Razgovarala: Jelena Aleksić
U Srbiji je samo u oktobru od zaraze virusom umrlo više od 1.700 ljudi, i to prema zvaničnim podacima. Stvarni broj je bar dvostruko veći, a ako se računaju i ljudi koji nisu na vreme dobili medicinsku negu, u samo jednom mesecu nestala je omanja varoš u Srbiji. Prethodno su, početkom godine, u Srbiju stigle dovoljne količine vakcina, i to u trenutku kada ih nije bilo nimalo lako pribaviti, naročito u milionskim dozama. Nažalost, u velikom broju ostaju neupotrebljene, a Srbija nije ni blizu sticanja kolektivnog imuniteta. Zato su se u septembru i oktobru građani masovno razbolevali, a na pitanje zašto se ne uvedu kovid-propusnice premijerka saopštava da bi to zaustavilo “proces vakcinacije”.
I tako stižemo do kraja godine koju dobar deo Evrope uopšte ne proslavlja zbog zastrašujuće brzine širenja novog soja – omikron. Kod nas je drugačije. Zašto, samo je jedno od pitanja koje postavljamo profesoru na Medicinskom fakultetu Radanu Stojanoviću. Klinički farmakolog u razgovoru za Novi magazin rezimira godinu na izmaku govoreći i onome što bi nas zajedno s mamurlukom moglo sačekati posle najluđe noći.
Kako biste u ovoj godini ocenili reakcije Kriznog štaba na širenje virusa, imajući u vidu da na 8.000 zaraženih Vlada nije uvela zabranu okupljanja?
Mogu samo da konstatujem ono što je jasno i drugim građanima, a to je da epidemiološke mere postoje na papiru, a da se u praksi suštinski ne sprovode. U tom smislu donošenje restriktivnijih mera, što je bilo potrebno na 8.000 zaraženih dnevno, odnosno više od trećine koji su testirani, ne bi predstavljalo korak napred ako se te mere ne bi sprovodile. Toga su izgleda svi bili svesni.
Ko je za to odgovoran?
Sprovođenje epidemioloških mera svakako nije popularna mera, ali siguran sam da bi ih većina naših građana prihvatila da im je jasno objašnjen njihov značaj, kao i da su videli da ih svi i bez izuzetka sprovode. Nedoslednost i selektivnost u sprovođenju samo su još dodatno zbunjivali građane. Zašto mere nisu sprovođene pitanje je za nadležne, na koje još uvek nismo dobili valjani odgovor. Istovremeno, sa rastom broja obolelih raslo je i opterećenje kolega lekara i drugog medicinskog osoblja, koji su svakodnevno činili nadljudske napore u borbi za ljudske živote. Živeli smo u dva paralelna sveta, u jednom s prepunim restoranima, noćnim klubovima i sportskim halama, i drugom sa dugim redovima ispred kovid-ambulanti i prepunim bolnicama. Nažalost, izgleda da smo se na to navikli.
Kažu da je omikron napravio idealnu situaciju – ne ubija domaćina, a brzo se širi.
Od početka se vodi borba između virusa i čoveka. U toj borbi, što je očekivano, virus se menja, prilagođava. Ono što se nije menjalo od početka jeste smrtnost, koja iznosi oko dva odsto. Imajući u vidu način na koji virus “ulazi” u organizam, kao i mehanizme dejstva vakcina, najvažnije su nam bile promene na već svima poznatom spajk proteinu SARS-CoV-2 virusa. Poslednji mutant, nazvan omikron, karakteriše upravo veliki broj promena na tom proteinu. Trenutno, u poređenju sa prethodnim delta sojem, znamo da se lakše prenosi i da izaziva blaže kliničke slike.
Međutim, u interpretaciji ovih podataka treba biti pažljiv i shvatiti ih uslovno jer dolaze iz zemalja u kojima je mnogo građana preležalo bolest (Južnoafrička Republika) ili je veliki broj građana vakcinisan (Engleska, Škotska). Ljude najviše interesuje da li ih postojeće vakcine mogu zaštititi od novog mutanta. Preliminarni laboratorijski rezultati ukazuju na smanjenu sposobnost neutralizacije virusa od antitela. Međutim, antitela su samo jedan deo našeg odbrambenog bedema i zbog toga su nam mnogo važniji klinički podaci iz realnog života. Zasad nemamo dovoljno takvih podataka i zato je neophodno pratiti kliničke slike kod nevakcinisanih, vakcinisanih, kao i kod onih koji su preležali bolest.
Ko je u pravu, mi ili Evropa, koja otkazuje proslave i zatvara se zbog omikrona?
