Usred takvog košmara, u kojem ne znamo šta nam donosi dan, a šta noć, ponuđena je specifična filozofsko-istorijska perspektiva koja potvrđuje naše muke, ali i konstatuje da skandalozno malo činimo za „zaštitu budućnosti“. Mladi oksfordski profesor Vilijem Makaskil (35) je najistureniji pripadnik sve popularnijeg aktivizma, koji argumentuje da svi mi sadašnji ne živimo „kraj istorije“ Frensisa Fukujame već da nam pripada uloga startera nove istorije, u kojoj napredak više neće ugrožavati opstanak života na planeti.
U nizu svojih napisa i intervjua za najuticajnije medije, on podseća da je svet, praktično, najviše napredovao u pravcu kompletnog samouništenja. Taj „uzlet“ je proizišao, kaže, iz okolnosti da nam svakojake moći (pa i destruktivne) neprekidno rastu, a da daleko za njima zaostaju i samosvest i vizije u prilog opštem dobru.
Obrazlažući tezu o zaštiti budućnosti kao jednom od evolucionih prioriteta, on iznosi i zanimljivu računicu da sadašnje generacije imaju korene kraće od mogućnih izdanaka. Citira probrane evidencije prema kojima je dosad rođeno 120 milijardi homo sapiensa, a da bi ljudski rod, ako nastavi dosadašnjim tempom, bez izazivanja apokalipse mogao da se u nedogled razmnoži za još 80 biliona i tim brojem potomaka, kroz vekove, nadmaši sadašnji broj Zemljana u razmeri 10.000:1.
Mi smo, dakle, kao ljudski rod programirani da budemo više preci nego potomci – proizlazi iz izvoda njegove knjige „Šta dugujemo budućnosti“, koja će, kako je najavljeno, uskoro biti objavljena. Ali iako bi to trebalo da podrazumeva i veću zrelost nadležnih za oblikovanje realnosti, Makaskil primećuje da se oni ponašaju kao da su novorođenčad koje se tek trudi da prohoda. A u najboljem slučaju kao da su nemarni tinejdžeri koji voze brže nego što kolima mogu da upravljaju.
Mi ovdašnji navikli smo na slične paradokse. Od 5:0 pobeda u nadmetanju s Kosovom dogurali smo do dijagnoze da smo u ćorsokaku. A uporedo sa svakodnevnim pojavljivanjima lidera na televiziji koji sugeriše da nikom nije bolje neg’ je nam’, ubrzano se smanjuje broj stanovnika Srbije, kao da ispadaju iz prevrnutih kola u kojima je vozač potcenio oštre krivine, umislivši da su one podmetaljka nepodnošljive mu opozicije i da je autokratija automatski i „kratija“ autom…
Ali, vratimo se Makaskilu i njegovom kolegi Tobiju Ordu, koji procenjuje da se izgledi za egzistencijalnu katastrofu u narednih 100 godina 1:6 bezmalo ravni ruskom ruletu. Zajedno su osnovali nekoliko organizacija za poboljšanje sveta pod krovnim naslovom „Efektivni altruizam“.
Ovaj sastav računa sa odricanjem od sopstvenog blagostanja zarad pomoći siromašnima, bolesnima i unazađenima po svetu. Njih dvojica su u to uložili dobar deo svojih oksfordskih primanja, ostavljajući sebi koliko je potrebno za pristojan život. Izveštava se da se dosad više od 7.000 ljudi odazvalo njihovom pozivu da daruje 10 odsto prihoda, da su dosad razaslali oko 600 miliona dolara pomoći i da su izrasli u globalni fenomen sa više od 200 filijala po svetu, od Nigerije do Indije i Meksika.
Propagiraju princip „zaradi i razdeli“, uveravajući da veće zadovoljstvo donosi podrška zanemarenima nego zadovoljavanje sopstvenog konformizma. Ujedno sarađuju i s većim filantropskim institucijama koje raspolažu milijardama dolara. A i pokazuju političke ambicije, tako da imaju i bar jednog svog kandidata za predstojeće parlamentarne izbore u SAD koji bi trebalo da zastupa i interese „najveće ćuteće većine“ – budućih generacija.
Efektivnom altruizmu se zamera da nije dovoljno revolucionaran i da nudi donatorsko iskupljenje odgovornima za sadašnje stanje. Sa druge strane, doživljava se kao aktivizam koji nadomešćuje sklerozu političkih institucija i akcijama prevazilazi pasivnost večitih gunđala.
Njegovo članstvo se raduje što će sledeće godine u septembru UN organizovati Samit o budućnosti, nadovezujući se na njihove angažmane. Skup će biti u znaku tri paklena K – klimatskih promena, kovida-19 i konflikta u Ukrajini.
Do ostvarenja krajnjeg cilja Efektivnog altruizma, kako ga predstavlja Makaskil, put je vrlo dug, praktično neostvarljiv. Zamislio je, kaže, svet kao „globalnu Švedsku“ ili „globalnu Skandinaviju“.
Deluje kao fatamorgana. Ali nepodopštine protiv koji se Efektivni altruizam bori – opasnosti od klimatskih lomova, izbijanja nuklearnih sukoba, fabrikovanja pandemija, upotreba veštačke inteligencije za uspostavljanje tiranije – već neposredno prete da u fatamorganu pretvore ceo svet, pa i sve nas.