Kako će izgledati poslednjih pet nedelja predizborne kampanje u Turskoj, ali i kakva će atmosfera nastati nakon izbora 14. maja, postalo je jasno prethodne nedelje. Oštri verbalni sukob turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i uticajne Meral Akšener, doveo je prošlog petka do napada u Istanbulu na prostorije opozicione Dobre partije, koju Akšener predvodi od njenog osnivanja 2017. godine i ukazao na nesigurnost i političku nestabilnost koji ovu zemlju očekuju u narednim mesecima.
Sve je počelo dan ranije, prethodnog četvrtka 30. marta. Tog dana je Meral Akšener objavila Erdoganovo „postavljanje temelja“ za bolnicu čija gradnja nikad nije zaista započeta, oštro kritikujući korupciju Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja i, posebno, njihovu katastrofalnu reakciju na strašan zemljotres od 6. februara ove godine. Istog dana turski predsednik je reagovao nervoznim napadom na Meral Akšener, koja je jedna od vođa koalicije protiv Erdogana koju čine šest partija i koja po svim istraživanjima značajno vodi uoči predstojećih predsedničkih i parlamentarnih izvora. „Poštuj moje ime. Zovem se Tajip a prezivam Erdogan, poštuj i ime Tajip i ime Erdogan“, zapretio je turski predsednik svojoj političkoj protivnici dodajući: „Gospođo Meral, mi i uradimo ono što kažemo. Nemoj da me teraš da se pozabavim tobom“. Odgovor Meral Akšener dodatno je iritirao sve osetljivijeg i nestrpljivijeg turskog predsednika: „Ej, gospodine Erdogan, prvo se pozabavi ulizicama koje su te dovele na tu predstavu, onima oko tebe koji pune svoje džepove lažnim ceremonijama postavljanja temelja“, dodajući kako Erdogan dobro zna da se ona ne boji ničega i da je spremna za zatvor u Selimvriji u kome se nalaze stotine političkih protivnika turskog predsednika.
ZASTRAŠUVANJE POLITIČKIH PROTIVNIKA
Samo dan kasnije, u petak 31. marta usledio je napad na prostorije Dobre partije u Istanbulu. Uprkos pokušajima Erdoganove partije da ovaj napad prikaže kao upad pljačkaša, a pucnjavu kao odgovor čuvara susedne zgrade na pokušaj pljačke, sve opozicione partije, počevši sa popularnim gradonačelnikom Istanbula Ekremom Imamogluom, prepoznale su ovaj napad kao organizovani pokušaj zastrašivanja političkih protivnika, koji je podstrekao sam turski predsednik nakon svoje verbalne svađe sa Akšener prethodnog dana. Odgovor same Meral Akšener bio je karakteristično borben. Namerno izbegavajući da turskog predsednika nazove njegovim srednjim imenom Tajip, ili prezimenom Erdogan, ona mu se obratila na najintimniji način, oslovljavajući ga prvim imenom, kao Redžep-beja. „Ne bojim te se gospodine Redžep. Mogla bih da te nazovem predsednikom, ali jedan predsednik niti govori kao ti niti radi ono što ti radiš“.
Ovim napadom Ergodan je pokazao ono što je svima koji iole prate njegovu karijeru i trenutnu političku situaciju u Turskoj odavno jasno – da neće olako prihvatiti sve neizbežniji izborni poraz 14. maja. Posle pune dve decenije na vlasti i suočen sa ogromnim ekonomskim problemima koji podsećaju na period pre nego što se sam domogao pozicije premijera Turske 2003. godine, sa stravičnim udarom na autoritet vlasti uopšte nakon očajne reakcije na smrtonosni zemljotres u jugoistočnoj Turskoj, Erdogan je svestan da je njegova sudbina, a ne samo politički opstanak, neposredno vezana za rezultate dolazećih izbora. Za razliku od Erdogana pre dvadeset, ili čak pre deset godina, Tajip Erdogan 2023. godine ne odiše više političkom harizmom i ne pobuđuje kod svojih pristalica onaj optimizam i čak jednu vrstu ljubavi, koja mu je omogućila da dve decenije dominira Turskom i da u skladu sa svojim ličnim željama i stavovima menja i pravac državne politike. Umoran, i sa očiglednim zdravstvenim problemima, Erdogan sada više ne predstavlja očinsku figuru, već figuru običnog političara, duboko korumpiranog dugom vladavinom i čoveka koji stoji na vrhu piramide korupcije i nepotizma koji ugrožavaju i najosnovnije funkcionisanje države, bolno nesposobne da reaguje na potrebe sopstvenih građana čak i u tragedijama poput zemljotresa od 6. februara ove godine.
I sam Erdoganov izbor Meral Akšener kao nekoga koga će iz brojne opozicije izdvojiti za lični i politički napad, duboko je pogrešan i potvrđuje njegovu potpunu otuđenost od turskih građana i nerazumevanje položaja i značaja jedine žene vođe opozicione partije u šestopartijskoj koaliciji koja je protiv njega oformljena. Poznata kao „vučica“, Meral Akšener je zapravo poslednja osoba iz Nacionalnog saveza šest partije koju je Erdogan trebalo da napadne. Nekadašnja uticajna ministarka i funkcionerka Partije nacionalističke akcije jedinog Erdoganovog iole značajnog saveznika Devleta Bahčelija, Meral Akšener predstavlja politički najbližu opciju političkom islamu koji propoveda od početka svoje političke karijere, i koji je velikim delom uveo sam Tajip Erdogan u drugoj deceniji svoje vlasti u Turskoj. Meral Akšener se ne može prikazati kao leva, ili preterano liberalna opozicija, niti se njenom političkom delovanju može pripisati bilo šta osim snažnog nacionalističkog stava. Njena lična popularnost i neustrašiv politički stil najviše doprinose da mlada Dobra partija koju predvodi uživa više od 10 odsto podrške turskih birača – mnogo više od Bahčelijeve Partije nacionalističke akcije od koje se otcepila, koja najverovatnije neće uspeti sama ni da dostigne sedam procenata neophodnih kako bi njeni predstavnici ušli u parlament.
