Piše: Novica Milić
Dakle, Srbija se odala umetnosti, onoj uličnoj. Street art, braćo i sestre. Osvanjuju murali na svakom ćošku. Mural je murus, zid na latinskom, kao umetnina označava oslikan zid, tehnikama seko ili fresko. To je u tradiciji Srba, freske i slično. Freske su najčešće, mada ne baš uvek, na unutrašnjim zidovima, murali najčešće, mada ne i uvek, na spoljašnjim. Pošto se slikaju tehnikama tako da zid, naročito ako je svež ili osvežen malterom, upija boju, dugotrajni su i nije ih lako ukloniti.
SVECI PONOVO MARŠIRAJU: Čudni su srpski sveci. Nemanja, na primer, Savin otac, dobio je freske kao Simeon, još i Mirotočivi, i namalan je u prizrenskoj Bogorodici Ljeviškoj, u Studenici, gde su mu prenete mošti iz Hilandara, u Sopoćanima, u Gradcu i u još mnogo manastirskih crkava, često u paru sa Svetim Savom. Iako je nakratko, pred smrt, bio monah, Simeon je ranije kao Stefan Nemanja pokrenuo jedan od najvećih pogroma u balkanskoj istoriji, ubijanje, hvatanje i pogubljenje na hiljade svoje braće u Hristu, onih koji su bili označeni kao bogumili: muškarci, mladići, starci, žene, deca. Činio je to kao šef države, ali su, vrlo je moguće, verski razlozi bili samo alibi za političke – učvršćenje na vlasti, pokoravanje susednih oblasti, dokazivanje okrutnog i jakog vladara. Da li je kognomen “Mirotočivi” možda ironija istorije za “krvotočivi”? Teško da je bilo opakijeg srpskog vladara. Ipak, kao Savin otac izvukao se od suda zemaljskog, a da li onaj na nebesima priznaje sud crkve, ne znamo. Možda nam zato loše ide jer Sava ne stiže da se moli za nas, mora još uvek da okajava oca.
Većina starih srpskih vladara namalani su na freskama, često kao ktitori, današnjim rečnikom sponzori manastirskih imanja i zadužbina, što je svakako zahvalnost crkve, ali ipak i tu, usuđujem se kažem, pretežu politički nad verskim razlozima. Srbi prosto vole da svoje vladare, ma kakvi bili, pobednici ili gubitnici, smatraju svecima. Ne držim naročito do takvih svetaca, kad se divim freskama po manastirima divim se drugim likovima, kompozicijama i motivima. Ukočeni u svojoj fresko-večnosti više mi liče na državne siledžije nego na smerne duše posvećene duhovnom sozercaniju. Ali takav sam ja, sumoreskan. Redovno apartan, radije naopak nego postrojen mitskim pričama naše pseudoistorije. Pa mi svetačko iz starog doba, dragoceno za naše dvorske istoriografe, deluje nalik na spomenike državnog rodoslova koji legitimišu pravo dinastija na presto, što ti spomenici u prvom redu jesu.
GERILA: Nimalo ne čudi da se ponovo malaju sveci, sada po Beogradu, Novom Sadu, a verovatno će moda zavladati i u drugim našim palankama. Najpre su se pojavljivali sportisti, javni likovi, ređe političari, sad su na redu vojskovođe. Čudi nekoga da je među njima i Ratko Mladić? Za priličnu količinu Srba Ratko je junak, ergo potencijalni sveti čovek. Nema veze što je osuđen u Hagu za ratne zločine, nema veze što je tukao Sarajevo četiri godine (pola miliona projektila, težine 50.000 tona, najviše 22. jula 1993. kad je na grad palo blizu 4.000 granata), što je odgovoran za masakr muškaraca u Srebrenici i oko Srebrenice (nekoliko hiljada, and counting), i tako dalje, i tako redom. Ništa Srbima ne znače vlastite žrtve, pa što bi tuđe. U obrnutoj optici – eto zašto sam naopak prema već naopakoj istoriji sadašnjice – Mladić je ne samo heroj nego je još jedan dobar povod da se Srbi između sebe, u nedostatku drugih (iako ti drugi ne manjkaju, ali da se razbije šovinistička monotonija), svađaju, psuju, sukobljavaju i, ako može, tuku. Neko je posle Mladića namalao Pekića, ali je taj mural ubrzo ubrljan nekim valjda partizansko-levičarskim “Smrt četnicima”. Kakve veze ima Pekić sa četnicima znaju autori te verbalne žvrljotine, ali je zato brzo Mladićev mural ojačan, iza samog ćoška, muralima Draže, a onda i vojvode Mišića. Prvi valjda da pokaže ideološku provenijenciju Mladićevog lika, drugi da to podvuče portretom vojskovođe iz Velikog rata. Uostalom, Mladić je kapu ukrao od Mišića.
