Retki su bili dani u poslednjih 30 i nešto godina, ako ih je uopšte i bilo, da javni prostor nije bio ispunjen izražavanjem patriotizma koji je u nas široko rasprostranjen/preovlađujući, čijim se vekovnim praktikovanjem oformio nepisani poredak koji je ovladao nacijom, koji se može kratko definisati kao „nacional-patriotski“ koncept. Njegova osnovna specifičnost je zaposednutost nacijom i nacionalnim, koja se graniči s nadnaravnim. Za ovaj koncept nacija je suverena, jedinstvena i nedeljiva, bilo kakve granice koje dele naciju su neprihvatljive (administrativne, državne), ujedinjenje nacije u jednu državu je ultimativno životno pitanje, Srbija je država srpskog naroda, ali i nedovršena država sve dok ne obuhvati sve Srbe i tzv. srpske zemlje. Ovakva postavka ima širok spektar uticaja kako na naciju tako i na pripadnike drugih naroda s kojima se deli životni prostor, na Srbiju, na susedne države u kojima nacija egzistira-participira, ali i na odnose sa tzv. svetom.
SRPSKA RENESANSA: Tokom istorije NP („nacional-patriotski“) koncept se ispoljavao na razne načine, sa različitim intenzitetom. U nekim periodima bio je u manjoj ili većoj meri i deo zvanične politike, a u nekima je bio skrajnut ili nedozvoljen. U vreme pada komunizma i raspada SFRJ, krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, ovaj koncept se na velika vrata vratio u život. Političko vođstvo je procenilo da je došao trenutak za „konačno rešenje“, nacija je zasuta temama koje se tiču tzv. rešavanja, tzv. srpskog nacionalnog pitanja, koje se nije moglo ostvariti mirnim putem. Počela su ratna dejstva s ciljem da Srbija obuhvati sve Srbe i tzv. srpske zemlje u BiH i Hrvatskoj. Razvoj događaja i krajnji rezultati bili su poražavajući. Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991-1995. nisu rezultirali proširenjem, država formirana sa Crnom Gorom 1992. prestala je da postoji 2006. odvajanjem Crne Gore, same republičke granice Srbije postale su upitne kada je rat na Kosovu 1999. završen porazom i uvođenjem protektorata UN, da bi potom Albanci 2008. doneli odluku o otcepljenju. Pokušaj širenja i držanje otvorenim pitanje granica rezultirao je umanjenjem Srbije, a gotovo svi Srbi iz Hrvatske i veliki broj Srba iz BiH, ukupno blizu milion, završili su u Srbiji, uz dodatnih 200.000 interno preseljenih sa Kosova (i Metohije).
Neuspesi u poduhvatima, koji su u vreme raspada SFRJ preduzimani u skladu sa postavkama NP koncepta u cilju proširenja granica Srbije i „konačnog rešenja“ tzv. nacionalnog pitanja, doveli su većinski deo nacije u stanje trajne, duboke frustracije. Ta frustracija se gotovo svakodnevno ispoljava na razne načine, a najviše u vreme predizborne kampanje, kada su u punom zamahu „nacional-patriotske“ stranke koje dominiraju političkom scenom. Glavne teme su neraščišćeni odnosi-sukobi sa okruženjem, Kosovo, BiH, Republika Srpska, Crna Gora, Hrvatska, spoljni i unutrašnji prijatelji i neprijatelji, i odnos prema tzv. svetu (Istok, Zapad), dok teme-problemi unutrašnje prirode, kao što su korupcija, nedostatak pravne države i demokratije, urušavanje institucija, nepoštovanje ljudskih prava i sloboda, organizovani kriminal i brojne druge, ne izazivaju naročito interesovanje nacije. Kada je u pitanju odnos prema svetu, Zapad se, bez obzira na to što u zapadnim zemljama živi više miliona pripadnika nacije (i što je sa Zapadom najveća ekonomska saradnja), doživljava i tretira kao neprijatelj jer se smatra da je sprečio rešavanje tzv. nacionalnog pitanja.
