Prvi maj u svetu se obeležava kao sećanje na desetine hiljada radnika i sindikalnih aktivista koji su, 1886. godine, na trgu Hajmarket u Čikagu, protestima tražili bolje uslove rada iz kojih su proistekle tri osmice – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja. U sukobima sa policijom mnogi radnici su poginuli i ranjeni, mnoštvo ih je uhapšeno, a nekoliko njih je osuđeno na smrt. Tri godine kasnije, kao sećanje na taj događaj, 1. maj je postao Međunarodni praznik rada.
U vreme socijalističke Jugoslavije bio je to jedan od najznačajnijih državnih praznika, kada su se organizovali uranci, masovne radničke povorke i parade i, pod simbolima srpa i čekića, prikazivali uspesi tadašnjeg društva u svim njegovim segmentima, od industrije do sporta. Tokom tranzicije, u naletu nacionalizama, desničarenja i raspada Jugoslavije, značaj tog praznika je nestajao, a danas se među mlađim generacijama skoro potpuno izgubio.
CIKLIČNOST
Predsednica UGS Nezavisnost i potpredsednica Evropske konfederacije sindikata Čedanka Andrić kaže za Novi magazin da je simbolika Prvog maja slična onoj iz vremena njegovog nastanka: „I dalje šaljemo poruke o potrebi da se ostvare većina istih ciljeva. Neverovatno je to što se taj ciklus ponavlja i gotovo nijedno ključno pitanje ne skidamo sa dnevnog reda nijednog Prvog maja.“
Danas se, navodi, „sindikati i zaposleni bore drugačijim metodama za ista prava – pristojne zarade, dostojanstvene uslove rada, pravo na sindikalno organizovanje, kolektivni ugovori, ali i za zaštitu radnika u novim oblicima rada“: „To su prava koja se još uvek ne podrazumevaju. Poslodavac, država ili privatnik, neće nam ništa dati i za sve moramo da se izborimo. Čak se borimo i za ona prava koja smo stekli mnogo ranije, a neka pokušavamo da unapredimo.“
Za ideološka učitavanja Prazniku rada, podseća da nije nastao u socijalizmu, kao ni kolektivni ugovori, te u njima prepoznaje malicioznost i neznanje: „Takva učitavanja su manipulacije naših političara neoliberalnih orijentacija koji govore da je 1. maj relikt socijalizma i time pokazuju neznanje i zluradost. To, jednostavno nije tačno.“
Radnici su, objašnjava, članovi političkih partija, od levice do desnice, neki su vernici, neki ateisti, ali sve njih ujedinjuje interes da kroz sindikat poboljšaju svoj položaj.
„Ne možemo govoriti o ideologiji u obeležavanju Prvog maja ili o ideološkom pristupu u zaštiti prava radnika. U pitanju su osnovne ljudske slobode i prava, koja treba da su zaštićena su svim društvenim sistemima“, poručuje predsednica UGS Nezavisnost.
S druge strane, navodi, „ne treba mistifikovati činjenicu da su sindikati uvek bili bliži levici, nego desnici koja nikada nije bila saveznica sindikata“: „Ne aboliram levicu od njenih loših odluka i promašenih strategija, ali to što je srce na levoj strani, nikoga ne diskvalifikuje da bude član sindikata.“
Na tezu o tome da se, iz perspektive današnjih radnika, Prvi maj prepoznaje kao prilika za druženja i roštiljanja, uz veselje i piće, naša sagovornica smatra da „u tome nema ničeg lošeg, ukoliko se neguju vrednosti koje sindikat promoviše“.
„UGS Nezavisnost je, sa svojim članovima, uvek bio na ulici 1. maja. To ne mora da bude protest, već može da bude izražavanje stavova i poruka i razgovor sa ljudima, kao što ćemo to uraditi i ove godine. Sindikalizam podrazumeva zajedništvo i solidarnost. Ne želim da vređam one koji Prvog maja odlaze u prirodu da roštiljaju i nikada nisam napadala ljude koji nisu na ulici tog dana. Naravno, ne može biti prioritet da se jede i pije, ali ako ste cele godine aktivni sindikalac, borite se za radnička prava i solidarnost, nema ničeg lošeg u tome da odete na uranak, jer je to deo tradicije?“
Ipak, dodaje, u današnjoj Srbiji ima mnogo više razloga za okupljanja radnika i sindikata na trgovima i ulicama, kako bi poslali poruke o stanju i perspektivama njihovog položaja, nego za roštiljanja, a potom ističe da bi i mediji trebalo da sa više pažnje podsećaju na značaj 1. maja.
