Agresija Rusije na Ukrajinu pored ogromnih ljudskih žrtava, na prvom mestu, a potom užasnih razaranja i pustoši koja svakim danom iza njih sve više ostaje, otvorila je i mnoga važna pitanja u odnosima u celom svetu. Pre svega, Rusije i Evrope. Jedno od njih, svakako goruće, jeste pitanje snabdevanja energijom. Oštre sankcije koje Evropa nastavlja da uvodi Rusiji pretpostavljaju i buduće krupne promene.
Rusija će kao država koja drži glavne tokove energetskih izvora prema Evropi izgubiti taj prioritet, a Evropska unija će pak ostati bez značajnog dotoka energenata i takođe će se naći u velikim nevoljama. Srećko Đukić, bivši ambasador, profesor i publicista, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji (EPUS-a), u razgovoru za Novi magazin ukazuje da se trenutna situacija po pitanju očigledne (buduće) energetske krize pogoršava jer, kako kaže, rat sve menja i ubrzava: „Poluvekovnu saradnju na starom kontinentu ukrajinska kriza vratila je na konfrontaciju. Energetski sektor, kao najvažnija poluga te duge evropske saradnje, u svim segmentima doživljava promene. Kidanje energetskih veza postaje ključ zaustavljanja priliva para i ruske ratne avanture u Ukrajini. Energetski sektor je izvor moći ruske države, neuporediv sa drugim sektorima, kao i upotreba nafte i gasa u politici Kremlja.“
Kada je došlo do proboja ruskog gasa u Evropu?
Dvadeset prvi vek označava „vek prirodnog gasa“, masovne primene tog energenta i resursa, sa ekonomskog i sa ekološkog stanovišta. Intenzivna evropska potrošnja gasa, na početku sedamdesetih godina prošlog veka, oslonila se na ruski sovjetski gas, premda se provlačenju gasa „kroz gvozdenu zavesu“ opirao američki saveznik. Hladni je rat, a Sovjetska Rusija je drugi blok, iza Berlinskog zida. Sovjeti traže „prozor u svet“, devize, tehniku, žito, hranu.
Zaključuje se evropski „posao veka“ („gas za cevi“), a Amerikanci proročki opominju – ruski gas je mina sa usporenim dejstvom, on potkopava temelje evropske bezbednosti.
Evropa želi saradnju, ujedinjenje, detant.
Ko će zameniti ruske energente u Evropi?
Pusto mesto ne biva! A evropsko tržište ostaje najprivlačnije. Ono što je jasno – neće to biti neka „nova Rusija“, jedna zemlja, jedan monopolista. Dokazano, Evropa se mora osloniti na sopstvena rešenja. Pojavljuju se mnogi proizvođači, tečni gas, drugi resursi. Mogu se graditi gasovodi iz svetski najbogatijih gasnih revira – persijskog, iračkog, bliskoistočnog, koristiti pojačani dotok gasa iz Centralne Azije, Istočnog Mediterana, Severne Afrike. Ali za EU centralna tačka ostaje zelena agenda 2045.
Decenijama posao cveta po formuli ruski gas – evropske pare i tehnologije, u uverenju da se gradi nepovratni sveevropski put integracije, ovaploćenje De Golove vizije Evrope od Atlantika do Urala. Putin čak govori o „Evropi od Lisabona do Vladivostoka“, o Evropskoj energetskoj zajednici.
Danas smo svedoci deevropeizacije po svim linijama.
Koji su prioriteti Evrope u ovom trenutku?
Evropa se 24. februara 2022. suočila s pretnjama, neuporedivim sa gasnim krizama 2005, 2006, 2009, 2012, 2015. Zato se ubrzano oslobađa energetske zavisnosti vezane za ruski gas, naftu, ugalj, nuklearno gorivo, ucena i klopke u kojoj se našla zbog vere u jednu Evropu.
Zablude i otrežnjenja Evropa skupo plaća: visoke cene energenata, teškoće sa supstitucijom, nestašice, zavrtanje slavina prete svakog dana.
