Na istim mestima na kojima je plavilo one 2014. godine, reke se izlivaju i poslednjih dana, ispisujući poslednje stranice apokalipse za ljude iz unutrašnjosti zemlje – građane kojima nabujali bujični tokovi ponovo odnose zemlju, stoku, puteve, mostove i čitava domaćinstva.
U većim gradovima na momente kuljaju gejziri prljave vode pomešane s fekalijama koje u 21. veku i dalje odlaze direktno u reke, baš kao i dobar deo svake vrste otpada.
Regulaciju manjih reka i potoka vlast je prebacila na lokal, koji nema ni sredstava ni ljudstva da ih obuzdava, dok je sa centralnog nivoa, prema mišljenju stručnjaka, proterala sve one koji su zaista nešto znali i umeli. Ovi koji se danas bave problemima, recimo mostova, kao što je ministar infrastrukture Goran Vesić, takvog su nivoa znanja da tvrde da u Srbiji nikada nije postojao zakon o održavanju infrastrukture, te da u državi ne postoji niti jedan dokument koji predviđa da bi neko trebalo da obilazi izgrađene mostove i s vremena na vreme sprovede njihovu rekonstrukciju i sanaciju.
Za one druge, ljude struke, ovo je nepodnošljiva besmislica i samo još jedan od dokaza da se diplome iz medicine i građevine ne bi smele kupovati na pazaru fantomskih fakulteta.
PREVENCIJA
Govorimo o rušenju mosta kod Čačka, koji bi se mogao uzeti kao parabola državnog nemara, ali pre svega neznanja i nezainteresovanosti da rešavaju „male probleme“, one koji neće privući mnogo reflektora kao što će, recimo, izgradnja nacionalnog stadiona ili da se vratimo malo unazad, fabrike za proizvodnju Sinofarm vakcina. U nju je uloženo 47 miliona evra, ali ona nikada nije počela s radom. Danas je prazna i zarasla u korov.
„Ulaganja u prevenciju od poplava bi na teritoriji čitave zemlje trebalo da iznose od 50 do 100 miliona evra da bi se rezultati dobili za deset godina. Mi smo samo za prenos Premijer lige dali 600 miliona evra, o nacionalnim stadionu i stotinama miliona evra koje su planirane da i ne govorimo, a da smo šest godina odvajali po 100 miliona, imali bismo već danas potpuno drugačiju sliku. Nažalost, država je odlučila da nam oduzme čak i ono što smo imali. Sve je betonirano, veliki gradovi su potpuno popločani, pa nema ni zemlje koja bi kada padaju ovako velike kiše upila tu vodu nego imamo kolaps na ulicama Beograda i ostalih velikih gradova“, objašnjava za Novi magazin Aleksandar Anđelković, docent na katedri za bujice i eroziju Šumarskog fakulteta u Beogradu, ustvrdivši da se nakon još jedne poplave može s pravom reći da vlast ništa nije naučila i skoro ništa uradila nakon velikih poplava 2014. godine.
Ove poplave to potvrđuju: „Pa sada je 80 opština u Srbiji pretrpelo štete i činjenica je da neke stvari hronično ne rešavamo. Primer je pošumljavanje. Tu je situacija takva da se ne može očekivati da nas ni naredne kiše ne poplave. Naprosto, do devedesetih godina se pošumljavalo 10.000 hektara šuma godišnje, a od tada svega 2.000. Ogromne su površine u slivovima planinskih reka i izvora nepošumljene a o tome kakav je kvalitet šume i kad je ima, niko ne vodi računa. Nije isto ako u bukovoj šumi imate kupine jer to znači da to nije šuma koja je u stanju da zaustavi vodu.“
Takođe, besomučno se u poslednjoj deceniji sprovodi čista seča koja je nama šumarima nezamisliva.