„Iznerviram se svakog Prvog maja kada vidim da sve televizije emituju priloge o ljudima koji roštiljaju. Bilo bi bolje da mediji šalju afirmativne poruke o značaju tog praznika, a uzgredno snimke ljudi koji se druže na izletištima i koje, zbog toga, ne treba stigmatizovati“.
Ovog Prvog maja, najavljuje, Andrić, UGS Nezavisnost će, u 12 časova na Slaviji, na platou kod spomenika Dimitriju Tucoviću, organizovati okupljanje pod sloganom „Za demokratski radnički restart“. Osnovna poruka sa tog skupa biće da sindikat jeste spreman da, konkretnim inicijativama i strateškim dokumentima, koji su usvojeni uoči decembarskih izbora, bude relevantan sagovornik u društvu.
Sećanje na vreme radničkih fabrika
„Sve do devedesetih, na prvomajskim slavljima smo se zbližavali, igrali i pevali, zaljubljivali se pa sam na uranku na Zlatiboru upoznao svoju sadašnju suprugu“, priseća se Petrašin Drulović, nekadašnji radnik Valjaonice bakra u Sevojnu i do pre par godina predsednik Savez samostalnih sindikata Srbije u Zlatiborskom okrugu. Prvomajska slavlja, kaže, „nije organizovala partija, nego sindikat i Savez socijalističke omladine“, a troškove za hranu, piće i prevoz su plaćali radnici i sindikat od članarine“. Iz tadašnje sevojničke fabrike, priseća se, do izletišta na Zlatiboru organizovano je odlazilo više desetina autobusa sa muzikom, hladnjačama sa pečenim jagnjićima i prasićima i pićem, a u koloni je bilo i radnika koji su vozili „fiće“ i „tristaće“. Danas se, kaže, „mnoge stvari izvrću i ismevaju, iako su se tada negovale drugačije vrednosti, poput solidarnosti i kolektivnog duha“. Za Prvi maj su se, dodaje, „nagrađivali najbolji radnici, otvarale se nove fabrike i pogoni“. „Nekada su fabrike pripadale radnicima, a danas je drugačije vreme i čovek čoveku je postao vuk“, kaže za Novi magazin Drulović.
STRAH
Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, objašnjava da je, „za sindikalni pokret u Srbiji, Evropi i svetu, Prvi maj bio i ostao najvažniji dan u godini“. Na globalnom nivou, objašnjava, i dalje ne postoji alternativa kapitalističkim odnosima koji deluju na društvo retrogradno i vraćaju nas u period u kome su radnici bili obespravljeni: „Prvi maj je simbol solidarnosti, uspešne borbe za to da živimo civilizovano i dostojanstveno od svog rada, da imamo dovoljno vremena za svoja interesovanja i potrebe“, ističe Vuković i dodaje da „sindikati nisu izgubili veru u te vrednosti i da i svake godine obeležavaju 1. maj.“
Tog dana, ističe, trebalo bi da se podsetimo onih koji su dali veliki doprinos borbi za prava radnika. „Nekada nismo imali godišnje odmore, kolektivne ugovore, minuli rad, nadoknadu za topli obrok i regres, otpremninu… Danas, krupni kapital i neke ideologije pokušavaju da nam sve to uskrate. Sadašnja generacija radništva i sindikalaca to ne sme da dozvoli i mora da se nastavi borba za bolje uslove rada, standard, solidarnost i pravičnije odnose u našem društvu.“
Navodi da „ne bi trebalo zamerati ljudima to što se na Praznik rada okupljaju na izletištima, u dvorištima ili na imanjima da, uz relaksaciju, nešto pojedu i popiju“, ali „možda u prvi plan ne treba da stavljamo tu vrstu slavlja, možda mediji preteruju u izveštajima o roštiljanju“.
Na podsećanje da zaposleni čine veliki deo našeg društva, a da ipak ne uspevaju da se izbore za svoja prava, kao razloge za to Vuković navodi dva razloga – defanzivnost političkih stranaka i ideologija koje bi trebalo da zastupaju interese tako velikog broja ljudi, kao i to što Srbija ne primenjuje konvencije Međunarodne organizacije rada, na koje se obavezala, i ne poštuje sopstveni Ustav i zakonske odredbe o slobodi sindikalnog organizovanja.