Ruski državni monopolista Gasprom nije imao granica u prodaji gasa Evropi. Potvrda su gasovodi Severni tok 1 i 2, po 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, „rezervni“ ukrajinski gasno-transportni sistem 1,5 puta većeg kapaciteta, „Jamal“ i drugi! Puštanje Severnog toka 2, punog gasa, omela je ruska agresija. Najteži zadatak pred EU je da se u što kraćem roku oslobodi uvoza ruske nafte do kraja ove godine, uz određene izuzetke za neke članice. Što se tiče ruskog gasa, evropski embargo bi mogao da počne da se primenjuje najkasnije od početka sledeće, pa do kraja 2024. Saglasnost o zabrani uvoza ruskog uglja, razumljivo, lakše je postignuta. Rešenje su drugi proizvođači i/ili tečni gas: tri pribaltičke zemlje (tečni gas), Poljska (tečni gas, gasovod iz Norveške), Bugarska (tečni, azerbejdžanski gas), Francuska, Holandija, Finska, Švedska, Rumunija, Italija, itd.
Najteži je položaj – najsnažnije ekonomije, Nemačka uvozi oko 40 milijardi kubnih metara, „vezana“ je za cevovodni gas, nema terminala za tečni gas! Zato ubrzano gradi četiri terminala i prestaje da kupuje rusku naftu. Njena se energetska politika temeljila na neprolaznosti Brantove „istočne politike“.
Kakve pak posledice predviđate za Rusiju?
U trećem mesecu rata gasni prihodi Rusije veći su nego ikada i prvi put premašuju prihode od nafte. Astronomske cene gasa donose dnevne prilive od oko jedne milijarde evra! Rusija znalački gura cene gasa sklanjajući se sa berzi i odbijanjem da podmiri viškove tražnje. Za oko dva ratna meseca prihodi od prodaje uglja, nafte i gasa skoro su udvostručeni, iznose oko 62 milijarde evra; iz EU – 46 milijardi evra.
Posledice će se osetiti u punoj meri kada ruski naftno-gasni sektor zahvate sankcije. Nafta i gas su gradivni elementi ruskih državnih prihoda. Suštastveni gubitak evropskog tržišta ne može se nadoknaditi. Ruski eksperti najavljuju „pravu katastrofu“: eksploatacija nafte ove godine će pasti za 20-25 procenata, gasa za trećinu; a naredne gasni i naftni sektor – bez stranih kompanija, kapitala i tehnologija – prepoloviće proizvodnju; zatvaraju se bušotine; pojavljuje se „armija“ nezaposlenih; početkom 2024. može prestati izvoz nafte; nestaće „energetske države“.
Za plasman nafte ostaje Istočno-sibirski naftovod, kapaciteta 80 miliona tona za Kinu (izgrađen kreditom od 25 milijardi dolara, otplaćuje se naftom). Kina se čvrsto drži principa diverzifikacije izvora i puteva energetskih resursa bez tranzitne zemlje.
Problemi nastaju prestankom kupovine ruske nafte u Evropi, uključujući naftovod Družba, građen šezdesetih godina prošlog veka, kapaciteta 66,5 miliona tona. Severni krak snabdeva naftom Poljsku i Nemačku (Pribaltik zatvoren), a južni Slovačku, Češku, Mađarsku. Ostala ruska nafta se tankerima plasira na tržište, ali sve teže jer sankcije deluju i gde ih nema, uprkos znatnom diskontu cena 30-40 odsto.
Na gasnom sektoru stvari su složenije. Ruska država nema izlaz i gasovode da gas odnesu na neku drugu stranu; posao s tečnim gasom nikada nije bio ruski prioritet. Siguran je gasovod Snaga Sibira za kinesko tržište sa 38 milijardi kubnih metara, ali radi četvrtinom kapaciteta jer nedostaje gas iz Sibira. Novi gasovodi za Kinu, Indiju, nisu realni. Turska, preko Plavog i Turskog toka, kupuje oko 32 milijarde kubnih metara gasa. Gde će ruska država naći alternativu za 200 milijardi kubnih metara gasa koje prodaje Evropi? Mora da zatvara i betonira i nalazišta gasa, kao i nafte.
Gubi li time Rusija status globalne energetske superdržave?
Dešavanja na svetskim tržištima energenata govore o upitnom statusu Rusije kao globalne energetske superdržave. U G8 ona je projektovana, a na samitu u Sankt Peterburgu 15-17. jula 2006. ponela je tu laskavu titulu. Ruski gasno-naftni sistem Vladimir Putin je koncipirao kao strategijski, dugoročno i globalno utemeljen, sa jasnim ciljem nastupa na svim svetskim tržištima, plasirajući naftu i gas direktno, a samo izuzetno preko posrednika, tranzitnih zemalja. Strategiju ruske „superenergetske države“ predstavljaju relevantne svetske rezerve energenata, eksploatacija i izvoz. Rusija se potiskuje i isključuje iz najvažnijih energetskih tokova.
