Piše: Tamara Jorgovanović
Novogodišnji vatromet u Alma Ati i drugim gradovima Kazahstana bio je samo uvertira za pucnjavu iz vatrenog oružja koja će početi dva dana kasnije u socijalnim nemirima u kojima su stradale desetine ljudi i pao čovek koji je vladao još od 1990. Krvavi sukobi na ulicama širom zemlje stavili su tačku na eru najdugovečnijeg od svih lidera u državama bivšeg Sovjetskog Saveza, “elbasija” (vođe naroda) Nursultana Nazarbajeva, koji se sam povukao 2019. sa mesta predsednika, da bi doživotno ostao na čelu Saveta za bezbednost i odatle nastavio nesmetano da vlada Kazahstanom.
Uprkos povicima “Neka stari ode”, koji su se ponavljali na protestima, Nazarbajeva (81) u istoriju nisu oterali demonstranti već čovek koga je lično odabrao i doveo da ga zameni, smatrajući ga verovatno najmanje opasnim. Kasim-Žomart Tokajev (68), nekadašnji predsedavajući parlamenta i diplomata bez dubokih veza u političkim i bezbednosnim strukturama, pre dve godine je predložio da prestonica Astana promeni ime u Nur Sultan u čast oca nacije, što je parlament prihvatio. Sada je smenio ne samo njega već i vladu njegovog štićenika Askara Mamina i sve lojalne kadrove, uključujući članove porodice Nazarbajev koji su držali visoke pozicije. Bivši premijer i prvi čovek moćnog Nacionalnog komiteta za bezbednost Karim Masimov završio je u zatvoru pod optužbom za veleizdaju.
Nekoliko dana ranije Nazarbajev i Tokajev zajedno su bili gosti Vladimira Putina na neformalnom skupu postsovjetskih lidera u Sankt Peterburgu. Tek što su se vratili kući, u zapadnoj oblasti Mangistau ljudi su izašli na ulice u znak protesta zbog rasta cene gasa. U ovoj istoj oblasti 2011. je surovo ugušena pobuna radnika naftne industrije. Protesti su se za samo dan proširili po celoj zemlji i prerasli u izliv opšteg socijalnog nezadovoljstva.
POSKUPLJENJE GASA: Cena gasa porasla je od početka godine dva puta, što je najveći udarac zadalo stanovništvu na zapadu države, gde 70 odsto domaćinstava kuva i greje se na gas, a koristi ga i 90 odsto automobila. U celoj zemlji porasle su cene hrane i usluga, a individualna zaduženja bankama su rekordna, kao i stopa nezaposlenosti. Sav novac sliva se u velike gradove poput Nur Sultana i Alma Ate, dok provincija trpi. Pad cene nafte na početku pandemije smanjio je priliv novca u budžet, a samim tim i mogućnost vlade da kupuje socijalni mir. Nezaposleni mladići iz unutrašnjosti došli su u gradove u potrazi za poslom i procenjuje se da su oni postali motor demonstracija.
Protesti su bili porodični i počeli mirno, ali je, slučajno ili ne, veoma brzo došlo do njihove radikalizacije i prerastanja u nasilje, naročito u Alma Ati, bivšoj prestonici u kojoj je poslednjih godina stopa kriminala učetvorostručena. Ovde je poginulo više od sto ljudi. Mediji su javljali da su predsednička rezidencija i kancelarija gradonačelnika spaljene, mnoge radnje opljačkane, uključujući prodavnice oružja, da su gorele stotine automobila, masa upadala u televizijske studije, a čak je i aerodrom bio zauzet na nekoliko sati. Dešavanja su se smenjivala kao na filmskoj traci, ali je samo deo toga mogao da se vidi jer su vlasti često gasile internet i mobilnu telefoniju “zbog prevencije terorističkih napada”.
Snage bezbednosti dobile su od Tokajeva odrešene ruke da bez upozorenja pucaju na demonstrante koje je nazvao kriminalcima, banditima i teroristima. On je rekao da iza protesta stoje strane sile, iako nije pomenuo koje, i okrivio “takozvane slobodne medije” da su podsticali nemire. U zemlji je proglašeno vanredno stanje, a policija je saopštila da je “likvidirala desetine napadača”. Za nedelju dana ubijeno je 164 lica i uhapšeno 6.000 demonstranata.
Priča o neimenovanim stranim silama verovatno je Tokajevu, nesposobnom da sam smiri nemire, poslužila kao opravdanje da kao pomoć pozove vojsku Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO). Ovaj ne tako poznat vojni savez postoji već tri decenije, ali ovo mu je prvi ozbiljniji angažman. Pored Kazahstana čine ga i druge bivše sovjetske države – Rusija, Belorusija, Kirgistan, Jermenija i Tadžikistan, a Srbija i Avganistan su posmatrači. Pošto CSTO ne rešava unutrašnje sukobe, za dolazak mirovnih trupa poslužila je navodna inostrana pretnja. U roku od samo nekoliko sati stigli su prvi avioni sa oko 2.500 vojnika, uglavnom ruskih. Analitičari smatraju da Tokajev nije verovao u lojalnost domaće vojske i policije, pa je pribegao ovom rešenju, ali bi njegov potez mogao da naljuti sve jače lokalne nacionaliste koji ne žele stranu vojsku na svom tlu, naročito rusku.
