Intervju Dušan Mihalek: Nema više nade

Neverovatna je sudbina Dušana Mihaleka (Novi Sad, 1949), prvog magistra muzikologije u Vojvodin, nakon što je podneo ostavku na mesto glavnog urednika muzičkog programa u Radio Novom Sadu 1991. godine. Nije se složio sa zabranom emitovanja hrvatske muzike na talasima RNS. Bačen je na mesto nižeg saradnika sa gotovo dva i po puta manjom platom. Znali su da ima četvoro dece. Kako ne bi sinove slao u Vukovar, Mihalek je sa porodicom otišao u Izrael. Tamo je izgradio novi život, imao je deset unučadi, sve do 7. oktobra, kada su hamasovci ubili najstarijeg Mora.

Nema ko nije pratio tih dana njegove objave na društvenim mrežama od trenutka kada je objavio da porodica nema kontakt sa Morom i da ne znaju šta se s njim dešava osim saznanja da je bio na muzičkom festivalu tog kobnog jutra. Nažalost, posle samo nekoliko dana, Mihalek je objavio da su ih armija i socijalna služba obavestili da je njegovo beživotno telo pronađeno. “Nema više nade”, napisao je.

Za upad Hamasa tog 7. oktobra ove godine mnogi kažu da se nikada ranije nije desilo da napad bude takvog intenziteta i tako surov…

Takav prepad se u istoriji države Izrael, koja je osnovana 1948. godine, nije desio. Bio je jedan tačno 50 godina pre ovoga, 1973. godine, na praznik pokajanja Jom Kipur, na koji Jevreji ne smeju ni da jedu ni da piju, tada je zaista totalni post. Tada se ništa ne radi, nema ni saobraćaja, radija, TV, bukvalno cela država stane. Tada su, na taj dan, iznenada Arapi napali Izrael. Ali pre pola veka načelnik Generalštaba bio je “naš čovek” poreklom iz Jugoslavije David Elijezer Dado. On je podigao helikoptere iznad gradova i rabini su preko zvučnika iz tih helikoptera obaveštavali: “Smete da uzmete oružje, branite se… vozite automobile, vozite vojnike na frontove, otadžbina je u pitanju…” Tada su se tako spasli. A sada, nakon pola veka, kada je Izrael izgradio jednu od najboljih kontraobaveštajnih službi na svetu, pod nosom im se desilo ovako nešto. To je prosto neverovatno i svi se pitaju kako je to bilo moguće. Svi smo bili zatečeni.

Možete li nam opisati kako je moglo da se tako nešto desi?

Ono što sve nas očekuje još strašnije i još teže svakako je posledica preobražaja izraelskog društva koje prestaje da bude demokratsko, postaje autokratsko i religiozno. Upravo tokom ove 2023. godine, kada je formirana nova vlada koju je Benjamin Netanjahu napravio sa krajnjim desničarima koji smatraju da su Jevreji ekskluzivan narod koji je iznad svih ostalih, oni su preuzeli kompletan finansijski sistem Izraela.

Izrael je bogata zemlja i taj ogroman kapital je počeo da se usmerava, umesto na odbranu i vojsku i sl., upravo na religiju, na rabinate. Poznato je da su se demonstracije protiv vlasti dešavale svake sedmice, jer sve to što je njegova vlada radila vuče ka preobražaju Izraela u državu rabinatskog zakona, a taj zakon – kao i svaki verski zakon – nije ništa bolji od inkvizicije, šerijata i dr. Ti religiozni jevrejski fanatici su došli na vlast, povukli su armiju na tzv. Zapadnu obalu, da bi što više širili svoja nezakonita jevrejska naselja na toj obali i borili se protiv Arapa koji su protiv toga. Tako se i desilo da je izraelska armija 7. oktobra bila na drugom mestu, umesto da je bila tu gde treba, gde je opasno, uz Pojas Gaze. Umesto toga, oni su bili na Zapadnoj obali da čuvaju naseljenike na okupiranim teritorijama. Bukvalno su uhvaćeni u raskoraku i desilo se to što se desilo. 

Žestoki su napadi na Gazu, prošle sedmice vojska napada i kopnenim putem. Strada na hiljade civila. Koliko u Izraelu ljudi podržavaju takav odgovor na masakr koji se desio 7. oktobra?

