Skandal na Savamali jedan je od onih sablažnjivih događaja kakav jedva da može i da se zamisli u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. On baca tešku senku na našu sadašnju vlast i zadugo neće moći da padne u iskupljujuću senku zaborava. To je jedinstven slučaj ataka vlasti na uređeno, pravno formalizovano privatno vlasništvo i stoga neki vid grotesknog apsurda ispoljenog u neviđenom činu satiranja svojine od strane institucije među čije osnovne funkcije i nadležnosti spada upravo njena zaštita.
Ovaj jedinstveni i silno izopačeni paradoks jedva da bi mogao da se nađe i u nekoj zabitoj afričkoj zemlji. U anale pravnih sablazni ovo bi moglo da uđe kao jedinstven, ekstravagantan slučaj. Vlast koja iz čista mira ovo uradi svojim građanima ne može se okarakterisati bez pribegavanja izrazima koji ne mogu i ne smeju da se koriste u štampanim ili bilo kakvim drugim medijima.
O Savamali se pisalo i govorilo tušta i tma, o njoj gotovo da bi mogla da se oformi jedna nova naučna disciplina, a na studijama prava mogla bi da bude korišćena kao model onoga što ni pod kakvim uslovima ne bi smelo da se radi. Prirodno je, dakle, da se o Savamali razvila izuzetno bogata rasprava i na prvi pogled dobija se utisak da su sa njom povezane ideje i spoznaje uveliko već iscrpene. Ipak, ovaj tekst ne bi bio pisan da u tom bogatom spletu nezdravih postupaka nije nađen novi element koji inspiriše na dalju razradu.
VUČIĆISTAN: Do Savamale lako stiže svako ko želi da nešto temeljnije pretrese neki važniji aspekt društvene stvarnosti u Srbiji. Opšte je poznato da je ovde došlo do neviđene koncentracije političke i društvene moći. Nema te stvari čija analiza ne bi dovela do najuže definisanog političkog vrha, pa se Srbija doživljava kao tradicionalna egzotična zemlja kojom upravlja jedan gospodar. Tragovi i otisci gospodarske intervencije tako su vidljivi da se doimaju kao bitni činioci bez čijeg inkorporiranja u relevantna tumačenja ne mogu da se spoznaju niti razumeju opredeljujuće dimenzije ovdašnje društvene stvarnosti. Stoga sam u jednom nedavnom napisu sugerisao da se Srbija preimenuje i da dobije naziv Vučićistan. Sufiks stan u toj novokovanici sugeriše daleke, civilizacijski zakasnele egzotične zemlje u centralnoazijskoj zabiti, zemlje nerazvijene i socijalno nedozrele: Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Avganistan…
Fascinacija dubokim pečatom koji ovoj zemlji daje jedan jedini čovek išla je dotle da sam krenuo u analizu pojedinih crta u njegovom ponašanju i žustrom angažovanju na teško preglednoj množini najrazličitijih domena društvenog bića – sve u želji, nameri i nadi da predstavim spletove važnih ovdašnjih pojava na makrosocijalnom nivou. Tako su nastali tekstovi o njegovom spajanju funkcija predsednika države i predsednika vladajuće stranke, o njegovom upravo pomenutom neviđeno širokom angažmanu u svim područjima društvenog života, o njegovom uzurpatorskom upadu u sfere nadležnosti praktično svih resora izvršne vlasti, o načinu na koji postupa sa svojim saradnicima…
Budući da mu te silne i silno ekstenzivne intervencije nisu propisane važećim pravnim aktima, naš predsednik je, po svemu sudeći, najveći prekršilac zakona u ovoj zemlji. Vladavina prava, uz ostalo, podrazumeva da zvaničnici smeju da preduzimaju i čine samo ono što im je propisima striktno opredeljeno. Taman sam, napisavši možda desetinu članaka o segmentima stvarnosti koji se jedino mogu objasniti njegovim gospodarećim uticajem, rešio da seriju završim i da tu rabotu konačno batalim. A onda je došlo do otkrića jednog elementa koji je na predsednika još jednom bacio tako jarku nepovoljnu svetlost da prosto nisam mogao odoleti iskušenju da se latim da i o tom kuriozitetu napišem novi tekst.
Inspiraciju za taj prekoplanski tekst pružio je prvi utisak iz kultne emisije O. Bećković (Utisak nedelje, 20. februara, 2022) koji se baš odnosio na Savamalu. Pažnju je prikovao jedan detalj iz tog utiska koji čoveka mora da zgrane i mora da ostane duboko urezan u sećanju zadugo, do u daleku budućnost. Sve što je bitno i kompromitujuće pokazano je zorno i bez ikakvih modulacija; slika je surovo objektivna i sadrži ceo događaj kako se u stvari odigrao. Baš zato deluje neverovatno, kao da se taj bizarni niz reči i gestova mogao dogoditi samo na nekoj drugoj planeti. U kadru se, sasvim očekivano, kao dominantna pojavila slika našeg predsednika. I to ljutitog i od besa gotovo zapenušenog. Ovde se ne mogu tačno reprodukovati njegove osuđujuće i ekstremno nepovoljne reči upućene njegovim saradnicima, bolje rečeno pripuzima, sa razornom kritikom načina na koji su teškom građevinskom mehanizacijom razorili privatno posedovane objekte koje su hteli da uklone da bi se oslobodio prostor za „Beograd na vodi“. U sećanju su ostale reči koje su zvučale kao „budale“, „neodgovorni magarci“.., a potom i pretnje kaznama koje su imale da zvuče kao da su istinski zaslužene.
