Svoje najveće poniženje, Vladimir Putin nije doživeo od stranog faktora ili nejake ruske opozicije, već od svog najbližeg okruženja. Nedavni događaji sa pobunom snaga Vagnera su na kristalan način ogolili strategijske greške za koje je lično odgovoran, ali su doveli u pitanje i realnu podršku koju poseduje u ruskom društvu. Istina je da kraj svakog režima kreće od eksponiranja slabosti njenog lidera, a Putin je svojom neodlučnošću i bezidejnošću dugo balansirao konflikt institucionalne Rusije sa kontraverznom organizacijom Vagner koji je toliko eskalirao da se postavljalo pitanje i opstanka samog režima. 

Prema dosadašnjim saznanjima, pohod plaćenika Vagnera na Moskvu se može više okarakterisati kao paravojna pobuna nego kao državni udar. Naime, cilj nikad nije bio svrgavanje Putina već smena nekompetentne elite u njegovom neposrednom okruženju. Iako se sada nameću brojna pitanja, malo je kredibilnih odgovora. Međutim, svima je jasno da postignuti kratkotrajni kompromis ne znači dugotrajno rešenje. Iako su mediji preneli sadržaj dogovora, pitanje je da li je takav dogovor formalizovan i koje su uopšte garancije njegovog poštovanja. Ili bar garancije za život Prigožina.

PRIGOŽINOVA POPULARNOST

U političkom kontekstu, pitanje je koliko će dalje rasti popularnost Prigožina i da li će ugroziti i samog Putina. Ne treba zaboraviti da je početkom ove godine, a prema istraživanju Centra Levada, Prigožin bio peti na listi političara u Rusiji kojima se najviše veruje sa tendencijom daljeg rasta. To samo govori da je rusko društvo orjentisano ka jakim liderima koji nisu protiv rata, već se percipiraju kao ratni pobednici. Osim toga, u martu naredne godine Rusiju očekuju izbori na kojima će verovatno Putin osvojiti svoj peti mandat. Međutim, direktno učešće Prigožina na izborima ili njegova podrška Putinovom protivkandidatu (što je verovatnija opcija), mogla bi dovesti u pitanje izvesnost Putinove izborne pobede. Posebno kad je javnost jasno na ulicama iskazala umerenu podršku Prigožinu koji je svojim postupkom odagnao strah u mnogim dušama.

U vojnom kontekstu, saradnja Kremlja i Vagnera je završena. Više se u toj saradnji ne može očekivati ni poverenje, ni pouzdanost, a najmanje predvidljivost. Ostaje pitanje kakve će vojne sposobnosti Vagner zadržati i hoće li se i u kom obimu ponovo angažovati u Ukrajini. Takođe, nejasno je da li će Prigožin sa svojim jedinicama preći u Belorusiju ili je samo njemu lično garantovana abolicija. Iako je javno obećano oslobađanje od krivičnog gonjenja za sve učesnike u pobuni, već postoje izveštaji o pretresu porodičnih kuća Vagnerovih boraca što ukazuje na mogućnost postepenog surovog obračuna.

Bez obzira na strukturu sastava i način regrutacije, Vagner sada poseduje zavidno ratno iskustvo sa sposobnostima koje nisu zanemarljive. Međutim, bez kontinuirane fluktuacije finansijskih sredstava, redovnog snabdevanja i stručnog održavanja borbene tehnike, ne treba očekivati njihovu dugoročnu perspektivu. Ukoliko i dalje budu insistirali na samostalnosti i nezavisnosti od Ministarstva odbrane, njihova logistika bi mogla postati nerešivi problem koji neminovno dovodi do poraza ili raspuštanja. U svakom slučaju, Moskva će se u ratu morati osloniti prvenstveno na redovan profesionalni sastav oružanih snaga kojima motivacija nije bazirana samo na finansijskom aspektu.

Iako cilj „Marša za pravdu“ nije bio državni udar i smena Putina, pobuna Prigožina će mu dugoročno potkopati autoritet. Sam Prigožin ne predstavlja zaštitnika naroda ili patriotu sa Rusijom u srcu, već oligarha koji je inicirao pobunu da spreči gubitak sopstvene moći ukoliko se Vagner potčini Ministarstvu odbrane. Pristanak Putina na uslove deeskalacije krize je derogirao njegovu nedodirljivu auru, a dugoročno je pristao na ulogu krivca za sve buduće političke ili vojne greške. Prigožinu bi to trebalo ići u prilog jer ukoliko dođe do uspeha ukrajinske ofanzive, biće najpopularniji čovek u Rusiji. I upravo zato mu nema oproštaja, niti zaborava – kazna je samo smrt što je javno i rekao ruski poslanik Andrej Guruljov. Razlog je jednostavan i u skladu sa tradicijom – monopol nad nasiljem u zemlji je isključivo u rukama ruske države.

