Kad smo išli u školu, bilo je dramatičnije. Doduše, iz dečijeg ugla, budući da je teško vratiti se u kolotečinu obaveza posle dva meseca plandovanja i uživanja. Kada nam se deca vraćaju u školu – lakše je, ali i teže. Mislimo kako li će se snaći s novim predmetima, obavezama, godinu dana stariji, ne znači i pametniji i vredniji. No, živimo u uverenju da je ipak tako.
Prvu radnu nedelju, a to je svim roditeljima dobro poznato, obeležava čekanje u redu za školske knjige. I, kao po već utvrđenom narativu, ma koliko dugo stajali u redu sa istovetno frustriranim roditeljima, sigurno nećete naći sve knjige, i to baš one neophodne vašem detetu tog dana kako ne bi zaostajao/zaostajala u gradivu. A znate da ćete u tom slučaju gradivo morati vi da prolazite.
Proveo sam dobrano parče vremena u jednom od mnogobrojnih redova ispred knjižara ovih dana. Pošto se red i čekanje odužilo, naravno, slušao sam razgovore drugih sapatnika (roditelja) u redu, što one izgovorene u telefonsku slušalicu, što razmenjene u razgovoru.
Iako je početak školske godine i svi smo u redu za knjige, niko nije spomenuo školu. Ni vreme provedeno na odmoru ni političku situaciju. Bogami, ni pitanja vezana za ljudska prava. Svi su govorili o pukom preživljavanju – cenama koje su otišle bestraga, stanarinama takođe, a ukoliko ih ne možete platiti, stanodavci rado nalaze strance koji ne pitaju za cenu, pa o vožnji automobila kao luksuzu, opet zbog preskupog goriva. Dakle, različiti ljudi, iz različitih socijalnih i društvenih slojeva, različitih zanimanja i dohodaka, ujedinjeni u jednoj jedinoj referentnoj tački – strahu za egzistenciju.
Došao sam na red, predao spisak potrebnih knjiga ljubaznoj prodavačici i zagledao se u izlog.
Već drugu, možda i treću godinu u istoj knjižari, odmah iznad kase, pod natpisom „akcija“ stoje Teofrastovi „Karakteri“, jedinstvena knjiga u istoriji književnosti koja, mimički, prikazuje 30-ak karakternih profila, mahom faličnih, prožetim moralnim slabostima, a sve na komičan način. Vrteo sam sećanje na knjigu iz fakultetskih dana i pitao se da li je neko od umornih i zabrinutih roditelja pomislio da iskoristi akciju i svoju nezavidnu situaciju upotpuni detaljnom vivisekcijom onih koji su nas tu i doveli. Kolektivno svojim individualnim (ne)činjenjem.
Knjige su stigle i napustio sam mali skup frustriranih ljudi toliko sličnih većini. Svi ostajemo u istom, mislećem procesu, brinući se za decu i njihovu budućnost, dok nam likovi iz knjige prodaju visoku politiku, nacionalne, moralne i ostale interese, dok uslovi života vrtoglavo poskupljuju, plate ostaju identično bedne, a vlada i dalje ne postoji iako je prošlo šest meseci od izbora i nema krize većine. Možda nam je potrebno novo čitanje knjižice najboljeg Platonovog učenika. A verovatno i praktična primena antičkog poimanja demokratije.
Ali o tome ću razmišljati tek ako preguram 30. u mesecu.