DOBRI SA SVIMA: Kazahstan je država bogata energentima koja nema otvorene neprijatelje. Stešnjen između dva moćna suseda Rusije i Kine, protivtežu je pokušao da nađe u dobrim odnosima i sa Amerikom, pa je šampion multivektorske diplomatije i saradnje sa sve tri velesile istovremeno. Vašington ga smatra najvećim (ekonomskim) partnerom u centralnoj Aziji, Si Đinping je baš u Nur Sultanu najavio ambiciozni projekat Pojas i put, a Vladimir Putin ga je za 23 godine na vlasti posetio 28 puta – više nego bilo koju drugu državu.
To ne znači da nema varnica već da su pod kontrolom. Tadašnja Astana burno je reagovala kada je Putin 2014. rekao da Kazasi nikada nisu imali državu i da ju je Nazarbajev stvorio na teritoriji na kojoj nikad nije postojala. Nazarbajev je 2018. zabranio ruski jezik na sastancima vlade i skupštine. Ipak, kada je oboleo od kovida-19 uz Nazarbajeva je bilo, kako je sam rekao, deset ruskih lekara, “a to se ne zaboravlja”.
U isto vreme Kazahstan ne priznaje nezavisnost Krima, ali ni pojam aneksije, odbija da s Rusijom uvede kontrasankcije Zapadu niti gaji ikakve antizapadne sentimente; iako negira da Ujguri trpe nasilje u Sinđijangu, nije potpisao podršku kineskoj politici u ovoj provinciji (a Rusija jeste) i pružio je azil kineskim izbeglicama. U Pekingu je na jednom portalu pre dve godine objavljen članak “Zašto Kazahstan čezne da se vrati Kini”, zbog čega je ambasadoru Kine prenet protest. Uprkos tome, trgovinski promet s Kinom iznosi 21,4 milijardi dolara, a sa Rusijom 19.
Sa geografski udaljenom Amerikom samo dve milijarde, ali američke firme proizvode oko 30 odsto nafte u Kazahstanu, kineske 17 odsto, a ruske tri. SAD su bile prva država koja je otvorila ambasadu u tadašnjem glavnom gradu Alma Ati, a Nazarbajev prvi predsednik iz Centralne Azije koji je posetio Vašington. Od 2003. Kazahstan izvodi redovne vežbe s NATO i dobija oružje od Amerike. Pitanje je, međutim, koliko će dugo nezauzimanje strane biti tolerisano sada kada su tri sile u najdubljem sukobu u poslednjih pola veka. Sam Tokajev je slika politike svoje zemlje – završio je mandarinski na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO), a bio je i diplomata pri UN.
PRILIKA ZA PROMENE: Ako nasilje narednih dana ne eskalira, Tokajev bi mogao da izvuče i korist iz ove krize jer mu se pružila prilika da sa glavnih pozicija skloni moćnu Nazarbajevljevu elitu koja dalje kontroliše državu. Predsednik koji do pre nekoliko dana nije imao nikakvu realnu moć sada je na čelu Saveta za bezbednost i u poziciji je da preuzme kontrolu nad policijom i vojskom. Kako bi smirio bes građana, Tokajev je ponovo ograničio cenu goriva. Za oštar odnos prema demonstrantima dobio je pohvalu iz Pekinga da je “krajnje odgovoran”.
Ipak, poziv Rusima da ugase požar za njega predstavlja rizik. Ukoliko bi jedan ruski metak pogodio nekoga posledice bi mogle da budu dvostruko tragične, a kod nekih je prisutan i strah da bi Rusi jednostavno mogli da anektiraju severni Kazahstan. Dve zemlje dele granicu dugu 6.500 kilometara, a od 19 miliona stanovnika Kazahstana 3,5 miliona čine Rusi, koji su sve češće na meti kazaških nacionalista.
Direktor Moskovskog Karnegi centra Dmitrij Trenjin piše da je Rusija zato pazila da od početka odredi granice svog mandata i svede ga na obezbeđivanje strateških objekata, ostavljajući kazahstanskoj policiji i vojsci da se bave samim demonstracijama.
Grupa od više desetina ruskih intelektualaca uputila je otvoreno pismo u kojem zahteva da ruski građani ne učestvuju i ne ginu u gušenju kazahstanskih demonstracija i spasavanju diskreditovanih vladara. U trenutku kada je usredsređen na jednu granicu, onu sa Ukrajinom, i usred razgovora sa Amerikancima, Vladimiru Putinu nije bila potrebna kriza na drugoj, ali mu ne treba ni nestabilan sused. Takođe, Moskva je prošle godine lepo prošla štiteći Aleksandra Lukašenka u Belorusiji i nije mogla da propusti mogućnost da reaguje i zaduži novu garnituru vlasti u Nur Sultanu, budući da se sve desilo prebrzo da pomogne staroj.