„VUČICA“ NA POLITIČKOJ SCENI TURSKE
Da je Erdogan, nekada politički izuzetno okretan i vešt, izgubio svoj politički osećaj nakon dve decenije na vlasti, potvrdio je sam turski predsednik upravo ovim napadom na Meral Akšener.
Od svih političkih partija okupljenih u Nacionalni savez, Meral Akšener i njena Dobra partija su jedinstvene, drugačije i po političkom opredeljenju i po populaciji turskih građana kojoj se obraćaju. Nije čudo što je upravo Meral Akšener u prethodnim nedeljama bila jedina koja se protivila kandidaturi Kemala Kiličdaroglua za predsednika Turske, predsednika kemalovske Republikanske narodne partije, jedinog kandidata koji je sa svoje 74 godine stariji od Erdogana. Okolnost da je Akšener na kraju ipak prihvatila kandidaturu Kiličdaroglua i da se vratila u koaliciju, ojačalo je znatno njenu lično i poziciju Kiličdaroglua, kao i čitave antierdoganovske koalicije. Ali je okolnost da je od svih političkih protivnika Erdogan upravo izabrao Akšener, „vučicu“ turske političke scene za lični obračun, samo potvrdila da su sve njegove akcije u poslednje vreme potpuni politički promašaj, jer je time samo dodatno ujedinio već i inače snažnu koaliciju, ohrabrenu rezultatima istraživanja glasača po kojima Kiličdaroglu vodi sa više od 10 odsto u odnosu na turskog predsednika. Sam Erdogan je time učvrstio opozicionu koaliciju i još čvršće vezao i samu Meral Akšener uz ostale njene članove, koje uz staru Republikansku narodnu partiju čine i dva nekadašnja najbliža Erdoganova saradnika: Ali Babadžan, nekadašnji uticajni ministar finansija i Ahmed Davutoglu, Erdoganov premijer i ministar spoljašnjih poslova i tvorac neoosmanske politike i diplomatije, kojom je Turska napustila svoj hladnoratovski ograničen uticaj i značajno prodrla duboko na Balkan i Bliski Istok.
Suočen sa tako čvrstom koalicijom snažnih i uticajnih ličnosti, Erdogan je sebe doveo u bezizlazan položaj. Duboka korupcija, koja se na najtragičniji način manifestovala nakon strašne tragedije uzrokovane februarskim zemljotresom, kao i nepotizam koji je razne Erdoganove zetove izbacio u sam vrh najbogatijih građana Turske, ne mogu se više sakriti snažnom propagandom i dominantnom ličnošću turskog predsednika. Iako je pokušao da se pozicionira kao mirotvorac u ratu u Ukrajini, ni Moskva ni Vašington nisu prihvatili turskog predsednika kao ravnopravnog. Poniženje koja je Erdogan doživeo kao mlađi partner Moskve bilo je samo pojačano jasnim američkim odbijanjem da popusti pred raznim političkim blefovima turskog predsednika, koji je sve dalji od toliko željenog prijema u Beloj kući koji bi mogao da prikaže kao svojevrsni trijumf svoje politike. Već pomalo patetično hvatanje za političke slamke spasa predstavljaju Erdoganovi pokušaji da, uprkos političkoj stvarnosti, sebe predstavi kao svetskog političara najviše kategorije. Tako je i njegova nerealna najava da će neposredno pred izbore 14. maja na ceremoniji završetka prve faze nuklearne elektrane u Akuju, na jugoistoku Male Azije, prisustvovati i Putin, odmah bila demantovana iz Kremlja da nikakav poziv za tu ceremoniju nije primljen – uostalom i nuklearna elektrana koju bi Erdogan pred izbore trebalo da otvori, započeće da radi u radi najboljem slučaju tek 2025. godine.
KRUG SE ZATVARA 14. MAJA
Krug od dve decenije koji se zatvara izborima u Turskoj 14. maja ukazuje na političke i ekonomske posledice dugotrajne vladavine i neumitnu, a sveprožimajuću korupciju koju nekontrolisana, lična vlast jednog čoveka donosi. Ekonomske posledice samo katastrofalnog februarskog zemljotresa iznose više od 100 milijardi dolara, dok je turska ekonomija već i pre tog tragičnog događaja bila u bezizlaznoj situaciji, sa godišnjom zvaničnom inflacijom od gotovo 90 procenata i padom turske lire u odnosu na dolar na godišnjem nivou od 60 odsto. U takvoj situaciji, Erdoganov poraz na izborima je neumitan, a jedino što je njegova dvodecenijska vladavina na kraju donela Turskoj jeste preraspodela bogatstva, koje je sada velikim delom skoncentrisano u rukama samog turskog predsednika, njegove porodice i najbližih a potpuno korumpiranih saveznika. Zbog toga je sasvim sigurno da Tajip Erdogan neće priznati rezultate izbora, koji će značiti mnogo više od njegovog političkog kraja – sve dok na to ne bude nateran.