„Kod će privatnik da probije šumski put, da ga nikako ne osigura, da ne napravi propuste za vodu, a da onda poseče hiljade stabala ostavljajući zemljište pusto. Niz te puteve liju onda potoci vode praveći bujice upravo u gornjim slivovima reka druge kategorije koje se pretvaraju u bujične tokove. O gradu da ne govorimo. Pa imali ste primer na Košutnjaku, gde je renovirana ulica, a da se niko nije setio da ostavi propust za kišnu kanalizaciju, pa je sada, posle dve godine problema, to rađeno naknadno. Suština je da se zaista propuštaju obaviti sistemske i važne stvari, ali mene tu najviše brine što mi se čini da to i nema ko da uradi“, kaže naš sagovornik, govoreći o desetkovanim ministarstvima u kojima više nema stručnjaka i eksperata već, kako tvrdi, samo partijskih poslušnika koji vrebaju pet minuta slave pred kamerama.
Stanje više nego vanredno
Vanredna situacija proglašena je u 56 gradova i opština, dok vatrogasci, spasioci i pripadnici hitnih službi evakuišu ljude i pokušavaju da saniraju oštećene mostove i puteve. Jedan most je srušen, dva „načeta“. Premijerka Ana Brnabić je izjavila da je 200 lokalnih i regionalnih puteva ugroženo. Valja reći preciznije, većina je dokusurena jer o njima ionako nema ko da vodi računa.
Kiša je uništila pšenicu pred setvom, kukuruz koji je tek iznikao, maline, voće, povrće koje nije u staklenicima. Uništene su instalacije i uređaji u hiljadama kuća širom Srbije.
U vreme najžešćih kiša tokom 48 sati, spasilačke službe iz poplavljenih kuća i automobila evakuisale su više od 300 ljudi.
Profesor Ratko Ristić sa istog Šumarskog fakulteta je već nekoliko puta objašnjavao koliko je važan značaj kvalitetnog ekosistema u priobalju izvora i potoka, koji onda stvaraju bujice, upozoravajući da u Srbiji ima oko 11.500 bujičnih vodotokova, a da je najveći deo koncentrisan južno od Save i Dunava. A to su područja gde su bujične poplave najčešća prirodna katastrofa. Kako je nedavno podsetio profesor Ristić, na pomenutim delovima naše zemlje u poslednjih 60 godina poginulo je više od 130 ljudi, a načinjena materijalna šteta od poplava veća je od 14 milijardi evra.
„Ako na nagibima u brdsko-planinskim slivovima imamo kvalitetne šumske ekosisteme, odnosno kvalitetan vegetacioni pokrivač sa očuvanim zemljištem ispod njega, najveći deo padavina se zadrži na samoj zelenoj masi biljaka ili se infiltrira u zemljište tih šumskih područja“, ponovio je profesor mnogo puta u poslednjih nekoliko godina.
Pa ipak, ništa se od savetovanog ne čini. Zašto?
VELIKO SE VIDI
Građevinski inženjer Danijel Dašić će to objasniti kroz konkretan primer srušenog mosta u Čačku. U pitanju je, podsetimo, Stari most na Velikoj Moravi na putnom pravcu Mrčajevci‒Slatina. Izgrađen je 1987. godine. U junu 2020. usled velikih poplava koje su pogodile čačanski kraj i zapadnu Srbiju oštećen je jedan od nosećih stubova Starog mosta. Milicija je odmah počela da preusmerava vozače da koriste ovu prečicu ka Ibarskoj magistrali. Postavljen je i znak zabrane prelaska teških vozila preko mosta, ali je dozvoljen putnički saobraćaj. Nedugo zatim, zabranjen je saobraćaj u potpunosti, osim za teško natovarene kamione koji voze materijal za gradnju Moravskog koridora. Od sanacije mosta i silnih obećanja da će most biti saniran nije bilo ništa, pa se most ovih dana ruši, dok za sve ove godine vlast koja navodno nema novca za sanaciju započinje zajedno sa gradom projekat izgradnje staklenog vidikovca na Kablaru.
