Sastavni deo „Države“, dela koje je temelj ljudske civilizacije kakvu znamo, gorepomenuta alegorija bavi se ljudima ljude koji, počevši od detinjstva, provode život u pećini, sa okovima oko vrata i oko bedara, zbog čega su u potpunosti onemogućeni da se pokrenu sa mesta za koja su okovani, a i horizont, odnosno vidokrug im je iz istog razloga sasvim sužen jer oni na taj način mogu da vide samo ono što se nalazi ispred njih, a nikako i ono što je iza ili čak pored njih, upravo zbog toga što ih okovi oko vrata sputavaju da okreću glavu. Nekakva svetlost, čije poreklo ti okovani ljudi ne mogu znati, ipak im omogućava da nešto vide ispred sebe, mada nejasno i iskrivljeno. Pored njih su slobodni ljudi, bez okova, koji, uz nizak, razdvajajući zid između „slobodnih“ i „neslobodnih“, nose raznorazne, mahom umetničke, artefakte napravljene ljudskom rukom. Dakle, proizvode raznolikih ljudskih umeća, talenata i sposobnosti.
Stanimo na trenutak s Platonovim alegorijskim narativom i napravimo analogiju sa aktuelnim zabavnim takmičenjem čije rezultate zdušno i emotivno propratismo prethodnog vikenda – Evrovizija. Nekada ugledno odmeravanje snaga najboljih evropskih pop pevača i drugo, s političkom agendom ujedinjenja Evrope u pozadini (bar je tako izgledalo mojim generacijskim ispisnicima i meni pre 30-ak godina) postalo je cirkuska predstava različitosti (a, uistinu, identičnosti) u podosta komičnom registru poslednjih 10 do 15 godina. Komičnom zato što su interpretatori izgledali ili kao jeftine i netalentovane kopije svetskih aktuelnih izvođača ili visokomimetizovani pokušaji da se lokalni folklor predstavi globalnoj publici – opet s komičnim rezultatima, naravno. Ove godine situacija se drastično promenila i u našoj i u globalnoj percepciji: srpska predstavnica Konstrakta predstavlja čisti art, kako u izvedbenom tako i u muzičkom smislu, i daleko prevazilazi formu i sadržaj evrovizijskog takmičenje dok je, nekada suptilna evropska politička pozadina prešla u totalnu ofanzivu proglasivši Ukrajince za pobednike iako je pesma, malo je reći, upitnog kvaliteta.
Alegorijski i analogijski, građani Srbije koji prate Evroviziju našli su se u poziciji slobodnih i okovanih. Slobodnih – zbog kvaliteta naše pesme. Okovanih – zbog teorija zavere kako nam je pobeda oteta zbog trenutne situacije. Realno, Evrovizijsko takmičenje beše jedan od retkih trenutaka u kojem smo slobodno nosili umetnost u rukama dok je ostatak Evrope, iskrivljenog vrata zbog težine okova, pogrešno shvatio poreklo svetla, ko ga pušta i šta osvetljava. Još realnije, istorijski trenutak u kojem živimo nosi alegoriju pećine jednog od najvećih filozofa ljudske civilizacije. Takmičenje koje toliko komentarišemo više liči na jamu. Platonovu ili nekog drugog, odlučite sami.