„Grci, ne zaboravite Smirnu“, jedan je od glavnih političkih pokliča turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegovih najbližih saradnika u poslednjim nedeljama. Stara Smirna, današnji Izmir na istočnoj obali Egeja, jedan je od simbola sukoba Grčke i nove turske države u nastajanju nakon Prvog svetskog rata, kada je Sporazumom u Sevru, između ostalih teritorija propalog Osmanskog carstva, i grad Smirna sa okolinom pripao Grčkoj. Veliki politički, a pre svega trgovački i ekonomski centar, Smirna je početkom septembra 1922. najvećim delom bila spaljena u naletu nove turske vojske predvođene Mustafom Kemalom, a nakon povlačenja grčke vojske iz ovog grada je u panici izbeglo većinsko hrišćansko stanovništvo, pre svega Grci i Jermeni, dok su desetine hiljada postradale, ne uspevši da nađu spas na brodovima koji su ih prebacivali u grčku državu, ali i širom obala Mediterana.
Korišćenje istorije u političke svrhe zauzelo je centralno mesto u političkom programu Redžepa Tajipa Erdogana poslednjih godina, sve u sklopu priprema za proslavu stogodišnjice turske republike 2023. godine i izbora na kojima sadašnji turski predsednik očekuje ne samo da se učvrsti na čelu države praktično doživotno već i da zauzme prvu poziciju u novijoj turskoj istoriji, nadmašujući i njenog osnivača Mustafu Kemala Ataturka.
NEZAOBILAZNI ERDOGAN: U tim višegodišnjim pripremama za 2023. godinu, koja se odavno najavljuje kao presudna, odnosi moći sa Grčkom, predstavljanom kao tradicionalni, istorijski i gotovo sudbinski neprijatelj Turske, samo je prvi, površinski krug političke, diplomatske i propagandne mašinerije koja je od 2018, nakon promene ustava Turske kojom je ustanovljena predsednička svevlast, u potpunosti u Erdoganovim rukama. Nakon tih promena svi iole značajni i uticajni Erdoganovi bliski saradnici, poput Ahmeta Davutoglua, ministra spoljnih poslova i premijera, ili Alija Babadžana, vrlo poštovanog ministra finansija, izbačeni su iz sve užeg kruga poverljivih ljudi turskog predsednika, osnivajući sopstvene političke partije suprotstavljene Erdoganovom sve snažnijem privatizovanju državne administracije. Da ni u najbližem, porodičnom krugu turskog predsednika ne postoji pravo jedinstvo, pokazuje slučaj jednog od njegovih zetova Berata Albajraka, dugo godina prvog čoveka sve problematičnijih finansija turske države i viđenog kao mogućeg naslednika njegovog tasta, koji je u potpunosti nestao s političke scene nakon jasnog nezadovoljstva samog Erdogana nekim njegovim postupcima.
U takvim okolnostima sve užeg kruga saradnika u koje može imati poverenje i čija je stručnost obrnuto srazmerna njihovom izražavanju potpune lojalnosti vođi, Erdogan je uspostavio u potpunosti privatnu piramidu vlasti. Svaka izjava turskog predsednika, svaki njegov politički potez, odmah se ustostručava beskrajnim ponavljanjem istih iskaza iz usta naizgled uticajnih ministara u turskoj vladi, koji svi do jednog, zapravo, zavise isključivo od dobre volje turskog predsednika. Svi oni se zato najčešće trude da pojačaju Erdoganove javno izrečene stavove, ne shvatajući da je jedna od osnovnih karakteristika njihovog šefa, koja ga je i održala na vlasti gotovo pune dve decenije, sposobnost da naglo i najčešće neočekivano promeni političke stavove u skladu sa sopstvenim interesima i shvatanjem trenutnih širih političkih okolnosti.
Erdoganovo korišćenje istorije i njegove pretnje Grčkoj, koje služe kao faktor političkog ujedinjenja pristalica pred vrlo teške izbore koji ga čekaju 2023. godine, tako nalaze svog odjeka u izjavama ministra odbrane Hulusi Akara, spoljnih poslova Mevluta Čavušougla i prethodne nedelje posebno ministra unutrašnjih poslova Sulejmana Sojlua. Rat u Ukrajini dao je novi zamah turskom predsedniku u dugogodišnjim nastojanjima da za Tursku – odnosno za sebe lično – izbori mesto u samom vrhu svetske politike. Igrajući ulogu ne samo neutralnog posmatrača već pre svega ključnog pregovarača između Kremlja i Kijeva, Erdogan se uključio punom snagom u ovaj veliki svetski sukob na obe strane. Njegovom sastanku sa ruskim predsednikom u Sočiju prethodnog meseca usledio je značajan diplomatski sastanak u Lvovu sa ukrajinskim predsednikom i generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija. Time je turski predsednik sebe jasno predstavio kao jedinu političku ličnost na trenutnoj svetskoj političkoj sceni koja je nezaobilazna i za jednu i za drugu neposredno sukobljenu stranu, ali i za sve ostale svetske centre moći. Čitava Erdoganova politička igra poslednjih godina, bez obzira na sve krivudave puteve njegovih izjava i prateće diplomatije, okrenuta je zapravo samo ka jednom centru moći: Vašingtonu.
Kao članica NATO saveza već punih sedam decenija, a već pola veka, od vremena svemoći Henrija Kisindžera u američkoj spoljnoj politici, smatrana za ključnog saveznika Vašingtona u ovom delu sveta, Turska je specifično važna za odnose i u regionu i između takozvanih velikih sila tokom i nakon Hladnog rata. Svi Erdoganovi pokušaji u poslednjih šest godina, nakon neuspelog puča u Turskoj 2016. godine, da ovaj značaj Turske pretvori u ravnopravni odnos sa Amerikom i u apsolutnu podršku Vašingtona sebi i svojoj politici, ostali su u najboljem slučaju samo polovični, uz mlaku podršku stabilnosti u samoj Turskoj i u širem regionu.
