Piše: Nataša Dragojlović
Od Solunske deklaracije 2003. i Solunske Agende za Zapadni Balkan prošlo je 18 godina. Od demokratskih promena u Srbiji 21 godina. Za to vreme mnogo toga iz Solunske deklaracije iz 2003. + izgleda kao da je pisano danas na Brdu kod Kranja, a mnogo toga kao da je već rešeno ili u velikoj meri prevaziđeno.
U prvom članu Solunske deklaracije (čije su potpisnice, pored tadašnjih država članica EU, bile još i Albanija, Bosna i Hercegovina, BJR Makedonija, Hrvatska, Srbija i Crna Gora kao potencijalni kandidati za članstvo u EU) kaže se: “Svi mi delimo vrednosti demokratije, vladavine prava, poštovanja ljudskih i manjinskih prava, solidarnosti i tržišne ekonomije, potpuno uvereni da one čine temelj Evropske unije”.
Isto tako se vrlo optimističnim tonom naglašava “nedvosmislena podrška evropskoj perspektivi zapadnog Balkana”, a uz napomenu da se u tom trenutku razmatra aplikacija Hrvatske za članstvo, ohrabruju i ostale države da nastave tim putem jer “brzina kretanja napred u rukama je država regiona”.
Kako tad, tako i sad.
STATUSI: U međuvremenu sve do Samita u Sofiji 2018. nije bilo nijedne deklaracije kojom se potvrđuje “evropska budućnost Zapadnog Balkana”, ali je Hrvatska postala članica EU, Srbija i Crna Gora kao zasebne države najpre su postale pridružene članice kroz potpisivanje Sporazuma o Stabilizaciji i pridruživanju, a zatim i države koje su otvorile pregovore o članstvu, dok su Albanija i Severna Makedonija kandidati koji čekaju otvaranje pregovora. Bosna i Hercegovina i Kosovo (koje je u međuvremenu samoproglasilo nezavisnost od Srbije) jesu potencijalni kandidati.
Iz godine u godinu stižu izveštaji Evropske komisije o napretku u kojima se potencira nužnost uspostavljanja i primene principa vladavine prava, podele vlasti, slobode medija i slobode govora, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, procesuiranja ratnih zločina, kao i neophodnosti usklađivanja sa brojnim politikama i novim strategijama Evropske unije, čiji deo postaju deklarativno i države Zapadnog Balkana.
Od te 2018. počinje i proliferacija deklaracija: Sofijska, Zagrebačka iz 2020. na kojoj je još jednom “potvrđena evropska perspektiva država Zapadnog Balkana”, ali sada pomenutih kao partnera, a ne kandidata za članstvo. U ovoj godini dobili smo čak dve deklaracije gotovo identičnog sadržaja i obe sa Brda kod Kranja. U njima opet čitamo da “države Zapadnog Balkana i dalje imaju evropsku perspektivu i brzina je u njihovim rukama”, kao i ispunjavanje uslova koji ih dele od Evropskog investicionog fonda i sredstava iz IPA III fonda u iznosu od 30 milijardi evra u narednih sedam godina. A one bi trebalo na dugi rok da obezbede socio-ekonomski razvoj, zelenu i digitalnu tranziciju, ubrzaju održivu povezanost, regionalnu integraciju, trgovinu i ojačaju saradnju i usklađenost sa ciljevima EU kada je reč o klimatskim i drugim ciljevima održivog razvoja i Zelene agende”.
Naravno, sve to uz “primat demokratije, poštovanje osnovnih prava i vrednosti, kao i vladavine prava”.
Osim deklaracija kojima se ne dovodi u pitanje evropska perspektiva Zapadnog Balkana, dobili smo i konkretne strategije Evropske unije, u nadi da će i to pomoći da države Zapadnog Balkana krenu odlučnije u susret kopenhaškim kriterijumima.
