Ma kome Romi trebaju uopšte?

Neki kažu dosta im je više priča o diskriminaciji, manjinama i ljudskim pravima, Kad god se pomenu Romi, sve češće čujem kako su u stvari Srbi najugroženiji, a Romi privilegovani, kako neki kažu mi smo „beli medvedi“. A onda tim belim medvedima dolaze u kuće i kojekakve fašističke organizacije kao što je Levijatan da im uteruju strah, seče im se struja usred zime zbog dugova kao što je to bilo u Nišu dok milionski dužnici po Srbiji troše struju nesmetano. 

Lepe im se etikete po nacionalnoj osnovi da žive nelegalno dok one koji imaju neuporedivo više imovine na nelegalnom zemljištu po Beogradu i Srbiji, kao na primer bivši predsednik države, nesmetano uživaju u svojim nelegalizovanim objektima bez nacionalnih etiketa. 

Romske porodice žive u tako dobrim „privilegovanim“ uslovima da su naši životi kraći za oko 10 godina od onih koji žive uz nas. Sad već čujem glasove Aleksandra Šapića i nekih drugih koji kažu da smo mi sami krivi što nas maltretiraju i prebijaju ekstremisti, živimo u nehumanim uslovima i što umiremo ranije. Ali ipak, da ne pričamo o diskriminaciji i tome zašto je ovakvo stanje je loše Rome. Hajde da govorimo o tome zašto je ovo loše za sve u Srbiji.

KAKO OVO POGAĐA NAŠE NOVČANIKE

Kao prvo, Srbija je sve manja. Popis se završio a političko i društveno sučeljavanje sa njegovim rezultatima tek počinje. Srbija ima oko 530 hiljada manje stanovnika, što je gubitak veći od sedam odsto, dok onih koji se izjašnjavaju kao Srbi ima manje za više od 10 odsto. Oni koji se izjašnjavaju kao pripadnici zvanično najbrojnije manjine Mađari „smanjili“ za više od 27 odsto, Bošnjaci beleže rast od skoro šest odsto.

Roma koji su se izjasnili tako je manje od oko 10 odsto nego u prošlom popisu ili nešto preko 15 hiljada izjašnjenih pripadnika. Međutim, popis već godinama nije relevantan za realan broj Roma, kako u Srbiji tako i u celoj Evropi. Pritisci na Rome da se ne izjasne kao Romi na popisu su ogromni usled straha od diskriminacije koju inače preživljavaju kao i okruženje u kojem je biti Rom sramota i žig društvene osude, koji je između ostalih utisnuo i gradonačelnik Beograda, Aleksandar Šapić.

Sa druge strane, manipulacije samih popisivača, kao i drugih manjina koji grabe Rome za svoju popisnu računaljku su dodatni razlozi zbog kog se realan broj Roma u Srbiji i u drugim zemljama često treba pomnožiti sa dva ili tri puta.

Jasna računica

Da su Romi zaposleni kao i svi ostali, Srbija bi povećala produktivnost u vrednosti koju Svetska banka procenjuje između 314 miliona do 1,28 milijardi evra godišnje, što je između 0,9 i 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije. Prema tim istim procenama povećanja sume sakupljenog poreza i smanjenja troškova socijalne pomoći bi povećalo javni prihod od 71 do čak 317 miliona evra, što je između 0,5 i 2,1 procenata javne potrošnje.

Pored brojnosti, mladosti i stope prirodnog priraštaja, kad ste rođeni u romskoj porodici vi najmanje morate da govorite dva jezika. A ako živite pored neke druge manjine, na prime, pored Mađara ili Albanaca, onda govorite minimum tri jezika. Pošto se uglavnom susrećete za predrasudama i siromaštvom od malih nogu, onda morate da se svađate u najtežim životnim situacijama, pa čak i često menjate mesto gde živite, radite. Od vas se uvek očekuje više u školi ili na radnom mestu baš zbog toga što imate etiketu da ste „prirodno“ gluplji, lenji, sumnjivi. Onda ste često prinuđeni da radite više i one vrste poslova koji drugi neće, bilo da su u beloj ili sivoj zoni, jer inače nemate šansu da preživite ni vi ni vaša porodica. Dakle, biti Rom nije lako i to nas čini prilagodljivim, preduzimljivim poliglotama koji mukotrpno rade zarad svog opstanka.

