Niko od predstavnika različitih vlasti koje su bile u međuvremenu ili, bolje rečeno, oni koji su uzurpirali državne institucije, nije se osetio postiđenim zbog tog ubistva i činjenice da se već 22 godine taj predmet nalazi u fiokama.
Utisak je da nikome u vlasti ili državnim institucijama nije stalo do toga da se otkriju ubice ili, još bitnije, nalogodavci. Što je manja zainteresovanost onih koji često sebe predstavljaju kao državu, to je bruka veća.
Ta nezainteresovanost u otkrivanju nalogodavaca evidentna je i u ubistvu premijera Zorana Đinđića, čija će 19. godišnjica smrti biti obeležena za nekoliko nedelja. Skoro dve decenije, početkom marta, nizom tekstova će se pisati o političkoj pozadini atentata i nedostatku političke volje državnih organa da se ona otkrije i sve će ostati na tome, kao i prethodnih godina. I to je svakako velika bruka za državu i sve protekle vlastodršce.
U kom pravcu će to ići moglo se naslutiti iz same činjenice da je još tada na izricanje presude za ubistvo većina tadašnjih političara kasnila. U međuvremenu vlast se promenila, ali i sada postoji nezainteresovanost za političke nalogodavce tog zločina. Paradoks je što su sa druge strane mnogi bili zainteresovani da pobede u trci za “osvajanje”, tj. za proglašenje “iskrenog” naslednika Zorana Đinđića, ali i ne za to da se otkrije ko je naručio njegovo ubistvo.
Interesantno je da se ovih dana obeležava i godinu dana od hapšenje Belivukove ekipe. Ni tu nema naznaka bilo kakvog osećaja odgovornosti ili stida zbog bruke nanete državi. Reč je o onima koji su, predstavljajući se kao država, omogućili da određeni kriminalci vladaju ne samo podzemljem već i pojedinim delovima državnih institucija. Nemoguće je da se nije znalo za kuću u Ritopeku, a da su svi tragovi nestalih vodili ka njoj.
Kada je reč o prisluškivanju predsednika i njegove porodice, koje se sada stavlja na teret Dijani Hrkalović, često se zaboravlja da je tajno i protivzakonito prisluškivanje političkih protivnika i novinara bio njen prvi zadatak od dolaska u Kabinet ministra policije. Drugim rečima, bruka i šteta godinama su se uvećavale sve pod zaštitom onih koji ni danas ne odgovaraju za to. Uostalom, kada se otkrilo da su novinari praćeni, malo ko je od zvaničnika države reagovao. Ćutali su, a to su nastavili da rade godinama dok su policijom upravljali kriminalci.
Godinu dana od hapšenje te grupe kao javnost smo i dalje ostali uskraćeni za odgovor na pitanje – ko je bio zaštitnik svih njih? Jer neko im je dopustio da obavljaju razne poslove, od kontrole onoga što će se skandirati na tribinama preko slanja batinaša u džipovima na birače širom Srbije do obezbeđivanja mitinga. Zaštitnici “peru” ruke onog trenutka kada se uplaše da će im se o glavu obiti to sađenje tikve sa đavolom.
U svakom slučaju, svi ovi slučajevi su različiti, ali opet se obeležavaju u slično vreme sa određenim vremenskim distancama. A opet, nezavisno od vlasti koja je tada bila i političke moći, sve ove slučajeve karakteriše – bruka države zbog nalogodavaca ili zaštitnika koji su izbegli pravdu. Mada, na kraju, bruka možda ipak i nije državna već onih koji je često svojataju. I predstavljaju sebe u stilu Luja IV – država, to sam ja!