Ima nekoliko bitnih stvari koje treba istaći. Prva je da je zbog reforme sudstva Izrael koji je protiv tog rabinatskog suda i prava ustao protiv toga, a to je većina i izraelske armije. Oni su odbijali da idu na vojne vežbe s pitanjem: zašto da mi idemo i da ginemo da bismo spasavali ove religiozne ekstremiste koji nikada ne idu u armiju, koji ne idu u naše škole, koji ne znaju koliko je dva i dva, koji ne uče strane jezike, ne znaju šta je biologija, hemija i fizika i druge nauke… Zašto da mi zbog njih ginemo, da bi oni dobijali pare? I to je bio štrajk vrhuške izraelske armije, zatim pilota, tenkista, svih elitnih jedinica. Bili su čvrsti u tome da neće u armiju dok ovi uzimaju naše pare. Ali, u trenutku kada se desio 7. oktobar, odjednom je nacionalni patriotizam proradio. Čak i ti religiozni ljudi koji nikada ne idu da ratuju, već se njih oko 3.000 javilo da se pridruže armiji. To su ljudi zadrti, koji bukvalno ne znaju koliko je dva plus dva. 

S druge strane je, svakako, odnos prema Palestincima. Uvek je u Izraelu bila veoma jaka tzv. levica koja je za saradnju sa Palestincima. Ona je uvek bila prisutna u Izraelu. Sada, nakon masakra, ona više ne postoji. I sam bio član izraelske levice i borio se za prava Palestinaca, ni ja više ne verujem ničemu jer, posle svakog konflikta i potpisivanja mira, mafijaši koji u svojim kandžama drže svoj narod, Palestince i koji od svega toga strahovito zarađuju, uvek prekrše dogovore. Ne mogu se ni zamisliti te pare koje imaju hamasovci, to su vile kakve mi u životu nismo videli. Oni drže svoj narod u bedi i nemaštini kako bi sve uzeli za sebe. Ovaj su prepad izveli na tako perfidan način da prema njima drugog odgovora nema. Trideset godina tamo živim i posmatram. 

Gledao sam bar deset takvih ratova. Uvek krene takav rat, onda međunarodna zajednica žali Palestince i njihovu decu jer ih “prljavi” Jevreji ubijaju… Međutim, Hamas stalno stavlja tu decu ispred sebe kao živi štit, isto kako stavljaju i bolesnike i stare ljude. Posle ovog najnovijeg tako brutalnog prepada došlo je do tog krajnjeg momenta kada se taj i takav Hamas mora uništiti, kao što se i Amerika razračunala i uništila Al Kaidu i Bin Ladena. To se mora uraditi. I sada se za to koriste Jevreji. Oni treba to da urade što će naravno dovesti do toga da će se stvoriti mnogo veći antisemitizam nego što danas postoji. Takav antisemitizam se sada vidi u celom svetu, kao i ovde u Srbiji na svakom koraku.

Pod jednim nebom 

Odmah nakon što je objavljeno da je Mor Koen bio jedan među brojnim nevinim žrtvama masakra hamasovaca na muzičkom festivalu nedaleko od Pojasa Gaze u Izraelu, mlada umetnica iz Novog Sada Nađa Balać je uz prijateljsku podršku kolege Bore Prodanovića napravila umetnički performans “Pod jednim nebom” u Katoličkoj porti u Novom Sadu. 

Instalacija “Silent Disco” se sastojala od dva crna platna čiji je ćošak bio usmeren ka Jerusalimu. Mogli ste stati u taj ugao, staviti slušalice i slušati cvrkut ptica, a umetnica je projekat “Pod jednim nebom” posvetila “mladima ubijenim na Supernova muzičkom festivalu u Izraelu, Moru Koenu, koji je bio među njima, i svim nevino stradalima od oružja u Izraelu i Palestini.

Kako komentarišete glasanje u Ujedinjenim nacijama?

Ujedinjene nacije su jedna prevaziđena organizacija koja je nastala nakon Lige naroda, koja je u svoje vreme podržavala osnivanje države Izrael. Taj princip demokratije, da svaki glas utiče na odluke, to je ono kao što je Aristotel rekao, parafraziraću: ako trojica budala mogu mene i Platona da nadglasaju, onda to nije demokratija. Upravo to se dešava u Ujedinjenim nacijama godinama i decenijama. Neke ekspoziture UN poput Uneska toliko odvratno uvek glasaju protiv Izraela da je Izrael izašao iz te organizacije. I Amerika je za vreme Trampa izašla iz te organizacije. Daju se silne pare kako bi Arapi izglasali da je Zid plača muslimanski. Ujedinjene nacije mogu da glasaju šta hoće, ali treba ići na teren pa realno sagledati šta se može uraditi. Kada je ISIS uništio Palmiru, na primer, našao se neko ko im je stao na put. Hamas sada treba da unište Jevreji, a onda će se opet pojaviti neka nova teroristička organizacija. A sve te organizacije nemaju nikakve veze sa islamom, to je sve protiv islama, onoga što je ta religija u svojim korenima. 