Dešavaju se i druge promene gde Rusija gubi korak. SAD su, na primer, postale ubedljivo najveći svetski proizvođač prirodnog gasa sa približno 1.000 milijardi kubnih metara godišnje proizvodnje. Američki tečni gas namerava da zauzme najveći deo evropskog tržišta ruskog gasa. Nemilosrdne sankcije čine upitnom poziciju Rusije kao druge gasne sile koja proizvodi oko 700 milijardi kubnih metara.
Ko je i kojom vrstom energije do tada može zameniti?
Evropsko tržište zatvara se za ruske energente. To ubrzava Evropu i svet da grade novu strukturu dekarbonskih resursa: alternativni, obnovljivi, zelena energija, nuklearna, vodonik kao novi nekarbonski energent bez uticaja na klimatske promene, fuzija kao nova energija atoma i izvor neograničene energije. Agenda zelenog samita OUN u Glazgovu iz novembra 2021. svedoči nam o tome.
Rusija, znači, ostaje bez evropskog tržišta?
Da. Rusija gubi tradicionalno i najveće energetsko tržište u svetu, a obe strane su u njega položile mnogo nade. Gubi ga zauvek možda, gubi ga zbog rata protiv zdravog razuma, zbog ucena i pretnji, zbog konfrontacije, zbog okretanja leđa Evropi. Ali u diplomatiji nikada ne treba reći nikada jer ne znamo šta će se posle završetka rata u Ukrajini pojaviti na istoku evroazijskog kontinenta, u Rusiji. Eventualni povratak na evropsko tržište biće sizifovski težak posao, teži nego ulazak u bipolarnom svetu. Evropi je, najzad, bezbednost na prvom mestu.
Kolosalna infrastruktura gasovoda i naftovoda, „ostalog metala“, može zjapiti prazna kao spomenik zlatnog doba saradnje, razumevanja, izneverene evropeizacije Urala i Vladivostoka!
Može li se, kad je o Balkanu reč, govoriti o najvećoj energetskoj krizi u poslednjih nekoliko godina?
Balkan je najosetljiviji deo Evrope i u pogledu energetske budućnosti. Članstvo u Uniji dokazano podrazumeva najviši stepen solidarnosti između država i naroda. Verujem da će ona i ovoga puta biti podeljena i sa sporim balkanskim državama nečlanicama.
Gde je Srbija u celoj ovoj priči?
Posle SFRJ, Srbija se sopstvenom politikom smešta na sredinu reke, na maticu, u vrtlog, ni na istok ni na zapad, ni na sever ni na jug, i decenijama svoju barku ne uklanja sa vetrova i iz matice. Njena energetska politika (nafta, gas, ugalj) deli tu sudbinu – konzervativna je, u celini vezana za ruski naftno-gasni tok. Kako će izdržati orkanske vetrove i posledice, može se slutiti, dok ostatak Evrope solidarnosti hita dižući sidro od ruske naftno-gasne platforme.
Na nedavnom trgovanju na Beogradskoj berzi promenjeno je vlasništvo NIS-a. Šta to znači za Srbiju?
Statusno, vlasnički, za Srbiju ta „transakcija“ zasad ništa ne znači. U stvari, Srbija bi za Rusiju, kao državu, vlasnika NIS-a, preko ruskih državnih firmi Gaspromnjefta i Gasproma trebalo da posluži u pokušaju njihovog uklanjanja od evropskih sankcija. Međutim, kada su srpski predstavnici pokušali da razgovaraju o prodaji većinskog paketa akcija NIS-a srpskoj državi, u Gaspromu to nije dolazilo u obzir.
Ali vidimo da se adaptacija vlasništva Gasproma, i ne samo njega, uzmimo na primer Sberbanku, po evropskim i drugim zemljama, počev od Nemačke, pa do Kazahstana, bez zatezanja i problema vrši prema novim uslovima. Bez ikakvih problema ruska država se odriče vlasništva, da pomenute firme ne dođu pod udar sankcija i, razume se, u ime neke buduće uzajamno korisne saradnje, nemoguće u ovom vremenu.