„To praktično znači da se uteruje strah među radnike kako bi se sprečili da se udružuju i organizuju u sindikate. Time se slabi pozicija radnika i sindikalnog pokreta. Radnici se ucenjuju tako što im se govori da je bolje da rade bilo šta i za bilo koji iznos plate, nego da ne rade i da ne bi trebalo da se bune i da zahtevaju svoja prava“.
U takvom ambijentu, dodaje Vuković, sindikatima se ne dozvoljava da učestvuju u donošenju odluka o socijalnim i ekonomskim politikama. Zbog toga je, dodaje, veliki strah među zaposlenima, koji biraju da rade u takvim uslovima jer znaju da će, ako žele da se učlane u sindikat, vrlo lako dobiti otkaz ugovora o radu. Time se šalje poruka njihovim kolegama da će i oni ostati bez posla, ako pokušaju da se sindikalno angažuju.
Vuković kaže da Savez samostalnih sindikata Srbije neće organizovati centralno okupljanje u Beogradu za 1. maj, već je teritorijalnim organizacijama tog sindikata prepušteno da same odluče o tome da li će takve skupove organizovati u svojim gradovima.
KARNEVALIZACIJA
Sociolog dr Đokica Jovanović, koji ističe da je „istinski levičar“, ocenjuje za Novi magazin da se „autentični značaj 1. maja kod nas izgubio“: „Verujem u to da većina radnika ne zna kako je nastao taj praznik, koji neguje sećanje na pobunu i stradale u sukobima sa policijom na trgu Hajmarket u Čikagu 1886. godine.“
Iako se Prvom maju, kako navodi, „pripisuju razne ideologije, od socijalizma do komunizma“, ističe da „ideologije s tim nemaju veze“ i podseća na to da je taj dan „označavao borbu za tri osmice i pristojan rad“.
„Taj praznik je izgubio značaj već u vreme socijalizma, što nije trebalo da se desi. Tada su se priređivale svečane povorke i parade koje, u suštini, nisu ništa značile, već je njima trebalo da se učvrste ideološki temelji tadašnjeg režima. To vam govori kao uvereni levičar i jedan od najvećih kritičara socijalističke prakse i grešaka koje su se tada dešavale“, kaže za Novi magazin Jovanović.
Tih radnika iz tadašnjih prvomajskih kolona, kaže, „u stvarnosti nije bilo“ i da se „u to uverio kada je kao mladi sociolog odlazio u fabrike“, a kasnije, devedesetih, „desili su nam se naci-fašizam, naci-šovinizam i desnica, koja je sve to lako mogla da dezavuiše i značaj tog praznika je nestao“.
„Ne samo kod nas. To se dogodilo u bivšem Sovjetskom Savezu i zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. Sve se pretvorilo u karneval, bez obzira na to su tog dana, 1886. godine, izginuli radnici u Čikagu tražeći bolje uslove rada. Gubljenju značaja Prvog maja doprineli su upravo njegova karnevalizacija i ideologizacija, pa se on danas kod nas pretvara u roštiljanje, izlete, veselja i dremke“, ocenjuje dr Jovanović.
Za radnike kaže da „jesu brojni, ali ne i moćni“ i priseća se razgovora sa svojim ocem, koji je bio partizan. „Pitao me je u čemu je razlika između moje i njegove generacije i rekao da je njegova generacija imala nadu. Danas ljudi nemaju nadu. Tome je doprinela i postmoderna, politika i ideologija koje promovišu tezu o tome da nema nade.“
„Reč utopija je, čak, proskribovana kao verovanje u nešto nemoguće. Ali, zaboravljamo na to da je čovečanstvo ostvarilo tekovine, posebno one pozitivne, iako su one, pre ostvarenja, bile utopije. Danas, nema utopije i nema nade, koja se smatra budalastim osećanjem. U takvom pragmatizmu problem je što nema nade u to da je moguće stvoriti nekakvo društvo koje će negovati elementarnu nadu“.
Za današnje radnike dr Jovanović kaže da im manjka solidarnosti. Kada radnici jedne firme štrajkuju, ističe, ne pridružuju im se radnici druge. Nema solidarnosti. Naravno, u svemu tome je, ocenjuje, „politika svoje učinila jer, osim na papiru, u Srbiji nema istinske levice, jer ne bi trebalo suditi po onome kako partije same sebe nazivaju, već po njihov praksi“: „Dakle, tamo gde nema utopije, nema ni solidarnosti.“