Pre deset godina ste pisali o uništenju izraelske levice. Pisali ste da su, nakon Sporazuma u Oslu između Izraelaca i Palestinaca 1993. i nakon što su Nobelovu nagradu za mir 1994. dobili Arafat, Peres i Rabin, izraelski pokreti za mir sa Palestincima okupljali na mitinzima više od sto hiljada ljudi, a još pre deceniju nisu mogli da okupe hiljadu. Zašto?

Još tada, pre deceniju, 74 odsto Palestinaca i izraelskih Arapa želeli su da kompletna ova teritorija bude Palestina, a da se Jevreji “gurnu u more”. Onih 26 odsto preostalih pristajali su na “dve države za dva naroda”, ali samo kao privremenu soluciju dok se potpuno ne uništi “cionistička tvorevina”, kako oni nazivaju Izrael. Još je Arafat, dobitnik Nobelove nagrade, rekao da je taj mirovni sporazum samo “Hudajbija”. Kao što 1947. nisu prihvatili Rezoluciju UN 181 po kojoj je osnovana država Izrael, tako i dan-danas ne priznaju pravo Izraelu na postojanje. Posle svakog mirovnog sporazuma skupljali su sve više i više oružja za ostvarenje tog svog cilja, makar im stanovništvo i gladovalo. Decu uče od malih nogu da ubijaju Jevreje i smiriće se tek kad izraelske države ne bude i kad svugde zavlada šerijatski zakon.

U Izraelu je odrasla nova generacija koja malo-malo trči u skloništa od palestinskih raketa, malo-malo biva mobilisana da to raketiranje spreči… Izraelci više nemaju poverenja u mirovne sporazume sa Palestincima. Izraelska levica, golubovi, uništena je. Golda Meir je još pre 60 godina rekla: “Mi možemo da oprostimo Arapima za ubistvo naše dece. Mi ne možemo da im oprostimo što nas prisiljavaju da ubijamo njihovu decu. Mir sa Arapima će nastati tek kada oni budu svoju decu voleli više nego što mrze nas.“ To je toliko tačno! Danas ja, bivši pošteni muzikolog i pošteni levičar, borac za palestinska prava, kažem: sram ih bilo što su od mene goluba napravili ovakvog jastreba.

Čega je simbol “Džep Faludža” danas?

Često tuda prolazim. Nalazi se na pola puta između našeg grada i Jerusalima ili Tel Aviva. Danas je tu veliki novi grad Kirjat Gat. U šumici i zelenilu pored – kibuc Gat, koji su 1934. osnovali mladi Jevreji iz tadašnje Jugoslavije.

Dan nakon proglašenja države Izrael, 15. maja 1948, pet okolnih arapskih država napalo je na tu novu državu, koja nije imala ni svoju vojsku, ni naoružanje. Britanci su Arapima ostavili oružje, municiju, artiljeriju, avijaciju i komandni kadar. Egipat je krenuo sa juga. Pored mora je stigao na 20 kilometara od Tel Aviva. Na istoku je stigao do Hebrona, na putu za Jerusalim. A u sredini zemlje, kod sela Faludža, mlada izraelska vojska je uspela da opkoli čitavu jednu armiju Egipćana. “Džep Faludža”. Počeli su pregovori. Posle teških bitaka i još težih pregovora, rešeno je da će Izrael dopustiti toj egipatskoj armiji da se vrati u svoju zemlju. Umarširali su u Kairo kao “veliki pobednici”. Sa njima su se povlačili i lokalni Arapi i Beduini, kojima je obećano da se povuku u Egipat, pa kad Egipat začas uspe da “gurne Jevreje u more” i “vrati cioniste u Evropu”, vratiće se u svoja sela koja će biti 100 odsto arapska, od reke Jordan do Sredozemnog mora. Egipatsku armiju predvodio je mladi oficir, pre toga obučavan u nacističkoj nemačkoj armiji. Zvao se Gamal Abdel Naser.

Međutim, pred egipatskom granicom, kod grada Gaza, Egipat je odlučio da ne dopusti tim izbeglicama ulazak u Egipat. Ostali su u okviru nove države, Izraela.

Izrael ih je tri puta molio da se vrate u svoja sela. Davao im rok – godinu, pa dve godine, pa tri godine… Nikad se nisu vratili, jer su im Egipćani govorili – ostanite ovde, mi ćemo začas zbrisati tu cionističku tvorevinu, pa će sve biti naše.