Krivudava, kameleonska politika turskog predsednika dovela je zapravo postepeno do sve veće iritacije i u Evropi i preko Atlantika, a njegovo potpuno srozavanje i inače problematičnih pitanja vezanih za ljudska prava u Turskoj samo je dodatno dovelo do nepoverenja prema njegovim namerama. Erdoganova nestalna politika – nešto od čega svaka vlast u Vašingtonu uvek najviše zazire u svojoj naopakoj potrazi za moćnih faktorima mira i stabilnosti u svakom regionu – dovela je do posledica suprotnih njegovim namerama. Umesto Ankare, Atina je tako postala najvažniji, a time i najpouzdaniji saveznik Vašingtona u istočnom Mediteranu.
PROTIV GRČKE I AMERIKE: Ova okolnost poseban je trn u oku Redžepu Tajipu Erdoganu. Svaki njegov dosadašnji pokušaj preokretanja ovog političkog, diplomatskog i vojnog trenda pokazao se kao neuspešan, a najčešće i kao kontraproduktivan. To se pre svega odnosi na njegovu kupovinu ruskog raketnog sistema S-400, zbog čega je turska izbačena iz američkog programa razvoja i proizvodnje borbenih aviona F-35, a zatim su usledile i američke sankcije Turskoj u ovoj oblasti, koje su i dalje na snazi. Još jednom naglo promenivši pravac svoje političke retorike, ako ne i politike, osluškujući reakcije, Erdogan je poslednjih nedelja sve nervoznije u svojim napadima na Grčku počeo da aludira na bliske veze Atine i Vašingtona.
Stalnim pretnjama ponavljanjem istorije, i one iz Smirne 1922. godine i one sa invazijom na Kipar 1974. godine, turski predsednik svojoj sve malobrojnijoj političkoj publici u Turskoj pokušava da predstavi Grčku kao samo piona velikih sila koje s velikom dozom opreza pažljivo ne imenuje. Da je svima jasno da Erdogan aludira na Ameriku, potvrdio je politički trapavo njegov ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu prethodne nedelje. Sam Sojlu je pod velikim političkim pritiskom optužbi samoprognanog šefa turske mafije Sedata Pekera, zbog čijih je objava prljavih poslova koje je obavljalo kriminalno podzemlje za brojne političare nedavno podneo ostavku visoki funkcioner Erdoganove partije Korkmaz Karača.
Sojlua je Peker više puta označio kao glavnog koordinatora svih nezakonitih poslova koje je sprovodila turska mafija, što je dovelo do njegovih sve nervoznijih javnih izjava. Tako je govoreći u Dijarbakiru protiv kurdskih terorističkih napada, Sojlu rekao da njih ne bi bilo da nema podrške Amerike i da će proterati Ameriku sa Bliskog Istoka, ne shvatajući političke igre svog predsednika, koji javni antiamerikanizam koristi kao sredstvo za ostvarenje sopstvenih zahteva u Vašingtonu.
Otvoreni napad na Ameriku turskog ministra unutrašnjih poslova Sojlua potvrdio je, na pomalo nespretan način, jedan novi pravac političke retorike koji bi Redžep Tajip Erdogan želeo da iskoristi da proširi sopstveni uticaj. Njegova trenutna politička bliskost sa ruskim predsednikom pod velikim je znakom pitanja i ima za cilj, s jedne strane, pokušaj makar kratkotrajnog ekonomskog oporavka turskih finansija pred izbore sledeće godine i, sa druge, pokušaj proglašenja neke vrste pobede turske politike u Siriji, što je dovelo do prvih koraka ka uspostavljanju odnosa sa Asadovim režimom. Suviše velika bliskost s Kremljem, i naročito rusko preuzimanje turskih banaka i njihovog poslovanja, nosi za Erdogana ozbiljnu pretnju novim američkim sankcijama, nešto što bi turski predsednik po svaku cenu želeo da izbegne i čega je nesumnjivo vrlo svestan.
Stoga Redžep Tajip Erdogan svoje delovanje u narednim mesecima usmerava u dva osnovna pravca. Prvi je uspostavljanje sve snažnijeg uticaja unutar NATO saveza, čija je komanda 30. avgusta poslala javnu čestitku Turskoj za dan katastrofe u Smirni koji se u Turskoj naziva Danom pobede, koja je bila sklonjena tek nakon ljutite reakcije Atine. Drugi pravac je jačanje uticaja na Balkanu, za šta koristi sve jaču antiameričku i antievropsku retoriku kako bi na svoju stranu privukao lakomislene političke lidere u ovom regionu koji naivno veruju u proklamovane stavove iskusnog Erdogana. Dok je grčki premijer Kirijakos Micotakis istakao da iza afere o prisluškivanju stoje neki stranci, otvoreno rekavši da bi Putin i Erdogan želeli drugačiju grčku vladu, dotle se Erdoganov privatni uticaj sve snažnije širi centralnim Balkanom. Njegova turneja Srbijom, Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom samo dodatno naglašava ovaj pravac politike velikog ličnog uticaja turskog predsednika, u kojoj Beograd zauzima ključno mesto. Verujući u parole protiv Vašingtona i Brisela, i misleći da se uklapaju u njihove stavove, srpski političari time omogućavaju ostvarenje dugotrajnih novoosmanskih planova Redžepa Tajipa Erdogana.