Debata o pravcu i karakteru politike proširenja unutar Evropske unije rezultirala je novim strateškim dokumentom Evropske komisije objavljenim februara 2020. pod nazivom “Jačanje pristupnog procesa – verodostojna pristupna perspektiva u EU za Zapadni Balkan”. Prema izjavi Evropske komisije, ovaj pristup trebalo je da učini proces proširenja “verodostojnijim, predvidljivijim i dinamičnijim, kao i predmetom jačeg političkog nadzora”.
Srbija je, kao i Crna Gora, prihvatila tzv. Novu metodologiju proširenja, zasnovanu na podeli poglavlja na šest klastera, ali uprkos tome nije otvorila nijedno novo pregovaračko poglavlje niti klaster. Crna Gora je otvorila sva, ali je zatvorila samo dva, kao i Srbija, dok kod ostalih država nema nikakvog, ni formalnog pomaka.
Samo izneverena očekivanja, novi bilateralni sporovi i dodatno urušavanje kredibiliteta Evropske unije, njenog jedinstva i transformativne moći normativne sile, kakva je u doba Solunske deklaracije zaista, a ne samo deklarativno i bila za države Istočne i Srednje Evrope.
SVI EVROPLJANI: U samoj Evropskoj uniji u toku je rasprava o budućnosti Evrope, u koju će, kako piše u najnovijoj deklaraciji, biti uključeni “svi Evropljani”, pa izgleda i mi koji smo kandidati za članstvo i koji uveliko pregovaramo po novoj metodologiji. I to je dobro. Evropska unija zagovara i priželjkuje “stratešku autonomiju”, u svojim strategijama spoljne i bezbednosne politike od Soluna iz te iste 2003. do one koja je usvojena u vreme Federike Mogerini. Evropska unija vidi sebe kao globalnog igrača koji nije više samo “ekonomski džin, politički patuljak i vojni mrav”, kako su je neki opisivali pre Mastrihta, već globalno prisutnom i potrebnom na svakoj tački sveta. Ako je u poslednjoj deceniji 20. veka Evropska unija i bila nespremna da odgovori na krizu u SFRJ, ako je tada njena Zajednička spoljna i bezbednosna politika tek bila u povoju, danas, 30 godina kasnije, to ne bi smelo da se ponovi.
Strateško mišljenje podrazumeva anticipaciju budućih događaja i posledica odluka koje donosimo danas. Evropska unija i njene države članice su na kraju 20. veka napravile niz strateških grešaka i pogrešnih strateških izbora. Danas na to nemaju pravo, a ni opravdanje. Ova Evropska komisija je sebe legitimisala kao “više geopolitičku”, što je preduslov za strateško promišljanje na realpolitičkim osnovama. Ona bi trebalo da formuliše strateške odgovore na sopstvenom kontinentu, a zatim da iskorači ka strateškoj autonomiji. Tu deklaracije ne pomažu, kao ni prečice. Mogli bi da uče na našem primeru.
A o nama sve znamo osim kada će se sa deklarativnog preći na stvarno i realno sprovođenje svega što je potrebno da postanemo punopravna članica Evropske unije, u čijem oblikovanju budućnosti već sada možemo da učestvujemo.
Autorka je koordinatorka Nacionalnog konventa za pristupanje Srbije EU
Ne zatvarajte vrata Zapadnom Balkanu
Evropska unija mora ponovo da potvrdi posvećenost regionu ili rizikuje podeljenu Evropu, poručili su Ketrin Ešton, Miša Gleni, Mark Mediš, Aleksander Rondos i Ivan Vejvoda u Politiku
Evropska unija signalizira prelomni zaokret u svojoj politici proširenja jer izveštaji iz Brisela ukazuju na to da lideri EU više ne podržavaju siguran put ka članstvu za zemlje Zapadnog Balkana.
Oklevanjem oko Balkana EU poziva one koji ne dele njene norme i vrednosti na svoje granice i u svoj kulturni i geografski prostor. To bi bio zaokret od davno pokazane posvećenosti proširenju na koju su se države Zapadnog Balkana oslanjale, a takođe bi predstavljalo i stratešku grešku.
