Ovo je deo zaključaka istraživanja „Politike reprezentacije u Srbiji: Predstav(ljanj)e i demokratski legitimitet“, koje je u ponedeljak u beogradskom Medija centru prezentovao tročlani istraživački tim koji čine Jelena Lončar, docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, kao i njene kolege vanredni profesor FPN Dušan Spasojević i docent Dušan Vučićević. Istraživanje sprovedeno više na lokalnom nego nacionalnom nivou vodila je Jelena Lončar.
Pre nego što nam predstavite i druge nalaze, recite nam zašto se u javnosti praktično izgubila uloga parlamenta kao predstavničkog tela, a naglašava se samo zakonodavna iako je ta prva odrednica suštinski izraz parlamentarne demokratije?
Hvala vam na tom pitanju; čini mi se da se parlament sveo na mašineriju za donošenje zakona, a da su predstavnička i kontrolna uloga koju narodni poslanici imaju potpuno zanemarene. Delimično je to odraz urušavanja institucija, a kod nas parlament nikada nije ni imao preterano značajnu ulogu iako smo se posle 2000. nadali da će Skupština da postane značajna institucija u Srbiji koja će, pre svega, da uspostavi jaku vezu sa građanima i ispuni tu predstavničku ulogu. Meni se čini da smo tih prvih godina videli pomake u smislu veće transparentnosti, većeg otvaranja ka javnosti, a sad to više nije slučaj. Čak i kada gledate rasprave u parlamentu, one kao da pozivaju građane da to ne prate jer to nije institucija vredna njihove pažnje i poverenja.
Da li je to samo naše iskustvo ili se čitava parlamentarna demokratija pomerila ka, recimo eufemistički, centrima odlučivanja?
Širom sveta postoji trend sve većeg autoritarizma, populizma i u tom smislu značaja lidera, a ne toliko institucija na raznim nivoima odlučivanja.
Mi smo u istraživanju veći fokus stavili na lokalne parlamente jer oni imaju direktniji, neposredan odnos sa građanima i kad govorimo o predstavničkoj demokratiji, često zaboravljamo na taj nivo koji bi mogao da bude veoma, veoma značajan. Nažalost, naše istraživanje pokazuje da nije tako.
Svedoci smo da na raznim tačkama Srbije postoje problemi koje bi predstavnici građana morali da iznose i rešavaju i na lokalnom i na nacionalnom nivou, ali kao da ulica postaje glavna institucija.
Kad pogledamo Narodnu skupštinu, većina poslanika je iz Beograda, što znači da građani Srbije nisu adekvatno predstavljeni. Sa druge strane, kad pogledamo lokalne skupštine, odbornici nemaju osećaj da imaju moć odlučivanja, čak ni odbornici vladajuće koalicije ne vide sebe kao predstavnike građana već čekaju odluke „odozgo“. Postoji i ta vrsta percepcije da na lokalu nema kvalitetnih ljudi i vrlo često nema politike i ideologije, što je takođe problematično. Rešavaju se lokalni, infrastrukturni problem, tu mogu da se saglase i opozicija i vlast, nema nekih ideoloških razlika. To je, zapravo, veštačka depolitizacija politike, što je ozbiljan problem i što je i naše istraživanje pokazalo.
Nekada je Jugoslavija imala delegatski sistem, pa parlamentarizam do 2000, ono kratko vreme nade i ovo danas. Šta je kopča svih tih naših predstavničkih sistema?
Imali smo i samoupravljanje, a naše istraživanje pokušava da skrene pažnju da politički predstavnici građana nisu samo izvršna vlast, to su samo poslanici i odbornici, to su i predstavnici civilnog društva koji prenose političke poruke, mada izvori njihovog legitimiteta nisu izbori. Ja mislim da izbori kao takvi nisu dovoljan mehanizam odgovornosti ni za one koji su izabrani. Nedostaje nam to približavanje politike građanima, to je uloga izabranih predstavnika. Oni donose zakone, ali ne možete da očekujete da građani čitaju Službeni glasnik, morate da pošaljete objašnjenje o tome šta je novo, šta oni dobijaju, zbog čega ste to kao predstavnik građana uradili.
Naše istraživanje, međutim, pokazuje da se komunikacija sa građanima najčešće svodi na lične susrete na ulici, čime se opet šalje poruka da institucije nemaju građane. Kažu nam „mene svi znaju u ovom gradu, mogu da me sretnu“, to jeste važno, ali nije dovoljno dobro.
Šta mediji rade da građanima približe odluke, a donosiocima prenesu zahteve građana?
Možemo da počnemo od opšteg stanja u medijima, sve više su kontrolisani, ima cenzure, često i autocenzure na lokalu i straha onih koji bi komunicirali s medijima da li je to u redu, smeju li ili ne smeju. Drugo je to urušavanje institucija jer predstavnička tela i nisu toliko bitna, pošto se odluke donose na drugom mestu. I treće, nekada smo imali izveštače iz Skupštine, što danas nije slučaj.
Videla sam da ste se ranije bavili i izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina, novi se približavaju, a toga u javnosti gotovo da nema.
To su vrlo važni izbori, ali u pravu ste, malo se izveštava o njima. Tako se posredno šalje poruka pripadnicima nacionalnih manjina o odvajanju građana i ako ne živite u nekoj multietničkoj sredini, vi i nemate osećaj da u Srbiji žive i drugi ljudi sem iz većinskog naroda.
Zapravo, na raznim kotama nemamo te kanale komunikacije. Da li je to namerno?
Jeste, pa i kad pogledate izborne liste, koga stranke kandiduju, vidite da tu nema nezavisnih, jakih pojedinaca koji mogu odgovorno i kvalitetno da ispunjavaju svoju ulogu nego su to najčešće ljudi koje stranka može lakše da kontroliše. Nekad smo imali i zvanično blanko ostavke, sada su samo nezvanične.
Šta nam možete reći kao ključnu razliku između izabranih i neizabranih političkih predstavnika?
Izabrani predstavnici mahom ne problematizuju interese birača već ih uzimaju kao stabilne i objektivne činjenice zbog nemogućnosti spoznaje identiteta i interesa birača i svesti o njihovoj heterogenosti, mnogi izabrani predstavnici su u fokus stavili zastupanje ličnih ideja i vrednosti. Neizabrani predstavnici svoju ulogu više vide u predstavljanju vrednosti pre nego konkretnog biračkog tela. U fokusu njihovog razumevanja predstavljanja je artikulacija problema i potreba marginalizovanih grupa i građana koji se ne osećaju predstavljenim u državnim institucijama.
Poredite političko predstavljanje s pozorišnom predstavom?
Da, zaista možemo političko predstavljanje da uporedimo s pozorišnom predstavom ili performansom, tu su predstavnici – glumci koji imaju određene uloge i igraju manje ili više vešto, u publici su različiti pojedinci i grupe, neki osećaju da ih se predstava direktno tiče i da glumci baš o njima govore, drugi kritički posmatraju i analiziraju kvalitet režije i performansa, jedni su oduševljeni, drugima je dosadno. Predstava se ne odigrava u vakuumu. A i tekstopisci i režiseri treba dobro da poznaju društvo i publiku za koju stvaraju kako bi predstava bila uspešna.