Jedna od temeljnih postavki NP koncepta jeste da je Rusija zaštitnica i saveznica u svetu velikih sila, od koje se uvek očekuje podrška i pomoć u sukobima sa drugima i rešavanju tzv. nacionalnog pitanja. Odnos se ne menja i kada u konkretnim situacijama očekivanja budu izneverena, kao što je bilo u periodu 1991-1999. godine. Objašnjenje je glasilo da je Rusija tada bila slaba, ali da će pomoć doći jednog dana, kad ojača. Odnos prema Rusiji govori mnogo o NP konceptu, pre svega o žudnji za moći kao nedostajućem sredstvu za rešavanje tzv. nacionalnog pitanja. Moćna Rusija vraća nadu da će uz njenu pomoć biti rešeno „nacionalno pitanje“ i time konačno izlečena duboka frustracija u kojoj se nalazi veći deo nacije. Ogromna podrška Rusiji u napadu na Ukrajinu jednaka je dubini te frustracije.
Navedeno govori i o drugim karakteristikama i postavkama NP koncepta. Nijedan neuspeh u poduhvatima preduzetim u cilju rešavanja tzv. nacionalnog pitanja ne prihvata se kao konačan niti dolazi do preispitivanja pristupa, ciljevi i očekivanja su uvek maksimalistički, uz istovremeni fatalistički odnos, po principu sve ili ništa, ili ne prihvatamo ništa dok ne dobijemo sve, kao što je bilo prilikom raspada SFRJ, kada je Srbija bez ratovanja mogla postati nezavisna država u tadašnjim republičkim granicama koje su obuhvatale i Kosovo (i Metohiju), ali to nije prihvaćeno. Postupanjem po tom principu ništa nije dobijeno, a izgubljeno je mnogo toga. Izgubljeni su mnogi životi, društvo je osiromašilo, zaostalo, ljudi se masovno iseljavaju, država je nedefinisana, nedovršena, pitanje granica otvoreno, nacija je u trajnom neprijateljstvu sa drugim nacijama s kojima deli životni prostor, kako u Srbiji tako i u susednim državama. Rezultat dosadašnjeg pristupa je poražavajući, ali se svaki nagoveštaj i pokušaj preispitivanja saseca u korenu, a osporavanje se proglašava izdajom.
Ono što se u ovom momentu definiše kao država i dalje ostaje privremena tvorevina na čekanju, koja do konačnog definisanja mora biti podređena interesima nacije, a u nedostatku faktičkog ujedinjenja nastavlja se sa stvaranjem privida jedinstvenosti zajednice time što se predsedniku Srbije pripisuje i uloga nacionalnog vođe, granice sa Crnom Gorom i BiH relativizuju, stvara privid da je ta neformalna zajednica utočište i da je time pripadnicima nacije važnija od države/država čiji su državljani, što se podgreva i održava stvaranjem atmosfere ugroženosti, opsadnog stanja, neposredne ratne opasnosti. Ukratko, proizvodnjom straha neprestano se stvaraju tenzije sa Crnom Gorom, BiH i Hrvatskom, a dodatno se pripadnici nacije i Crne Gore i BiH podstiču da rade na destabilizaciji i narušavanju integriteta matičnih država. Za tu svrhu daju se ogromna sredstva da bi lokalne nacionalne vođe držale naciju pod kontrolom, a uz to se masovno daju dvojna državljanstva da bi u obe države glasali kao Srbi (za šta, zauzvrat, dobijaju benefite od države u koju ništa nisu uložili na štetu stvarnih državljana).
Pozivajući se na patriotizam, ovaj koncept monopolizuje pravo na odlučivanje o svim pitanjima koja se tiču nacije, a posledično i društva i države. Za svrhu ostvarenja tzv. nacionalnih interesa traži se nacionalno jedinstvo i homogenizacija, bez prava na razlike u okviru nacije koje nisu u skladu sa ovim konceptom. Pojedinac se tretira isključivo kao pripadnik nacije i kao sredstvo u službi nacije, traži se podaništvo. Većinski deo nacije povinuje se ovim zahtevima i teži okupljanju po principu jedan narod, jedan vođa. To je proizvelo političku scenu čiji najveći deo čine stranke NP koncepta: jedna dominantna, koja je u funkciji sabornog okupljanja oko trenutnog vođe, i nekoliko manjih, koje se razlikuju u nijansama, a pre svega služe ili kao platforma za pripremu novog vođe ili kao prividna opozicija. Tako je zvanično demokratski poredak sveden na izbore u okviru NP koncepta na kojima se bira jedan kome se daje mandat za sve, koji je, pored toga što je predsednik Srbije, ujedno i nacionalni vođa.