Krvavi balkanski ratovi iz devedesetih, izazvani slomom Jugoslavije, bili su snažan podsetnik na opasnosti od nacionalizma i tribalizma. Nesreća desetina hiljada izbeglica, uz prizore poput demoliranog Sarajeva – ne mnogo ranije domaćina Zimske olimpijade 1984 – pomogli su da se podstakne politička volja u Evropi i raščisti put pred ovim državama za članstvo u EU. Sjedinjene Američke Države bile su snažan partner u tom zajedničkom angažmanu Zapada.
Sa krajem Hladnog rata otvorila su se vrata za istorijsku integraciju centralnih i istočnoevropskih nacija u zajednički evropski ekonomski i politički projekat. Tako se 2004. deset država pridružilo EU. Među njima je bila i Višegradska četvorka koju čine Poljska, Mađarska, Češka Republika i Slovačka, zatim tri baltičke države – Estonija, Letonija i Litvanija, kao i Slovenija. Tri godine kasnije pridružile su im se Bugarska i Rumunija, a 2013. i Hrvatska.
Ostalima na Zapadnom Balkanu – Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Kosovu, Albaniji i Severnoj Makedoniji – ponuđena je čvrsta evropska perspektiva u isto vreme kad i Hrvatskoj, još 2003. godine. To je danas u zastoju i u opasnosti, uprkos prijemu u NATO Albanije, Crne Gore i Severne Makedonije u poslednjih nekoliko godina.
Nastupio je umor od proširenja, stavovi u EU vremenom su se promenili. Cena finansijske krize 2009. i spasavanje Grčke istanjili su nerve. Zemlje Zapadnog Balkana takođe su bile spore i neujednačene u reformama, a uporna zabrinutost zbog korupcije i antidemokratskih trendova u novim državama članicama učinila je da mnogi postanu oprezni kako ne bi uvezli nove potencijalne probleme. Stavovi protiv imigranata i fiskalni konzervativizam takođe su postali jači širom Evrope, a Bregzit je oslabio pretpostavke o zajedničkoj sudbini Evrope.
Ovo nisu pitanja koja treba ignorisati, ali ne treba ignorisati ni šira politička pitanja pokrenuta odstupanjem od obećane posvećenosti proširenju koja je uspostavila putovanje i odredište za Zapadni Balkan. Bilo je to obećanje mira i bezbednosti, garancija šire Evrope zasnovane na vrednostima i idealima koje je donela EU, a podržale SAD.
Ne može se poreći da je izazov intergracije porastao tokom godina i da odgovor zahteva obnovljeno strpljenje, poverenje, maštu i energiju. Ali je i ulog visok.
Alternativa je regresija prema podeljenoj Evropi okruženoj silama kojima nije stalo ni do njenih interesa ni do njenih njenih vrednosti. Ostavljanje Zapadnog Balkana u stalnoj zoni sumraka na marginama Evrope bio bi strateški poraz – i nešto što je moguće izbeći.
Svi mi koji ovo pišemo posvetili smo značajan deo svojih karijera uspehu evropskog projekta, s posebnom pažnjom na integraciju Zapadnog Balkana. Prema našem mišljenju, EU ne treba da se odvraća od ovog regiona. Umesto toga, trebalo bi da ponovo potvrdi ponudu koju je iznela narodima Zapadog Balkana i da blisko sarađuje sa SAD u zalaganju da se sprovedu potrebne reforme i napredak. Bajdenova administracija trebalo bi da bude snažan partner u pomaganju da se postigne ovaj cilj.
Sada je vreme da se pokaže obnovljeno poverenje u jaku Evropu i promovišu demokratske vrednosti koje još uvek inspirišu toliko ljudi u regionu i širom sveta.
Prevod: Tamara Jorgovanović
NAPOMENA
Ketrin Ešton je bivša visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, Miša Gleni nekadašnji dopisnik BBC-ja i stručnjak za Balkan, Mark Mediš bio je u Savetu za nacionalnu bezbednost u Klintonovoj administraciji, Aleksander Rondos bio je u grčkoj vladi od 1998. do 2004, a Ivan Vejvoda je bivši izvršni direktor Balkanskog fonda za demokratiju