Međutim, u Srbiji se događa da ćerka firma Gaspromnjeft, vlasnik „naše“ rafinerije NIS, prenosi („prodaje“) 6,15 odsto akcija firmi majci Gaspromu. Mi nemamo drugih nego NIS-ovih rafinerija u ruskom vlasništvu, za koje se očekuje da mogu doći pod udar evropskih sankcija. Ukoliko bi država preuzela NIS, to se ne bi moglo dogoditi. Prenosi („prodaje“) 6,15 odsto akcija firmi majci, tj. Gaspromu, mogu katastrofalno pogoditi nas, a ne Rusiju.
Može li se promenom vlasništva NIS-a ruska kompanija zaštititi od sankcija EU?
Ne treba dokazivati da se sve prati i zna šta se i kod nas dešava. Trenutno, Gasprom nije targetiran evropskim sankcijama – reč je o kompaniji preko koje se Evropa snabdeva ruskim gasom, tačnije preko Gaseksporta, ćerke firme, ruski monopolista izvozi gas. Kao što je rečeno, na stolu su sankcije na uvoz ruske nafte. Iza toga, u drugom koraku, Evropska unija cilja uvoz ruskog gasa.
Nama preostaje nada da će Unija prema nama pokazivati dobru volju, zadržati mek odnos po celom kompleksu sankcionih mera vezanih za Rusiju. Međutim, istovremeno, srpskoj politici i javnosti mora postati jasno da postoji granica i da Srbija, koja nije članica Unije, ne može uživati povoljniji tretman od njenih članica! Otuda je zaključak jasan: vreme ne radi za nas!
Ostavljeno nam je dovoljno prostora da se izvedu nedvosmislene računice i donesu potrebne političke odluke i konkretne mere.
Nama preostaje da zaveslamo snažno kao nikada, sa pučine, nadam se, ka luci Evropske unije. Ako su toliki evropski narodi u njoj našli rešenja, valjda će i Srbija?
Crvene linije i cena
A Evropa? Može li se ona osloboditi ruske energetske zavisnosti?
Evropa stalno prelazi „crvene linije“ zavisnosti. Prva linija bila je 15 odsto ruskog gasa u evropskoj potrošnji; pomerena je na 25 odsto; onda na 33 odsto. Sa svakim novim ruskim gasovodom trend zavisnosti nastavio je da raste. Početak ukrajinskog rata zatekao je 30 odsto učešća ruske nafte i 41 odsto ruskog gasa ili oko 100 miliona tona nafte, do kriznih – više od 200 milijardi kubnih metara gasa (145 milijardi 2021) u evropskoj potrošnji.Evropska unija, pokazalo se, nije spremna za rat. Kao otvoreni mirovni projekt u njemu i oko njega nalazilo se mesto i Rusije – makar za njene energente. Danas je prinuđena da energično raskida tu zavisnost. To je nametnuti, a ne njen izbor, zbog proneverenog poverenja. Evropa svoju energetsku bezbednost mora graditi na drugim resursima, ne sa istoka ili sa bezbednim učešćem. Posle SSSR, Rusija se u poslednjih petnaestak godina pokazala kao nepouzdani partner, što potvrđuju redovne gasne krize, zavrtanje slavina itd.
Kad je tako, koju cenu plaća Evropa?
Kolosalna evropska cena ruskih zabluda meriće se hiljadama milijardi evra! Decenije su uložene u zajednička pregnuća. Postignuti su izvanredno vredni mirovni projekti. Rat je u magnovenju sve poništio. Nastupaju nesagledive promene. Mi nemamo pravo na novu grešku. Evropi je potrebna bezbedna budućnost izvan domašaja ruskih energenata.
Najveću cenu energetske tranzicije ka novim izvorima plaćaju oni koji su najviše zavisni od ruskog gasa, pa i nafte, koji su verovali Moskvi. A na toj listi gasne zavisnosti su: Finska, Letonija, Moldavija, Srbija, 80-100 odsto, Češka, Slovačka, Bugarska, Hrvatska, 50-79 odsto, Litvanija, Poljska, Mađarska, Slovenija, Italija, Nemačka, 25-49 odsto, Rumunija, Francuska, 0-24,9 odsto.
Srbija je najzavisnija: naftno-gasne aktive u zemlji su rusko vlasništvo, uz uvoz gasa više od dve milijarde kubnih metara i nafte 3,2 miliona tona.