Piše: Tamara Jorgovanović
Kada je krajem februara 2020. turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvorio granice prema Grčkoj i pustio desetak hiljada izbeglica da slobodno krenu ka EU, njegova ucena ogolila je sve slabosti azilantskog sistema Unije, ali gumeni meci i suzavac kao da nisu ostavili dovoljno teške posledice da se nešto uradi kako bi se zakon menjao. Baš kao i 2015, i tada su jedni podnosili sav teret krize, a drugi odbijali da preuzmu svoj deo obaveza i provukli se s tim. Brisel se umesto ozbiljne reforme opredelio za kalkulacije i dogovaranje iako nije bilo sumnje da će se kriza ponavljati.
Ove jeseni “ugrožena” je istočna granica Unije i iako se priliv između dve i četiri hiljade ljudi ne može meriti sa milion izbeglica koje su došle 2015. ili više od 10.000 prošle zime ispred Grčke, i ta kap je sasvim dovoljna da pojača ksenofobiju i nemir u EU i prepucavanje između Istoka i Zapada. Pioni u ovoj igri ponovo su živi ljudi, mahom iz Iraka, Sirije i Jemena, navedeni da veruju da mogu u Evropu. Da krenu napred sada im ne dozvoljavaju poljski graničari, a povratak sprečavaju beloruski.
Na Zapadu nemaju ni zrno sumnje da je nova kriza veštački izazvana i da iza ovog “hibridnog napada” stoji beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, za koga su azilanti oružje kojim se sveti EU i pokušava da je primora da mu ublaži sankcije. Uspeo je baš suprotno – Unija je uvela dodatne sankcije “za sve umešane” u transport azilanata do poljske granice i namerava da uvede i nove. Poljski i litvanski mediji su do detalja opisali kako migranti u Minsk stižu preko agencija kao “turisti” putničkim avionima Belavije, a do granice dolaze uz pomoć i pratnju beloruskih snaga bezbednosti i vojske, koji im čak daju i makaze da seku žicu. Za ovu avanturu s neizvesnim ishodom azilanti plaćaju čitavo malo bogatstvo.
Lukašenko tvrdi da ne stoji iza nove krize i kaže da Zapad protiv Belorusije vodi hibridni rat. Na prve pretnje da će mu biti pooštrene sankcije odgovorio je namerom da prekine snabdevanje Evrope gasom, pošto delovi dva ruska gasovoda idu preko Belorusije. Ruski presednik Vladimir Putin, međutim, smatra da je Lukašenko to verovatno rekao u afektu jer zna da bi prekid bio kršenje njegovog sporazuma s Moskvom.
NAPETA SITUACIJA: Povećan broj ilegalnih prelazaka iz Belorusije u EU preko Litvanije, Letonije i Poljske beleži se još od prošlog leta, ali je pojava postala masovna tokom ove jeseni kada se ni na čijoj zemlji između Belorusije i Poljske našlo između dve i četiri hiljade ljudi.
Pokušaj da uđu u Poljsku kako bi nastavili ka Nemačkoj brutalno zaustavlja poljska vojska, a natrag im ne dozvoljava beloruska. Vlasti u Varšavi su migrante pred svojom granicom nazvale invazijom i pozivaju NATO da interveniše. Novinarima i humanitarnim radnicima zabranjen je pristup ovoj oblasti u kojoj je proglašeno vanredno stanje. Potisnuti na ničiju zemlju između dve države, azilanti, među kojima ima mnogo žena i dece, ostavljeni su da se smrzavaju i seku šumu kako bi se ugrejali. Najmanje deset ih je dosad umrlo.
EU je ponudila da pomogne slanjem graničara Fronteksa – jedno od rešenja koje Brisel nudi je postavljanje “fizičkih barijera” za sprečavanje ulaska azilanata – ali je Varšava odbila. Problematična članica je u sukobu sa Unijom oko svoje reforme sudstva i kažnjena je sa milion evra dnevno dok ne povuče zakon koji se kosi sa evropskim, tako da bi pozivanje bloka u pomoć bio dokaz da nisu sposobni da sami reše krizu.