„Sanacija takvog mosta nije privlačna za medije, nije skupo i nema ko da se ugradi. Kad kažem da se ugradi, mislim da uzme veliki novac. Pogledajte samo sanaciju i rekonstrukciju posle poplava 2014. godine. Više od polovine i sve velike projekte radilo je nekoliko firmi povezanih sa Srpskom naprednom strankom. Na tom mostu su potporni stubovi bili u problemu već pet godina, ali se to ne popravlja jer tu nema mnogo zarade i koristi za prijatelje partije. Pa gradonačelnica Niša je tek tako odlučila da sruši most i izgradi novi, moderan, samo zato što je sanacija koštala svega nekoliko miliona dinara. Ova vlast ne voli gradnju već „ugradnju“, i to je naša istina, nažalost“, smatra sagovornik Novog magazina.
Dodaje kako istorija vladavine naprednjaka jasno pokazuje da se nadležne institucije ne bave popravkama, sanacijama i rekonstrukcijama već isključivo rušenjem i izgradnjom novog, megalomanskog, često nefunkcionalnog i po pravilu nekvalitetnog.
Uostalom, pre devet meseci urušio se viseći most u Ovčar Banji i odneo dva ljudska života. Istraga o tome, kako piše lokalni Ozonpress, šta se dogodilo i ko je odgovoran još uvek traje, ali nepobitno je da se most srušio zbog neredovnog održavanja i nebrige nadležnih, kao i neadekvatnog upozorenja da je prelazak preko mosta rizičan.
Za neki dan, piše u istom tekstu objavljenom na pomenutom portalu, navršiće se godinu dana od tragičnog stradanja četvorice čačanskih mladića upravo na mostu na Kamenici, kada je njihovo vozilo sletelo u reku. I ta istraga još uvek traje i ne nazire se da će javnost u skorije vreme biti obaveštena o tome ko je krivac za tu nesreću, ko to nije uradio šta je trebalo da uradi kako bi ovaj putni pravac bio bezbedan.
A evo kako nam je svima ministar nadležan za infrastrukturu objasnio zašto je nabujala reka odnela Stari most.
„Nažalost, naša infrastruktura nije idealna jer u nju ništa nije ulagano decenijama, ne možete za pet, deset, dvadeset godina popraviti nešto u šta nije ulagano mnogo decenija. Ono što je još veći problem i na čemu ću insistirati kao ministar jeste da se donese zakon o održavanju mostova. Mi smo zemlja u kojoj kad se izgradi infrastruktura nju više niko ne odražava, osim ako nije na nekom putu, pa onda to održavaju recimo Putevi Srbije“, rekao je Goran Vesić, izgovarajući po mišljenju struke besmislice jer propisi postoje, baš kao i jasne nadležnosti.
Mada to izgleda ministar ne zna, budući da izgovara da tako nešto u Srbiji nikada nije ni postojalo.
„To je van pameti. Ako on hoće da usvoji još jedan, nekakav krovni zakon, samo napred, ali nije tačno da se ne zna ko to treba da radi ili, još gore, da Srbija nikada nije imala takve dokumente“, kaže Dašić.
KONTINUITET
Uostalom, ima opština i gradova u Srbiji koje su redovnim, pametnim i poštenim radom i te kako stale na put bujičnim vodotokovima. Šabac i Paraćin su dobri primeri. Nekadašnji gradonačelnik Paraćina Saša Paunović u razgovoru za Novi magazin ne spori da je za obuzdavanje vodene stihije potrebno vreme, ali svakako ne beskonačno. Naime, ovo je jedna od opština u Srbiji koja se sve manje susreće s problemom bujičnih vodotokova i izlivanjem reke Crnice, koja je te 2014. godine napravila ogromne probleme meštanima. Šteta se merila milijardama dinara, a posao oko sanacije, rekonstrukcije ali pre svega prevencije još nije završen. Međutim, radi se i rađeno je svih ovih godina. Paunović je bio na čelu opštine od 2004. do 2018. godine i najpozvaniji je da govori o tome kako je ipak moguće zauzdati prirodu i zaštititi lokalno stanovništvo, ali i životnu sredinu.