Na vlastitu sramotu, jad i nesreću Srbi, ne svi, ali ipak oni koji sebe smatraju “odabranima”, čuvaju Mladićev mural kao zenicu u oku. Diplomate beleže ovaj naš cirkus, beleže strani dopisnici i domaći novinari, odlična preporuka za investicije, ugled Srbije i evropsku budućnost. Vlast se pravi mutava. Verovatno je vrhovima vlasti toplo oko srca, čak je panduracija bila angažovana da čuva umetninu u Njegoševoj. Njegoš se prevrće u grobu, verovatno još više Aleksa Nenadović, komšija po imenu ulice, ali ovaj street art opstojava kano klisurina. Zanimljivo je da to sve biva namalano po noći, crno-belo, boje su tek ukras okolo kad ih ima. Daje li to makar tračak nade da se neko postideo, pa je beli dan lišio srama? Ne daje. I Mladić, i Draža, pa i Mišić delo su noći, odnosno današnje urbane gerile, one koja ustrajno odbija činjenice, sudove zdrave pameti i elementarno istorijsko znanje. Slično antivakserima: ignoramus et ignorabimus. Ne znamo i ne bismo da znamo. Ni za freske ranije ni za murale danas.
ČUVARI SVETIH LIKOVA: Postoje čuvari ovih novosvetačkih likova, uobičajena ekipa: huligani iz navijačkih hordi, levijatanska krajnja desnica, kosovski osvetnici i zavetnici, panduracija u oklopima, pokoji debejac da se dosađuje u civilu. Čuvaju od Aide i žena u crnom, poznatih kečerki koje drže živo meso ispod kreveta i jedu ga za doručak presnog. Uostalom, budimo pošteni: zar iko nanosi više štete trajnoj lošoj savesti kod čuvara naše slavne iako po svemu gubitničke sadašnjice od tih žena obučenih u crno? Ima ih malo, ali nas sve podsećaju na grozote od kojih se svakome zdrave pameti ledi krv. Mora da strašno nerviraju naše razne levijatane u svojoj podmukloj nameri da očuvaju istu tu zdravu pamet. Jer, šta ako se zdrava pamet, makar i u simbolici, ovde zapati, proširi, pa jednog dana prevlada? Ovako naludi obrali smo bostan. Pamet nam je često sluđujuća.
Murala, tih zidnih slika, ima još u praistoriji. A mi Srbi mora da smo ostali u praistoriji. Najveći mural, uostalom, dužine četvrt kilometra, nalazi se u Bijelom Polju. Doduše, posvećen je vezi Crne Gore i EU, ali je Bijelo Polje ipak, zna se, “srpsko”. Barem po praistoriji. I veza Srbije i EU je u praistoriji. Istorija to odbija da prizna, ali smo tu da je podsetimo, a ako istorija neće da nas sluša, utoliko gore po nju. Na početku sam mislio da su današnji murali povratak u naš srednji vek fresaka i državnih svetaca. Na kraju sam preumio, pa više ne mislim tako. Praistorija nam se smeši iz budućnosti, ubrzavamo skok u prošlost, skačemo po sto koraka udalj, uvis, ali to činimo unazad, po čemu smo jedinstveni. Preskačemo tolika razdoblja. Hrlimo u nepoznato, tamo gde možemo bacati kamen s ramena jedni na druge (Aidino jaje iz ruke je šala). Šta nas tamo čeka? Osim kamena? Pećine, naravno, dok ne izmislimo točak. Šta će nam točak? Da zavrtimo praistoriju ukrug i da nikada ne izađemo iz pećine, našeg najtoplijeg brloga.
Odjavljujem se do januara. Suviše je sve postalo odvratno.