Istovremeno, nova opasnost gurnula je u drugi plan poljski sukob sa EU jer Brisel sada poziva na solidarnost s Varšavom. Zato ovu krizu prate i teorije zavere da, kako piše moskovska Nezavisna gazeta, sve liči na dogovor Lukašenka i poljskog predsednika Andžeja Dude. Za poljske vlasti ovo je idealna prilika da potpiruju ksenofobiju i antievropska osećanja, baš kao i pre šest godina kada su iz vladajućeg Prava i pravde plašili građane da će migranti doneti parazite i da će koristiti katoličke crkve kao toalete.
Nepoznata u ovoj jednačini za EU jeste da li je nova kriza zamisao Vladimira Putina ili je Rusija samo uvučena u celu priču. U emisiji “Moskva, Kremlj, Putin” ruski predsednik je rekao da nema ništa s tim, optužio Zapad da je doveo do krize i ponudio pomoć u rešavanju situacije.
Problem je što u rusko “nemamo ništa s tim” malo ko na Zapadu veruje.
U poslednjih nekoliko nedelja primećeno je kretanje ruske vojske ka granicama sa Ukrajinom i Belorusijom, a ruske padobranske jedinice i avioni izvode vežbe u Belorusiji s lokalnom vojskom. Istovremeno, i NATO izvodi vežbe u oblasti Crnog mora. Situacija bi, najblaže rečeno, mogla da se opiše kao napeta.
U GVOZDENOM ZAGRLJAJU: Zbog optužbi za izbornu krađu i prinudnog prizemljavanja irskog putničkog aviona kako bi uhapsio opozicionog novinara, Lukašenko je definitivno ispao iz kratkotrajne milosti Zapada. Odbijanje EU da ga prizna kao pobednika izbora, podrška opoziciji i uvođenje sankcija primoralo ga je da se vrati u u zagrljaj Moskve, iz kojeg je želeo da pobegne. Lukašenko je bio svestan da su šanse da EU direktno razgovara s njim veoma male, kao i ukidanje sankcija. Umesto da zove njega, Angela Merkel je zvala Putina i tražila mu da upotrebi svoj uticaj na suseda.
Lukašenkovo ponašanje zato nije nikakva taktika u stilu Erdogana već inaćenje i obračun sa Zapadom.
“On se ne boji umiranja na granici”, procenio je nedavno panel eksperata Evropskog saveta za spoljne poslove. “Za njega je sve u osveti i pitanje preživljavanja režima, što znači da je spreman na dalju eskalaciju i traženje ruske podrške u tom procesu.”
Do pre dve godine Lukašenko se od poslednjeg evropskog diktatora transformisao u evropskog lidera – u Minsku je 2015. posredovao u postizanju sporazuma između Rusije i Ukrajine o Donbasu i gledao da se odmakne od Moskve koliko god može – nije priznao Krim kao ruski niti nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, koje su se otcepile od Gruzije (za ovo ga je EU nagradila ukidanjem zabrane putovanja za beloruske zvaničnike pod sankcijama iz 2004), a uspešno je izbegavao i integraciju sa Rusijom, na koju se odavno obavezao.
Kada mu je Rusija prošle godine posle mnogo nećkanja ipak pružila podršku usred masovnih protesta koji su se održavali širom Belorusije zbog izborne prevare, nije imao kud nego da se vrati tamo odakle je bežao i počne da ispunjava sve što se od njega očekuje.
Sada ga, kako komentariše Nezavisna gazeta, Moskva drži u klinču. Dve države su nedavno potpisale 28 integracijskih dokumenata, zajedničku vojnu doktrinu i koncept jedinstvene migracijske politike.
Lukašenko je sada sam predložio da poseti Krim – OSCE predviđa i da će Minsk uskoro priznati Abhaziju – i ne krije koliko se oslanja na Putinovu podršku. “Znamo da ako, nedajbože, napravimo neku grešku, ako posrnemo, to će odmah uvući Rusiju u vrtlog, a ona je najveća nuklearna sila”, rekao je nedavno.
Uprkos svemu, EU je Lukašenku uvela dodatne sankcije. Poziv Merkelove Putinu najavio je s kim će se razgovarati o problemu na granici.