„Moram da naglasim da svi ti poslovi traju po nekoliko godina jer tu nije samo reč o novcu već su tu planovi, rešavanje imovinskih odnosa, projektna dokumentacija i konačno izgradnja. U ovom trenutku u Paraćinu se još uvek gradi deo odbrambenog sistema, kao i novi mostovi. Međutim, ulaganje u prevenciju pre svega bujičnih tokova, zaštita, čišćenje i održavanje ovih korita su ključni jer su to vode koje kasnije prave čepove, prelivaju se i izlivaju. Nažalost, to su vode koje su u nadležnosti lokalnih samouprava koje nemaju novca niti im je to prioritet u vreme kad nema padavina. U pitanju su potoci koji zahtevaju regulaciju i protivbujične pregrade, i to je na mnogim mestima rađeno, ali šezdesetih godina prošlog veka. Lokalne samouprave od recimo 8.000 stanovnika nemaju ni novca, a ni kadra ni znanja da se time bave. Mi smo u Paraćinu imali kontinuitet jer smo radili godinama i išli od sela do sela i to ne znači da smo uspeli svaki potok da rešimo, ali jedno je sigurno – kontinuitet u radu je bio najvažniji“, ističe Paunović.
„Vatrogasac“ u poplavi
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u nedelju u javnom obraćanju prokomentarisao i poplave širom Srbije.
„Zahtevam od Vlade marljiviji pristup, ljudima napravite timove i idite razgovarajte s njima. Svi na teren, od predsednice Vlade do svih drugih. To je moj zahtev, a ne molba. 2014. godine smo imali u 70 opština poplave, 63 opštine sam tada obišao. I to nije deset minuta sam bio i otišao. Razgovarajte s narodom, nemaš šta Blagojeviću da radiš u Beogradu. To je moj zahtev, ne moja molba. Ministarstvo finansija da izdvoji novac, da se saniraju štete, da narod vidi da ste s njima. Ja ću izaći u par opština, nije problem, ali moram da se bavim pitanjem KiM“, rekao je Vučić.
Sa svoje strane, profesor Anđelković predlaže izgradnju manjih i srednjih akumulacija, odnosno jezera koja bi mogla služiti kao rezervoar za sušne i upijač za kišne periode.
„To ne moraju biti velike brane, ali je to jedna od mogućnosti kako bi se moglo odgovoriti na izazove sve većih klimatskih promena, koje između ostalog i podrazumevaju izlivanje velike količine padavina u kratkom roku. Istovremeno, mi imamo i sve više tropskih dana, kada nam je voda preko potrebna, a akumulacije bi mogle rešiti oba problema. Stvar je u tome što neko time zaista treba da se pozabavi na sistemskom nivou, da napravi najpre jasan presek kritičnih tačaka, a onda i predlog dugoročnog rešenja vodotokova u Srbiji. Moj najveći strah nije što ljudi koji donose odluke ne znaju svoj posao već što više ni njihovi savetnici ne znaju zašto dolaze na posao. Nekada su pomoćnici ministara bili mecene u svojoj struci, ljudi sa dignitetom koji su mogli da savetuju, a sada su takvim ljudima po ministarstvima oduzeta sva prava. Oni su ikebane jer neće da budu poslušnici neznalica. Konačno, ne računajući mali broj planinskih reka, izlivanje vodotokova u gradovima stvara fekalne kolektore u svojoj okolini, što podrazumeva i bolnice, škole i vrtiće. Na kraju krajeva, mi imamo tri fekalna kolektora iznad vodoizvorišta u Makišu, i to su problemi koji se moraju rešavati zajedno, a ne ad hoc, po potrebi i uz obećanje da će se nešto izgraditi dok su uključene kamere“, poručuje sagovornik Novog magazina.