Srbija se opredelila za Evropsku uniju i određenom dinamikom otvara nova poglavlja u pregovorima u procesu pridruživanja. Međutim, arsenal oružja u borbi protiv kovida-19 ne koristimo na isti način kao zemlje kojima želimo da se pridružimo. Tu pre svega mislim na sprovođenje epidemioloških mera. Svedoci smo da se zemlje EU ozbiljno odnose prema pretnji u vidu nadolazećeg omikron soja i preduzimaju preventivne mere da zaštite svoje građane. U tom smislu otkazuju se novogodišnje proslave i neki tradicionalni praznični događaji. Sa druge strane, kod nas se planiraju koncerti, masovna okupljanja i mi ćemo izgleda jedini u Evropi dočekati omikron soj u pesmi i veselju. Ne mogu da predvidim posledice ovakvog “dočeka”, na koji pozivamo i goste iz okruženja, ali apelujem na građane da se pridržavaju mera, pre svega da nose zaštitne maske kad su u zatvorenim prostorima sa mnogo ljudi.
Srbija nije išla tragom EU ni kad su kovid-propusnice u pitanju. Ima li to ikakvog smisla i opravdanja?
Kovid-propusnice su zamišljene kao jedna od mera koja će pre svega uticati na smanjenje transmisije virusa. Definisani kriterijumi za njihovo dobijanje su vakcinacija, preležana bolest ili negativan PCR ili brzi antigenski test. Međutim, mislim da zbog nepouzdanosti pre svega brzih antigenskih testova, nedostatka jasnih podataka koliko dugo štiti preležana bolest i koliko preboleli mogu da prenose virus, one u praksi mogu dati osećaj lažne sigurnosti. Kada na to dodamo i neadekvatnu kontrolu propusnica, njihovu selektivnu primenu (npr., u restoranima je potrebna, na utakmicama u halama nije), mislim da kod nas one ne mogu ispuniti svoj primarni cilj. Vrednost kovid-propusnica više je u indirektnim efektima, kroz povećanje broja vakcinisanih građana. Sigurno će se neki naši građani odlučiti za vakcinaciju kao način sticanja kovid-propusnice.
Šta je sa obaveznom vakcinacijom?
Obavezna vakcinacija može se posmatrati iz više uglova: pravnog, etičnog i medicinskog. Pitanje je šta bismo dobili obaveznom vakcinacijom. Ako bi se sprovela globalno i u kratkom vremenskom periodu, sigurno bi doprinela smanjenju transmisije virusa, ali to je izuzetno teško sprovesti. Sa druge strane, izazvala bi nemire, političke krize, tako da treba dobro razmisliti šta bismo dobili, veću korist ili veće nezadovoljstvo. Nisam za obaveznu vakcinaciju. Ako nešto treba da bude obavezno, onda je to edukacija. Edukacija je jedan spor, ali na duge staze jedini ispravni put, ne samo kada je proces vakcinacije u pitanju.
Ko je odgovoran za to što je Srbija i dalje daleko od kolektivnog imuniteta?
Mislim da je država uradila odličan posao kad je nabavka vakcina u pitanju jer smo među prvima nabavili vakcine. Ono što nije bilo dobro jeste način na koji su glavni promoteri vakcinacije građanima objašnjavali značaj vakcinacije. Jednostavno rečeno, oni nisu uspeli da ponište skepticizam koji je postojao na početku i zabrinutost građana koja je bila razumljiva jer su neke od ponuđenih vakcina prvi put u primeni. U duboko podeljenom društvu kao što je naše u jednom trenutku se i pitanje vakcinacije pretvorilo u referendum za vlast i protiv nje, što nismo smeli da dozvolimo. U takvim uslovima, u odsustvu adekvatne edukacije, kao i pomenutih činjenica, obuhvat vakcinacije od oko 50 odsto verovatno je maksimalan rezultat koji smo mogli da postignemo.
Konačno, jeste li pre dve godine očekivali ovakav razvoj događaja i vidite li kraj pandemije?
Svet je nespreman dočekao pandemiju kovida-19. Imajući u vidu ranija iskustva sa drugim koronavirusima, potencijal Sars-Cov-2 da izazove pandemiju i nanese veliku štetu zdravstvenim i ekonomskim sistemima bio je u velikoj meri potcenjen. Tokom ove dve godine prošli smo trnovit put u virusološkom, epidemiološkom i farmakoterapijskom smislu i svakim danom o virusu smo sve više saznavali, kao i o načinu da se zaštitimo i lečimo obolele. Za razliku od početka pandemije, kad smo se u borbi protiv virusa mogli osloniti uglavnom na epidemiološke mere, u ovom trenutku imamo dobar arsenal za borbu, tu pre svega mislim na vakcine i nove antivirusne lekove. I pored napora koji se čine, i dalje postoji neravnomerna raspodela vakcina među zemljama u svetu, što nije dobro jer je reč o pandemiji, globalnom, a ne lokalnom problemu, koji se može samo globalno rešiti.
Bogate zemlje to sve više uočavaju. Široka dostupnost vakcina, uz obavezno sprovođenje epidemioloških mera, jeste put koji će nas dovesti do kraja pandemije. Verujem da virus neće nestati, da će biti s nama, ali da ćemo ga mi kontrolisati. U tom smislu veoma je bitno kontrolisati i situaciju među životinjama u prirodi koje nas okružuju, a koje mogu biti mogući izvor virusa.