To se nikad nije dogodilo. 

Oficir Gamal Abdel Naser je upravo zbog “Džepa Faludža” svrgnuo kralja Faruka i proglasio se predsednikom Egipta i pokretačem panarapskog pokreta. Zatvorio je 1956. Suecki kanal i izazvao Sinajski rat u koji su velike sile gurnule mladu izraelsku državu. Izraelska armija je za uslugu dobila “fabriku čarapa u Dimoni”, tj. atomsku bombu. Naser se tada slizao sa silama Varšavskog pakta, ujedinio sa Sirijom i izazvao Šestodnevni rat 1967. u kom ga je Izrael potukao do nogu.

A narod iz “Džepa Faludže” ostao je u svojoj enklavi Gazi, zajedno sa ostalim izbeglicama.

Danas je “Džep Faludža” raj na zemlji, sa najrazvijenijom poljoprivredom i novim gradom Kirjat Gat, podignutom kraj “jugoslovenskog” kibuca Gat. Na mestu arapskog sela Faludža zasađena je velika šuma eukaliptusa. A oblast Gaze je spao na jednu od najsiromašnijih i najgušće naseljenih enklava na svetu, kojom vlada teroristička organizacija Hamas.

 

Dušan Mihalek rođen je u Novom Sadu 1949. godine i maturirao je u gimnaziji “Svetozar Marković”. Potiče iz muzičke porodice. Deda mu je bio kompozitor i horovođa, Branko Čenejac, profesor karlovačke Bogoslovije. Njegov otac, Ivan Mihalek, bio je muzički pedagog, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine i glavni i odgovorni urednik Redakcije muzičkog programa Radio Novog Sada, a mati, Mirjana Mihalek, muzička pedagoškinja. Dušan je studije i magisterij muzikologije završio u Beogradu. Od 1972. godine bio je urednik ozbiljne, umetničke muzike u Radio Novom Sadu, a od 1984. do 1991. godine i glavni i odgovorni urednik Redakcije muzičkog programa. U to vreme organizovali su četiri najznačajnije muzičke manifestacije Evropske radio-unije: Svečani koncert povodom Uneskove Godine muzike 1985, zatim Džez koncert, pa Rok festival i Folk festival – što nije pošlo za rukom nijednoj evropskoj radio-stanici.

Nije neobično što su ove muzičke večeri krunisale Mihalekov istraživački rad u ovoj oblasti. Kao student je obradio temu Muzika Starog zaveta, a magistarski rad mu je bio ”Simfonije Vojvodine”. Treća oblast njegovih istraživanja bila je srpska crkvena muzika, pa je pronašao i najstariju liturgiju, pisanu za srpski crkveni hor Frančeska Sinika, nastalu u Trstu 1840. Svoje radove je objavljivao i držao predavanja u 16 zemalja. Predavao je istoriju muzike na Akademiji u Prištini. Na njegova su predavanja dolazili srpski, albanski i romski studenti. Bio je urednik Jugoslovenskog leksikografskog zavoda “Miroslav Krleža”. Dobitnik je prve nagrade za najbolju muzičku emisiju u Ohridu 1983. godine. Izvesno vreme bio je predsednik Udruženja kompozitora Vojvodine. Pokrenuo je Muzičke večeri Matice srpske. Na stihove Raše Popova komponovao je Himnu Matice 1986. koju je izveo 2001. sa svojim vokalnim ansamblom “Orfelin”, povodom proslave 175 godina od njenog osnivanja. 

Kada je počeo rat na prostorima bivše SFRJ, 1991. godine, Dušan Mihalek je sa poluslepim sinom otišao u Budimpeštu, gde se spojio sa jevrejskom agencijom koja ga je sa porodicom prebacila u Izrael na osnovu dokaza da je njegov tast, koji je jedini preživeo Aušvic, po majci rođeni Jevrejin. Iako nije znao ništa o Izraelu, kao ni hebrejski jezik, Dušan je za godinu dana postao direktor Izraelskog muzičkog centra, posao koji je u poznim godinama odlučio da napusti jer, kako ističe, kultura je svugde najmanje plaćena, a on otac četvoro dece i deda u to vreme četiri unuka. Zbog toga je u šestoj deceniji upisao prestižan četvorogodišnji izraelski turistički fakultet i suočio se sa 70 ispita i 77 turističkih destinacija, kako bi dobio licencu za rad na teritoriji Svete zemlje, što je koštalo 30.000 dolara. Poslednjih godina bio je naš najpoznatiji turistički vodič po Izraelu.