Na nedavno održanim izborima u Holandiji najviše glasova odnela je Partija za slobodu (PVV) Gerta Vildersa. Vilders je pravi lider sa evropske desnice: populista, protivnik imigracije, neko ko kritikuje evropske institucije; bori se protiv „islamizacije Holandije“, u Kuranu vidi novi „Majn kampf“ i traži da se imigracija iz islamskih zemalja trajno zaustavi. Više puta mu je suđeno za podsticanje mržnje, jednom i presuđeno, ali je ta presuda kasnije oborena. Svojim izjavama zaslužio je pratnju naoružane policije. Među saveznike ubraja Mari le Pen, Matea Salvinija, Đorđu Meloni. Najavio je da neće razgovarati o „džamijama, Kuranima i islamskim školama“. U pobedničkom govoru je obećao da će zaustaviti „cunami azila“ koji je „zapljusnuo“ Holandiju. Kad je reč o proširenju EU – zaboravite, o njemu govori negativno već 20 godina (sa strankom u kojoj je započeo karijeru, Partijom za slobodu i demokratiju – VVD se i razišao zbog kandidature Turske). Sada će taj političar preuzeti vlast u jednoj od retkih članica EU koje su se iskreno zainteresovale za stanje i perspektive demokratije u Srbiji.
SKUPO FLERTOVANJE S KRAJNJOM DESNICOM
Upravo je VVD „otvorila vrata“ Vildersu odlukom da ga učini koalicionim partnerom u prethodnoj vladi. Na taj način se „legitimizovani“ (Sara de Lange za „Politiko“) stavovi koje je zastupao oko imigracije, rasta troškova života i zdravstvene zaštite glasačima delovali autentično. Istu odluku – izaći u susret ekstremnoj desnici kako bi se ostalo na vlasti – partije desnog centra donose širom Evrope. Međutim, kako je liderka VVD Dilan Jesilgoz saznala na teži način, time rizikuju da ih upravo ekstremna desnica svrgne sa vlasti. Tako smo, piše Kas Mude, jedan od vodećih stručnjaka za razumevanje ekstremne desnice, ušli u novu fazu njene evolucije: ona više neće biti na marginama politike, već deo političkog „mejnstrima“.
Rast partija sa krajnje desnog spektra počinje oko 2000. godine, kada one na izborima počinju zauzimati treće mesto po snazi. Njihove glavne ideje sada se čine normalnim i prihvatljivim: recimo, da imigracija predstavlja pretnju po nacionalni identitet i bezbednost. Glasači (stožernih) partija desnog centra ne vide ih više kao „strašila“: ako je ono što govore postalo mejnstrim, u čemu je tačno problem? Pritom im je dosta sukobljenih i neefikasnih „velikih koalicija“, gde zarad očuvanja društvene i ekonomske stabilnosti desni i levi centar formiraju vladu zajedno. Naprotiv, žele „više istog“, samo jače: jače kontrole za migracije, poštovanje i sprovođenje reda i zakona, i manje – Evrope (Mude). „Kada razmišljamo o ekstremnoj desnici, na pamet nam padaju (…) ljudi koji ne veruju u demokratiju. Ali radikalna desnica je više nalik (španskom) Voksu, gde veruju da bi građani trebalo sami da biraju svoje lidere. Imali biste, dakle, vlast koja je po načinu, osnovu uspostavljanja demokratska.“ Međutim, „njihova interpretacija građana je vrlo isključiva, veruju da nacija može imati samo jednu vrstu vrednosti i interesa. Stoga ne prihvataju manjinska prava, vladavinu prava, podelu vlasti, sve temeljne principe liberalne demokratije“.
VELIKA PROMENA
Reč je o velikoj promeni. Ranije, kada su i učestvovale u vlasti, stranke ekstremne desnice bile su slabe, bez iskustva i političkog kapitala da guraju i proguraju svoje agende. Zato su švedske demokrate, na primer, radije birale da podrže manjinske vlade desnice nego da se i same prihvate izazova vlasti. Pritom nisu napadale političko uređenje i institucije na onaj način na koji se to čini u Mađarskoj i Poljskoj, svesne da bi tako nešto odbilo potencijalne birače i učinilo ih manje poželjnom (prihvatljivom) alternativom.
Šta je pogodovalo ovoj promeni? Pre svega migrantska kriza, kada većina partija desnice usvaja ne samo nativistički diskurs krajnje desnice, već i njene politike. Nema boljeg primera od postupanja Evropske narodne partije (EPP) kao najveće političke grupacije u Evropskom parlamentu. U manifestu EPP iz 2019. godine o pitanju imigracije raspravlja se pod naslovom „Evropa koja čuva naš način života“. Malo je nedostajalo da Ursula fon der Lajen uvede portfelj pod tim nazivom, misleći na komesara zaduženog za imigraciju.
Mude je takođe proučavao pristalice ekstremne desnice, njihov profil, i konstatovao da su od manjine, koju su činili mahom belci radnici, tokom decenija postali biračko telo koje u sebi sadrži presek društva.
Istovremeno, nove partije ekstremne desnice su iskoristile „reputacioni štit“ koji su im dale stožerne partije desnog centra u okviru kojih su nastale. Iz tog procesa su izašle kao dobitnici: zato što su ih glasači i dalje doživljavali kao konzervativce „u srcu“, koji eto, samo malo više provociraju i zvuče ekstremnije „nego što zaista jesu“.
Stranke ekstremne desnice, prema anketama, vodeće su u Austriji, Belgiji, Francuskoj, Italiji, Holandiji i Švajcarskoj. U Švedskoj je stranka ekstremne desnice najveća desničarska partija. Istina je i to da, u ovom trenutku, ekstremna desnica vodi samo jednu nacionalnu vladu u zapadnoj Evropi: koaliciju Đorđe Meloni, koju čine njeni „Fratelli d’ Italia“; Liga sever, isto ekstremna desnica; desno-populistička Forca Italia; i manja stranka desnog centra Civici d’ Italia. Sledeća holandska vlada mogla bi da sledi njen primer, a odmah za njom i Austrijanci.
Svejedno, (čak ni tri) laste ne čine proleće, piše Mude. Italija je i dalje izuzetak, a Vilders možda neće uspeti da izgradi svoju koaliciju. Štaviše, u nekoliko zapadnoevropskih zemalja, stranke krajnje desnice ostaju prilično marginalne (kao na Islandu i Irskoj) ili daleko od pozicije da dominiraju desnim blokom (kao u Portugalu i Španiji). Ali u sve većem broju zemalja, političari koji pripadaju partijama desnog centra ne mogu više jednostavno pretpostaviti da će voditi, a kamoli dominirati, nad koalicijama u kojima učestvuje i ekstremna desnica.