NP koncept ne ostavlja prostor za ostvarivanje slobode, suvereniteta i prava pojedinca, što je temelj demokratije. Deo nacije koji zastupa građanski koncept društva i stvarnu demokratiju sveden je na nivo statističke greške. I tako neznatne, pobornici NP koncepta ih definišu kao nacionalno neosvešćene, autošoviniste, izdajnike, time ih diskvalifikujući i kao pripadnike nacije i kao učesnike u političkom životu.
NP koncept ne prihvata vrednosti na kojima se zasniva demokratija i društva izgrađena na tim vrednostima niti integracije s tim društvima, bez obzira na činjenicu da je zvanično u toku proces pristupanja EU. Na dnevnoj bazi se širi antievropska-antizapadna propaganda, a jedino što je prihvatljivo i bespogovorno se prihvata od tzv. Zapada jeste bespovratna pomoć.
Društva i integracije koje su za NP koncept prihvatljive jesu u okviru slovenstva, uz religijsko ograničenje, uslov je pravoslavlje, ali i dodatna ograničenja koja eliminišu sve osim Rusije i Belorusije.
Kada bi, u najkraćem, trebalo opisati ideologiju na kojoj se zasniva ovaj koncept, to bi bila jedna jedina reč – srbovanje. To jest – demagogija na temu srpstva i tzv. nacionalnog pitanja i nacionalnih interesa. Iz ove ideologije-demagogije proisteklo je jedna profesija – Srbin po zanimanju. Za njega, osim upornosti u srbovanju, nije potrebna nikakva druga kvalifikacija niti radno iskustvo.
Značajan uticaj na kreiranje i održavanje NP koncepta imala je i ima Srpska pravoslavna crkva.
Time što je, za razliku od države, imala viševekovni kontinuitet i pokrivala teritorije na kojima se nacija formirala, uticala je na stvaranje nacionalnog identiteta koji je spojio etničko i religijsko, što podrazumeva da je Srbin obavezno pravoslavac i da crkva ima pravo i obavezu da istovremeno brine i o religijskom i o nacionalnom, o duhovnim i svetovnim pitanjima.
Takvo je i pitanje potrebe da država u što većoj meri poklopi teritorije na kojima egzistiraju crkva i nacija, kao i da nacija, poput crkve, bude okrenuta prema Istoku, da ne prihvata Zapad.
SPC je uticala da se u nacionalni kod utka i Kosovski zavet, kojim poziva na žrtvovanje za teritorije koje su definisane kao svete i srpske, blagosiljajući poduhvate koji se preduzimaju u to ime, veličajući žrtvovanje ovozemaljskog života i u zamenu obećavajući život u carstvu nebeskom, u nebeskoj Srbiji.
Svi pojavni oblici ovog koncepta su se izređali na vlasti, a da dosad, uprkos istrajnosti, nije rešeno bilo koje pitanje za koje se ovaj koncept zalaže, pri čemu se u kontinuitetu proizvode brojni problemi i pravi velika šteta. To dosad nije dovodilo u pitanje valjanost koncepta već je povremeno dolazilo do pregrupisavanja i izbora novog vođe, a koncept je nastavljao da vlada.
Nema preispitivanja ni ispravnosti odnosa i postupaka prema drugima niti valjanosti unutrašnje postavke u kojoj se živi. NP koncept je „progutao“ i državu i politiku. Da biste bili prihvaćeni kao važan faktor u naciji i na političkoj sceni, ne smete osporavati NP koncept.
Kada bi ovaj koncept imao pisanu verziju, zakletva bi se polagala na njemu umesto na Ustavu.
Opisani „nacional-patriotski“ koncept nije zasnovan na zdravom patriotizmu niti na patriotizmu uopšte. To je hronična, široko raširena bolest koju s pažnjom zajednički neguju većina koja trpi štetu i manjina, profesionalne patriote, Srbi po zanimanju, koja profitira i parazitira na ovom konceptu.
Oni koji vole svoju naciju, ako misle da joj učine dobro, trebalo bi da u centar pažnje stave čoveka i njegovo pravo na sopstveni život i slobodu, a NP koncept i Srbe po zanimanju pošalju tamo gde im je mesto – u „ropotarnicu istorije“. Kada ljudima bude dobro, biće dobro i naciji i nacijama, neće se slaviti pogibija na „svetim“ čukama već život.
Postoji velika izvesnost da će nacija, zbog nemoći da sebe pobedi, poraziti sebe.
*Autor je preduzetnik