Navodno su se o tome saglasili njihovi lideri Džo Bajden i Si Đinping u virtuelnom dijalogu na startu ove nedelje.
Iako se u prvim ocenama ističe da nisu učinili nikakav proboj, da nisu nimalo odstupili od svojih ušančenih pozicija, ipak je pažnje vredna okolnost da su se potrudili da ničim ne pogoršaju situaciju koja je već, činilo se, dogurala “cara do duvara”. Takoreći do crnog scenarija prema kojem Peking napada Tajvan, u čiju odbranu staje Vašington, iz čega bi mogao da proizađe i novi “veliki rat”.
Raporti, dostupni dok ovaj tekst ide u štampu, sugerišu da će među tim silama za koje se smatra da će dati pečat ovom veku zasad prevladavati računica. Da su došle do zaključka da je dosadašnje zatezanje odnosa išlo na obostranu štetu i da je bolje da nađu način za obostranu vajdu.
Lepo zvuči, ali bi takav eventualni zaokret zahtevao gotovo mađioničarske veštine, s obzirom na okolnost da je među njima uveliko u toku nadgornjavanje za prevagu jednog ili drugog sistema na internacionalnim i nacionalnim scenama. Situacija je bez presedana jer se posle pobede demokratija nad komunizmom pojavila autokratska sila koja na čelu s KP praktikuje kapitalizam i kao takav hibrid konkuriše za globalni primat.
Hibridni su sve više i ukupni međunarodni odnosi. Nema takoreći zemlje u kojoj se ne ukrštaju različiti, donedavno nespojivi koncepti, mestimično i nalik na sukob interesa. U opticaju su hibridne spoljne politike (velikih sila pogotovo), hibridni režimi (u oba slučaja je i Srbija, pa i ceo zapadni Balkan).
A sve je više i hibridnih ratova koje karakterišu nekonvencionalna delovanja, prikrivanje ili simuliranje identiteta aktera, hiperprodukcija lažnih vesti, sajber-napadi, upadi u izborne tehnologije, maskiranje pravih pobuda pozivanjem na “sticaj okolnosti” i neplanirane efekte. Baš se takvi po drugi put u ovom stoleću dešavaju na evropskom tlu.
Posle haosa u Ukrajini, gde su se pojavili “mali zeleni ljudi” ili “samoodbrambeni građani”, a koji su doveli do praktične podele te zemlje i pripajanja Krima Rusiji, sada je nova vrsta zakukuljenog scenarija na delu u Belorusiji. U njoj su se kao korisnici “turističkih aranžmana” okupili hiljade migranata sa Bliskog istoka koji bi da se ilegalnim ulascima u Poljsku, Litvaniju i Letoniju domognu odredišta u Evropskoj uniji, najčešće u Nemačkoj.
Na granici s Poljskom su učestali sukobi s njenim oružanim snagama. Ima i poginulih i povređenih.
EU procenjuje da je u toku hibridni rat protiv nje, uz korišćenje migranata kao političkog oružja kojim bi beloruski lider Aleksander Lukašenko da izdejstvuje ukidanje sankcija, zavedenih mu posle osporenih izbora. Naslućuje se i uloga Rusije, iz koje dopiru zvanična ironisanja na račun Poljske i Zapada u celini u stilu “izvršili ste invaziju na Irak, sada vama dolaze Iračani”.
Gotovo istovremeno NATO tvrdi da je Rusija, što ona relativizuje, nagomilala trupe blizu granice sa Ukrajinom. Moskva pak prebacuje Zapadu za “provokativne manevre” u Crnom moru. Obe strane izražavaju odlučnost da preduzmu vanredne mere za osujećivanje tuđeg prekoračivanja sopstvenih “crvenih linija”.
Šire se pritom zebnje da bi ovi vidovi hibridnog rata mogli da prerastu u otvorene sukobe, makar ograničenih razmera. Nije li to posledica produženog kovida koji je nadležnima poremetio razum, pitaju se hroničari.
Intrigiraju me izvesne koincidencije. Pre obnove zaoštravanja oko Ukrajine i navale migranata u Belorusiju i iz nje, komšiluk EU je delovao primireno u svom nesavršenom stanju, a strepelo se od izbijanja američko-kineskog sukoba na Dalekom istoku. Sada kada je evropski prostor vanredno uzavreo došlo je do bar privremenog stišavanja napetosti između Vašingtona i Pekinga.
Ne bih voleo da se, kojim slučajem, ustali ovakva strateška klackalica, takođe hibridnog karaktera. Bojim se da nema postolja koje bi izdržalo ubrzana prebacivanja tako velikih tereta s jedne na drugu stranu, pa da bi usledio globalni lom.
Na sličnoj klackalici su hibridni režimi kakav je i ovdašnji. Koji je uobrazio da put na Zapad vodi preko Istoka, da je autokratija poželjnija od demokratija, da su institucije samo tehnološki višak u sistemu vlasti “sveznajućeg” i “svemoćnog” pojedinca.
Takav hibrid ne postoji nigde više na svetu. Gde je nekad možda i bio, nije pretekao. Kao da mu se ovde ispisuje epitaf…