Bez obzira na popularnost na koju su pripadnici Vagnera nailazili, kao i činjenicu da je policija i vojska odbila direktan sukob sa njima, delovi regularne vojske im se nisu pridružili. Samim tim, nije bilo nikakvih izgleda za uspeh, posebno jer se nije znalo šta bi uopšte u Moskvi trebalo da rade. Ali Rusija je bolno naučila lekciju o plaćenicima. Prigožinova pobuna samo pokazuje da se plaćenici nikad ne smeju koristiti u sopstvenoj zemlji bez obzira na trenutno poverenje u lidera takvih snaga. Zbog činjenice da svoju motivaciju crpe u srebroljublju, a ne u patriotizmu, plaćenike je po pravilu lako demotivisati ili izmanipulisati.

DEMORALIZACIJA

Osim pripadnika vojske i policije, ni granične snage se nisu suprotstavile Vagneru, a mnogi političari i predstavnici oblasnih vlasti su bili vidljivo suzdržani. Iako nije bilo panike kod građana, njihov fatalistički pristup ukazuje na populaciju umornu od rata i bez simpatija za borbu u krugovima elite. Pored toga, neshvatljivi su propusti obaveštajno-bezbednosnog sistema koji nije prezentovao rukovodstvu Rusije ni naznake da bi se ovakva pobuna mogla desiti. Bez obzira na objašnjenje Peskova o neophodnosti dogovora zbog „viših ciljeva“, ovakav uspeh pohoda na Moskvu ukazuje na brojne socio-ekonomske probleme društva i frustraciju oružanih snaga. Očigledno se ispod glazure poslušnosti i straha nalazi revoltirano i ogorčeno društvo nezadovoljno aktuelnim stanjem u državi i sopstvenom perspektivom.

Malo je verovatno da će pobuna Vagnera dovesti u ratu do brzih ukrajinskih pobeda, ali bi mogla da izazove katastrofalnu derogaciju morala i destruktivnu fragmentaciju ruske vojske što može posledično da dovede do velikih poraza u ratu u Ukrajini. Zasad ne postoje nikakvi dokazi koji bi ukazivali da je ova pobuna doprinela napretku ukrajinskih snaga. Oni nastavljaju svoje ofanzivne akcije u oblasti Herson, Zaporožje i Donjeck sa neznatnim napredovanjem taktičkog značaja. Zanimljivo je da je tokom pobune, Vagner naneo veće gubitke ruskom vazduhoplovstvu nego što je to vojska Ukrajine uradila poslednjih nedelja.

RUSIJA I ZAPAD

Ono što je ostala briga obaveštajnih krugova na Zapadu je pitanje da li je Vagnerovo zauzimanje Borisoglebska u oblasti Voronjež i skladišta nuklearnog oružja „Voronezh – 45“ obezbedilo Prigožinu dostupnost nuklearnim bojevim glavama. Ukoliko Prigožin raspolaže njima kao garancijom za svoj život, onda bi i Zapad i Moskva mogli postati saveznici u eliminaciji takve pretnje. Ukoliko je Prigožin u posedu projektila Iskander (raketa za mobilni balistički raketni sistem kratkog dometa), za koje se veruje da su se mogli nalaziti u pomenutom skladištu, to bi predstavljalo opasnost za ceo svet, bez obzira na njegov lični interes obezbeđenja opstanka.

Ruski sistem skladištenja nuklearnog oružja je baziran na principu separatnog skladištenja oružja od platformi za isporuku, a sve pod kontrolom 12. Glavne uprave Ministarstva odbrane. Skladište „Voronezh – 45“ je jedno od 12 centralnih skladišta u kojem taktičke nuklearne bojeve glave ne bi trebalo da budu sastavljene, niti bi u blizini mogli da budu sistemi za njihovu upotrebu. Osim toga, postavlja se pitanje i aktivacijskih kodova za koje se veruje da pripadnici Vagnera nisu obučeni. Ipak, samo zauzimanje skladišta nuklearnog oružja predstavlja alarm ne samo za Rusiju, već za celokupnu civilizaciju.

*Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike