izborni uspeh će laburistima gotovo izvesno doći: nijedna anketa poslednjih nedelja ne daje laburistima manje od 390 projektovanih mandata, mada je trend i za njih blago silazan. No, i taj rezultat će biti više zbog protesnog glasa protiv torijevaca nego zbog privlačnosti i inovativnosti laburističke ponude. Rečima govornika, novinara i agitatora Vilijema Kobeta od pre dva veka: „Želimo velike promene, ali ništa novo“.
JUPITEROV GAMBIT
S južne strane Lamanša, ili Kanala, leva opozicija se može nadati nekom izbornom uspehu ali ne baš i izbornoj pobedi poput kolega u Britaniji. Parlamentarni izbori u Francuskoj zakazani su za 30. jun i 7. jul. Nenadano, kao iznenađenje, došla je odluka predsednika Emanuela Makrona o raspisivanju tih vanrednih izbora. Došla je ni sat vremena nakon zatvaranja birališta na evropskim izborima 9. juna u Francuskoj, i visokog rezultata desnog Nacionalnog pokreta naspram Makronove Renesanse, pri čemu je NP bio prvi u više od 90 odsto izbornih jedinica.
Makron je odluku doneo u dogovoru sa grupicom ljudi, svojih bliskih i uglavnom neformalnih savetnika, isključujući sopstvenog premijera Gabrijela Atala i mimo volje predsednice parlamenta Jael Braun-Pive.
Koja mu je bila računica? Izvesno to da napravi presek dok je postojalo uverenje da bi, zbog izbornog uspeha na evropskom nivou, NP stalno pozivao na nove parlamentarne izbore i da bi vlast bila stalno u defanzivi. Pored toga, Makron je hteo da iskoristi osećaj da se upravo taj rezultat NP, a i desnice u Evropi ukupno, može iskoristiti za pravljenje široke kontra-koalicije centra koja bi trebala da dalje blokira pretakanja rezultata NP-a u faktičku moć.
Međutim, prvi udarac je doživeo sutradan, kada se šest stranaka i organizacija praktično celog levog spektra dogovorilo o zajedničkom izlasku na izbore. Makron je računao da će Socijalistička partija, koja se povratila od niza poraza i napravila respektabilan rezultat na evropskim izborima, mogla uključiti u njegovu koaliciju. No, stranka je otišla ulevo, u koaliciju sa levim populistima iz Nepokorne Francuske među kojima je Žan Lik Melanšon i dalje spiritus movens.
Njihova lista je dobila sentimentalni naziv Novi narodni front, po uzoru na antifašističku vladu Leona Bluma iz sredine 1930-ih. Levica je prihvatila Makronov izazov za blokiranje krajnje desnice, ali ovaj put te stranke ne žele da igraju epizodnu ulogu već žele glavnu ulogu za sebe – „neka Makron podrži nas“.
Njihov izborni program nudi zaista jasno levičarske teze: poništavanje Makronove penzione reforme i obaranje starosne granice za penziju na 60 godina, nacionalizaciju preduzeća koja pružaju komunalne usluge, povećavanje poreza na nasledstvo, uvođenje posebno visoke skale poreza za bogatije građane (taj deo u programu se zove „Ukidanje milijarderskih privilegija“), uvođenje uvoznih poreza radi pospešivanja domaće proizvodnje, poništavanje Makronovog zakona o imigraciji koji smatraju previše restriktivnim.
SUTON STARIH DEGOLISTA
Dva dana po raspisivanju izbora, Erik Ćoti, predsednik Republikanaca, stare degolističke stranke koja je davala podršku manjinskoj Makronovoj vladi, je objavio da stranka treba da uđe u predizbornu koaliciju sa Marin le Pen i Narodnim pokretom. Usledio je unutarstranački lom koji je dostojan i naše marginalne stranačke scene. Glavni odbor stranke je poništio tu odluku i izbacio Ćotija iz stranke, ali je sednica bila nevalidna jer nisu mogli da uđu u stranačke prostorije čiji su ključevi kod Ćotija, niti su imali širu podršku članstva. Sud je na kraju brzopotezno potvrdio da je Ćoti legalni predsednik stranke.
Postizborna kombinacija s njima, tako, izgleda posve nemoguća, jer je Ćoti napravio spisak od 80 kandidata koje bi taktički podržao NP. Makronu je to novi problem, pored toga što su mu izmakle stranke levog centra i sklopile koaliciju levice, izmakli su mu i degolisti. Ćoti je to uradio u strahu da će Narodni pokret dalje da počisti izbornu bazu Republikanaca, i kao pomalo besni odgovor na Makronovo raspisivanje izbora bez ikakvih konsultacija, u trenutku vrlo nepovoljnom po stranku koja je ipak deo vlasti, i koja je uzela manje od osam odsto na evropskim izborima.
Zbog prirode francuskog dvokružnog većinskog izbornog sistema, veoma je teško predvideti konačnu raspodelu mandata na osnovu procenata u anketama. Taktičko glasanje u drugom krugu je do sada uspešno držalo krajnju desnicu podalje od velikog broja poslaničkih mandata. Levica je požurila da sa predstavljenim Novim narodnim frontom bude ta koja će da zove ostale da podrže njihove kandidate u drugom krugu. Makron veoma kasni u postavljanju izborne platforme i može mu se lako desiti da ga poraz primora na kohabitaciju sa opozicionom vladom.
Moramo napomenuti da je ova Makronova kocka naišla na vrlo nepovoljan odjek u Briselu i u ostalim evropskim prestonicama. Viđena je kao nepotreban rizik koji može na čelo vlade možda najvažnije evropske države dovesti desnu stranku od koje se zazire već dve decenije i čije ponašanje onda može izmeniti i postizbornu kombinatoriku u Briselu i uzdrmati dogovorene politike Evropske unije.
Autor je naučni suradnik u Institutu za evropske studije