Drugo, Svetska banka još pre četiri godine ukazala da će obrazovanje i radne kvalifikacije Roma imati duboke efekte na ekonomiju Srbije zbog starosti stanovništva i emigracije. I pored kraćeg životnog veka, romska populacija je u svim zemljama značajno mlađa u odnosu na ukupno stanovništvo. To važi čak i u zemljama sa mlađim stanovništvom, kao što su Albanci. U Srbiji će za samo 12 godina, Romi činiti 14% do 29% svih onih koji su u godinama da počnu da rade. Ali čak da ne idemo u budućnost od 12 godina, jer danas retko ko razmišlja tako daleko. 

Naravno, demagozi će odmah iskoristiti rezultate popisa da prodube paniku, strah i mržnju kako bi dobili što jeftinije glasove. Prema kome će to usmeriti? Po onima koji su najslabiji da se od toga brane i od kojih se najmanje plaše, naravno prema Romima i drugima u sličnoj situaciji. Međutim, njihova politika, treba to naglasiti, udara po javnom budžetu i novčaniku svih građana Srbije jer inače loše stanje čini samo još gorim.

Dakle, ekonomska računica jasno pokazuje da, ukoliko bi Romi bili zaposleni kao i ostali, ne samo da bi svi u Srbiji bili sve bogatiji u budućnosti već su sve siromašniji danas. Tako da uklanjanje barijera za zapošljavanje i ulaganje u obrazovanje i radne kvalifikacije Roma i svih ostalih građana Srbije koji su u sličnoj situaciji nema alternativu na duge staze.

Kratkoročno, alternativa je uvoz radne snage. Nacionalna služba za zapošljavanje je u periodu od 1. januara do 31. decembra 2022. godine izdale preko 35 hiljada radnih dozvola strancima. Godinu dana ranije, broj dozvola bio je preko 23 hiljade. Uvozimo građevinske radnike uglavnom iz Indije, Kine i Turske. Higijeničari, vozači, dostavljači se uvoze iz Šri Lanke, Nepala i Uzbekistana. Sigurno je da oni koji dolaze da rade u Srbiju imaju kvalifikacije i iskustvo. Međutim, to i dalje ne pobija činjenicu da ovakvo stanje Roma u Srbiji košta i može samo više da košta. Stvaranje domaće kvalifikovane radne snage, ne samo među Romima već svim građanima koji imaju slične probleme da dođu do posla i da se kvalifikuju za posao je pitanje ulaganja od nacionalnog značaja, a ne troška države.

MI & EVROPA

Situacija u Srbiji nije različita od toga kako se Romi tretiraju u zemljama regiona Zapadnog Balkana i u Evropskoj uniji. U regionu Srbija kao najveća ekonomija i zemlja u kojoj živi najviše građana romske nacionalnosti ima veće gubitke i potencijalno, da imamo makar malo mudrosti, može da ima veće dobitke.

U Evropskoj uniji, situacija je relativno bolja u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Švajcarskoj, zemljama Skandinavije i Beneluksa, ali ne zbog toga što oni nešto posebno rade za Rome, već zbog toga što su ekonomski najmoćnije zemlje u Evropi, imaju vrlo jake institucije i kulturu vladavine prava. To je i razlog zašto svi, uključujući i Rome, odlaze u te zemlje.

Sa druge strane ima i zemalja u kojima je situacija još gora nego u Srbiji, kao što je to Slovačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija, Češka. U prve tri od ovih zemalja broj Roma se procenjuje oko 10 odsto, od ukupnog stanovništva, što znači da one čak i više gube od Srbije. U Rumuniji Roma ima oko 1,5 milion. Dakle, to su uglavnom zemlje koje su skoro ušle u Evropsku uniju. U njima je nivo diskriminacije jako visok, Romi su uglavnom zaglavljeni u siromaštvo i sivu ekonomiju naročito u periodu od pada komunizma. Ove zemlje su obećavale da će bolje tretirati Rome pre nego što su ušle u Evropsku uniju, ali čim su postale članice čak i ta obećanja su nestala i situacija je postala još gora. 