NAJBOLJI STUDENT: Bilo je to neprijatno i slušati, a lako je zamisliti kako su morali da se osećaju oni kojima su te osude i pretnje bile upućene. Ovaj utisak sadržao je naizgled i jednu naglašeno pozitivnu notu jer je ovaj izliv besa delovao kao opravdana osuda onih koji su se bespravno buldožerima i drugim teškim mašinama ustremili na objekte u privatnom vlasništvu. Međutim, smesta se ispostavilo da je taj utisak pogrešan. Bilo je teško ali se zbog neposredne očiglednosti moralo poverovati da predsednik ne kara svoje prišipetlje zato što su nasrnuli na objekte za koje je trebalo poverovati da su u sređenom privatnom vlasništvu nego zato što su to učinili noću i kradom!
Sledila je jasna, opet ljutita, konstatacija da je to trebalo učiniti nekako „pošteno“, u po bela dana. A sledila je i napomena koja je otkrila drastično pravno neznanje: rečeno je da je teren bio namenjen jednoj daleko superiornijoj svrsi, velelepnoj novoj građevini, i da je ono što smeta toj gradnji bezpogovorno i sigurno ne kradom moglo da se ukloni. Implikacija tog stava jeste da onaj koji za neku stvar ima alternativnu upotrebu za koju on veruje da je superiorna – može od vlasnika da je uzme ne pitajući ga. Po toj filozofiji prava privredni život bi prosto vrveo od pljačke i otimačine jer se privredni subjekti uvek silno razlikuju po efikasnosti upotrebe resursa, a pogotovo po efikasnosti kako je sami za sebe procenjuju. Veći apsurd jedva da može i da se zamisli. Vučiću, pao si, za sledeći rok moraš se pripremiti neuporedivo bolje. I pravnim laicima moralo bi da bude jasno da je efikasnost upotrebe nekog resursa irelevantna za definisanje njegovog pravnog statusa. To je razlog zbog koga je morao da bude napisan ovaj tekst; jer, to čudo – da predsednik jedne zemlje insistira na otvorenom, pravno nezasnovanom rušenju objekata za koje se moralo pretpostaviti da su pravno regulisani i uredno upisani u katastar – moralo je svakom razumnom čoveku da zvuči neverovatno.
To neverovatno „priključenije“ ipak se dogodilo. To je samo po sebi sablažnjivo, ali postoji i jedna dodatna okolnost koja ovaj događaj čini ne samo još bizarnijim nego i još manje verovatnim. Drukčije rečeno, još odbojnijim. Naš predsednik po struci je pravnik, a cirkulisala je i informacija da je bio najbolji student u svom godištu, tj. student generacije. Neverovatno je da na fakultetu nije naučio ono što treba o neprikosnovenosti prava. Autor ovoga teksta, koji nije pravnik, treba da ga podseti da nema te sile kojoj je dozvoljeno da krši svojinska prava i nasilno prisvaja nešto što je pravno formalizovano i kao takvo nekome pripada.
Nasilno upadanje u pravno uređen posed moralo bi da bude nemoguće, a ako bi se ipak dogodilo, moralo bi se označiti kao civilizacijski neprimereno i nekulturno. Podsećanja radi, u svakoj zemlji javlja se potreba da se pri izgradnji infrastrukture podržave zemljišta i druge stvari u privatnom vlasništvu. To što ima da se podržavi ima na engleskom jeziku i specijalni tehnički naziv – eminent domain. No, stvari se u razvijenim zemljama po ovom osnovu podržavljuju na detaljno razrađen pravno formalizovani način, uz maksimalno nastojanje da vlasnik bude dobro obeštećen. A ne kao u Vučićistanu, gde vlasnici podržavljenog zemljišta dolaze da javno protestuju zbog izostale naknade, a autoput je već uveliko i poodavno u upotrebi! Da država ne bi smela da otima zemljište, rušeći buldožerima u mrkloj noći na njemu izgrađene objekte – to bi moralo da bude jasno svakom punoletnom građaninu, a školovanom pravniku moralo bi do trivijalnosti da bude očigledno. To je razlog zbog koga se može posumnjati u kvalitet pravnog obrazovanja našeg predsednika. To možda i nije iznenađujuće ako se uzme u obzir kakvim saradnicima se okružio. Za neke od njih, a nije baš reč o izuzetnim slučajevima, šuška se da su se opskrbili problematičnim diplomama. Jedan je, primera radi, morao odbranaški da tvrdi kako je redovno pohađao neka predavanja upriličena u Sava centru. Ako je tačno da u krugu predsednikovih saradnika ima onih koji su do diploma došli nekakvim prečicama, ima li mesta onoj narodnoj „S kim si, onakav si“.