Naime, Drakulić je u autorskom tekstu u NIN-u, 2. decembra, izneo da mu EPS za rad njegovog preduzeća nudi ugovor o snabdevanju elektroenergijom u idućoj godini koji sadrži poskupljenje struje 170 odsto u odnosu na cenu koju je dosad plaćao. Pošto je reč o 2,7 puta ceni višoj od sadašnje, Drakulić dezavuiše izjave koje stižu s vrha izvršne vlasti da je ne samo građanima nego i privrednicima u 2022. godini obezbeđeno sigurno i stabilno snabdevanje strujom po “starim cenama” i ističe da takva politika cena vodi Srbiju u još veću inflaciju, te procenjuje da oko 30 odsto privrednika ne može izdržati takav cenovni udar i mora prestati s radom.
Na ovaj tekst brzo je reagovao EPS posebnim saopštenjem u kojem se ističe da su u vreme dok cene električne energije na berzama u Evropi ‘divljaju’ i premašuju 200, pa čak i 300 evra po megavat-satu, “država i EPS su srpskim privrednicima obezbedili stabilnu cenu energije na nivou njihovih prethodnih ugovora pre krize”. EPS zatim ističe da je netačno da Drakulićevo preduzeće plaća 2,7 puta višu cenu i navodi da jedno od njegovih preduzeća ima ugovor do kraja ove godine sa cenom od 54,73 evra po megavat-satu za višu i 35,20 evra za nižu tarifu, a drugo njegovo preduzeće ima jedinstvenu cenu od 48,33 evra po MW/h, dok se treća firma snabdevala preko drugog snabdevača, koji je prestao da radi, pa je dobijao struju od EPS-a po sistemu “rezervnog snabdevanja”, a po ceni od 66,72 MW/h (što je produženo do kraja godine).
Drakulić je na ovaj utuk odgovorio odmah (6. decembra) svojim utukom, pa je rekao da ga “nisu dobro pročitali” jer on nije rekao da već plaća 2,7 puta skuplju struju već da je ta cena “testirana” iz EPS-a za sklapanje ugovora za 2022, a reagovanje na njegov tekst u NIN-a okvalifikovao je kao “tendenciozno skretanje pažnje s ‘pokušaja u najavi’”.
Ako pogledamo širi kontekst citirane polemike videćemo da je ona jedna od hiljadu posledica naduvane priče o “svetskoj energetskoj krizi” koja se pojavila u kontekstu ruskih nastojanja da obezbede nemačku sertifikaciju gasovoda Severni tok 2, uprkos američkim pritiscima da se to ne učini i nasuprot strahu da će novi sastav nemačke vlade (sa ojačanom “zelenom strankom”) promeniti odnos prema ruskom snabdevanju Evrope svim vrstama energije.
Naša vlast je prihvatila tu rusku priču o “smrzavanju Evrope” (čak su tabloidi falsifikovali meteorološke prognoze za ovu zimu) verovatno da bi sebi u uspeh pripisala “stare cene” energije u Srbiji “do proleća” i “najniže cene struje u regionu” (što je tačno). No, na kraju se ne odustaje od najave izvesnih poskupljenja energije za deo privrede koji tek treba da ugovara snabdevanje za iduću godinu, kad je već na delu “energetska kriza”.
Videćemo na kraju hoće li te “energetske krize” u svetu uopšte biti i da li će na proleće doista doći do ozbiljnijeg rasta cena nafte, gasa i struje na duži rok, pa je zbog toga veoma teško danas pregovarati o dugoročnim ugovorima o snabdevanju.
Drakulić je u tekstu koji je bio povod opisanoj polemici skrenuo pažnju na “tamno polje” u kojem se kreće politika cena EPS-a. Ironišući šarenilo cena, on se upitao “da li ima neki šalter za jeftiniju struju? Jel isti šalter za domaće i strane kompanije? Jel isti šalter za male i velike potrošače? Jel ima neki šalter za povlašćene?”
To su pitanja, zanimljivo, koja kod nas malo ko pokreće. Na primer, logično je da veliki potrošači imaju nižu cenu (to osigurava EPS-ove investicije), ali javnost ne zna po kojoj ceni se snabdevaju kineska topionica u Boru ili kineska čeličana u Smederevu itd. Cena struje je verovatno ne samo socijalna kategorija u Srbiji nego i “komparativna prednost” koja se nudi stranim investitorima. Tako se spirala raznovrsnih subvencija razgranava, a ekonomski parametri zamagljuju.