Evropska unija već deset godina pokušava svojom politikom i fondovima da nekako poboljša situaciju, međutim političari ne haju već se vode svojim političkim kalkulacijama u domaćoj politici upravo zbog stava svojih glasača da su Romi „beli medvedi“ a svi ostali, u stvari, žrtve Roma. 

Ko je kriv?

Naravno, ima tu i pojedinačne odgovornosti među samim građanima i romske i drugih nacionalnosti. Međutim, ne mogu država i državne institucije da se kriju iza odgovornosti pojedinačnog građanina. To je na primer upravo pokušao gradonačelnik Beograda, Aleksandar Šapić. Njegov ključni argument je da su Romi sami krivi za svoje stanje i da time ugrožavaju ne samo sebe već i ljude koji žive u njihovom okruženju. Prema Šapiću, statistika koja ukazuje na probleme Roma u obrazovanju i zapošljavanju upravo potvrđuje njegovu tezu.

POLITIČKA NASUPROT LIČNE ODGOVORNOSTI

Poređenje Srbije sa drugim zemljama ne pomaže u sagledavanju rešenja. Međutim, jedina stvar u kojoj je Srbija različita je da njen predsednik u poslednje četiri godine pokazao na konkretnim inicijativama i svojim izjavama u kojima pominje Rome kao deo rešenja za ekonomske izazove Srbije. Na žalost, to nije dobra vest ni za Evropu, a ni za Srbiju.

S jedne strane to što predsednik Srbije radi u poslednje četiri godine je pozitivno. S druge strane, to je od daleko od toga što mora da se uradi. Institucije države i državno odgovorni kao što su učitelji, gradonačelnici, doktori, službenici agencije za zapošljavanje i kao i političke partije kao stubovi političkog života, pa i sama partija predsednika, su mnogo daleko od stavova i inicijativa koje je on pokrenuo.

Međutim, ako ljudi mogu makar za trenutak da se izmaknu i sagledaju situaciju samo malo šire i za trenutak zaborave da je reč samo o Romima, videli bi na ovom primeru da vlast optužuje građane za probleme u društvu. Ovo bi značilo da statistika koja pokazuje da je Srbija jedna od najneobrazovanijih nacija u Evropi bila dokaz da su krivci za to deca i roditelji, a ne vlast koja uređuje obrazovni sistem. Šapić na Romima opipava tlo za svoje tendencije autokrate koji traži odgovornost građana prema vlasti, a ne obrnuto.

Pored hrabrih stavova i protesta aktivista pokreta Opre Roma i malobrojnih javnih ličnosti, reakcija šire javnosti, pa čak i onog njenog samozvanog proevropskog dela, je izostala. Činjenica da se radi o Romima je zamaglila zdrav razum o društvu i nama samima kao građanima koji moraju da se odupru ovakvim političkim manipulacijama i eksperimentima koji su pretnja za svakog od nas. 

Pametni ljudi mogu da vide da je pitanje o tome kuda ide Srbija i kuda treba da ide duboko povezano sa tim gde i kuda idu njeni građani pripadnici romske populacije. Ovo nije pitanje ljudskih prava i manjina zbog uslova za približavanje i ulazak u Evropsku uniju. Ovo je pitanje ekonomije u kojoj diskriminacije košta ne samo Rome već sve koji žive u Srbiji jer su Romi najmlađi deo populacije Srbije. Ovo je i pitanje politike jer se na nama testiraju politički eksperimenti koji su opasni za sve građane, ne samo za nas. Odgovori na ova pitanja su nužne deo mudrosti i viziji o Srbiji koja ima zdrave institucije i ekonomiju koje štite interese svih i donose dobit svima.

Autor je Direktor kancelarije za romske inicijative u Fondacijama za otvoreno društvo