Zbog čega su, bar se takav utisak stiče, advokati prvi u odbrani tužiteljki?
Advokati se po svom položaju bore za svoje stranke i svoj profit, ali to mogu da urade uspešno samo u državi koja ima uređen sistem i u kojoj je vladavina prava, zakona, jasna, a sudstvo kao treća grana vlasti nezavisna. Dakle, ako tužioci ne mogu da rade svoj posao – a njihov je posao da štite društvo od kriminala i kriminalaca – ne možemo ni mi. Zbog toga su advokati, i ja kao advokat, čvrsto uvereni da su tužiteljke zaslužile našu punu podršku i podržavamo ih bezrezervno. Žao mi je što i Advokatska komora Beograda nije jasno istupila s takvim stavom.
Ako je ovo što su tužiteljke uradile pobuna i revolucija – ja samo mogu da ih podržim. Te žene su uradile neverovatnu stvar i jedino moguće u odbrani svog integriteta i profesije, pobunile su se, a na nama je da ne dozvolimo da se to zaboravi i da ih podržimo da istraju. Čuli ste šta je na tribini na Pravnom fakultetu rekao predstavnik onog paradržavnog tužilačkog udruženja – da se rešava problem u institucijama. Kojim institucijama? Pa problem jeste u njima, tim i takvim institucijama, tamo nastaje, a ne rešava se. I zbog toga su tužiteljke heroine.
Građani često „koriste“ advokatske usluge, a i često su „klijenti“ tužilaštava i sudova, pa čini se da nisu dovoljno zainteresovani?
Čini mi se da je onaj drugi protest bio vrhunac podrške, ali nadam se da neće prestati. Građani obično svode pravosuđe na sud, nisu najčešće ni svesni značaja i važnosti tužilaštva. Najveći problem je to bazično nerazumevanje značaja i uloge nosioca tužilačke funkcije.
Dok ne stigne do njih?
Pa ni tada. Oni ne shvataju da je tužilaštvo tu da i njih brani od kriminala, osećaju se ugroženo tek kad naprave neki prekršaj – prođu na crveno svetlo, o težim stvarima da ne govorimo – pa pokušavaju da nađu opravdanje i izlaz… „Što baš mene, svi to rade“, a ne shvataju da su zaista učinili prekršaj i da su odgovorni. I da treba da odgovaraju. I oni i drugi, a tužilaštvo je tu da ih procesuira jer svaka greška i svaki kriminal mogu da imaju mnogo teže posledice ako nema kazne.
Zapravo, mi tek dva veka imamo državu, ali sa mnogo velikih promena sistema i nikada nismo uspostavili vladavinu prava, išlo se na neke revolucionarne „pravde“ ili lakši put.
U svim istraživanima stepena percepcije korupcije u Srbiji pravosuđe je uvek pri vrhu ili na vrhu. Možda ljudi to znaju iz ličnih primera iako se većina pravda „tuđim iskustvom“?
Ljudi su skloni tome da problem reše mitom, čak i kada njihova krivica nije takva da zahteva veliku kaznu ili čak i kad nisu krivi; to je taj lakši put. I to se radi, a očigledno imaju saznanja kome treba i koliko platiti da predmet nestane, zastari, reši se bez kazne.
Ali i to je deo toga što nismo izgradili pravnu državu u kojoj bi se svaki čovek osećao dovoljno zaštićenim i svaki tužilac i sudija mogao da radi svoj posao bez straha šta će se desiti ako pokrene neki spor. Ni nama advokatima u takvom sistemu nije lako da radimo svoj posao jer se sve može rešiti van sudnice.
Nema sumnje da politika direktno utiče na pravosuđe. Vi ste jedno vreme proveli u politici kao njen važan član. Jeste li je zbog toga napustili.
Ne bih rekao da sam uopšte bio važan i politički uticajan, ali politika svakako utiče na treću granu vlasti koja bi morala da bude nezavisna. Nisam se snašao u politici, pošto verujem da to ne bi smelo tako da funkcioniše.
Dakle, odgovor je da?
Ako tako kažete…
Moram da vas pitam i koliki je doprinos medija takvom odnosu prema pravu i, da ne zaboravimo, pravdi?
Mediji su takvi kakvi su, oni takođe gledaju profit, sve se svelo na skandal i zabavu, ne na informisanje i učenje ljudi njihovim pravima. Ja ne mogu da osporim tu potrebu da zarade, ali na taj način se nikako nećemo pomaći jer ovakvi mediji doprinose tome da se pravosuđe ne uvažava i gazi. Danas se, umesto u sudnicama, u medijima sudi i presuđuje, vode se paralelni sudski postupci i baca se prašina u oči narodu gladnom pravde.
Više puta ste rekli tužiteljke, i te žene treba podržati jer su odlučile da ne ćute. Interesantno je da su tužiteljke javno istupile, ali istovremeno na čelu tužilaštva je jedna žena?
Koja ćuti i ignoriše realnost koja se trinaest godina odvija pred njenim očima. Koliko već nedelja ovo traje, a republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac ćuti, što je nedopustivo jer ona je ta, uz Državno veće tužilaca, koja bi morala da inicira istragu i utvrdi šta se događa.