Piše: Mirko Dautović
Po uzoru na Francusku koja je uvela digitalne kovid-propusnice pre mesec dana, a koje su stupile na snagu prošle nedelje, neće više biti moguće učestvovati u javnom životu bez potvrde da je pojedinac vakcinisan ili preležao kovid-19 ili ima negativan test ne stariji od 72 sata. To znači da se neće moći ići na koncerte, na utakmice, u restorane, barove, klubove ako se ne pokaže QR kod koji će razvodnik na ulazu proveravati, a preko kojeg se potvrđuje da je pojedinac u jednoj od dozvoljenih kategorija. Pride, od oktobra testiranje na kovid-19 za nevakcinisane više neće biti besplatno, tj. plaćeno od države već će morati sami da ga finansiraju.
Na ovaj način nemačka država ne uvodi prinudno vakcinisanje nego “stimuliše” građane koji to još nisu uradili da sebi ne otežavaju život. Brojke nisu sasvim pouzdane, ali se računa da je 57 odsto stanovnika Nemačke potpuno vakcinisano, a još šest odsto samo jednom dozom. Krivulja broja vakcinisanih se zaravnila i bez dodatnih mera kakve će biti uvedene ostala bi na broju koji je daleko ispod potrebnih 90 odsto da bi se stekao kolektivni imunitet. Naprotiv, četvrti talas epidemije počeo je da se uzdiže. Postoji nekoliko načina da se meri progres epidemije, jedna je tzv. “incidenca”, odnosno pozitivnim testom utvrđeni broj novozaraženih na 100.000 stanovnika u poslednjih sedam dana. Ovaj broj je prošle nedelje bio viši nego u istoj nedelji godine 2020, u jeku epidemije.
KOME IDU GLASOVI: Pored vakcinacije, postoji samo jedan metod kojim se epidemija može obuzdati – izolacija, to jest – zatvaranje javnog života, tzv. lockdown, reč koju su iz engleskog preuzeli i Nemci. I tu se našla nemačka vlada mesec dana pred izbore – između scile nametnute vakcinacije i haribde zatvaranja. Naravno, postojala je i mogućnost da se ne uradi ništa i pusti se da epidemija vršlja. Sva tri slučaja znače gubitak glasova na izborima, jedino je pitanje čime se manje gubi i kome se ti glasovi prelivaju.
Da vlada nije uradila ništa, za mesec dana bi je svi protivnici i mediji još jednom optuživali za nesposobnost i glasovi CDU-a bi otišli Zelenima, neki možda i SPD-u, a obe partije su već prejake i imaju blizu 20 odsto podrške u anketama. Zna se da bi Zeleni i SPD radije paktirali međusobno nego sa CDU-om, te partiji kancelarke Merkel nikako ne ide u prilog njihovo jačanje.
Da je vlada nametnula zatvaranje, navukla bi gnev svih stanovnika, a naročito vakcinisanih koji ne vide zašto bi oni morali da ispaštaju zbog neodgovornosti antivaksera. Ta vakcinisana polovina Nemačke sigurno bi izašla na izbore i glasala protiv CDU-a. Još jedno zatvaranje bi urnisalo ugostiteljsku i trgovačku delatnost tačno pred izbore. Jasno je da ni ovo nije bila opcija za vladu.
Mekanim nametanjem vakcinacije CDU će protiv sebe sigurno okrenuti glasače kojima je prioritet lična sloboda izbora i suverenitet nad sopstvenim telom, ali računica je da bi dobar deo njih mogao da glasa za stranku koja upravo baštini libertarijansku ideologiju, za liberalnu FDP, a koja je tradicionalno omiljeni koalicioni partner CDU-a. Ako se glasovi CDU-a preliju FDP-u, to ne bi bilo katastrofalno, mada će neki birači otići desničarskoj AfD. Bitnije od ovih dnevnopolitičkih kalkulacija je to da se vlasti nadaju da bi ovakva mera mogla da doprinese porastu vakcinisanih, pošto se isto desilo u Francuskoj. S te strane mora se odati priznanje Angeli Merkel, koja javni interes pretpostavlja interesu svoje partije.
BUĐENJE SAVESTI: Iako će epidemija igrati ulogu u ostatku izborne kampanje, tokom vikenda su sve teme nestale u javnosti osim jedne, koja je poput meteora iznenada udarila ceo svet: povratak talibana u Kabul. Tema Avganistana i, uopšte, budućih angažmana nemačke vojske, Bundesvera, u intervencijama širom sveta sada je tema broj jedan koja će skupo koštati pre svega CDU.
Savest se nemačkoj političkoj eliti probudila tek sa slikama očajnih ljudi koji beže pred talibanima tek kada su preklinjanja ljudi koji su do juče radili za Bundesver, ambasadu, nemačku agenciju za međunarodni razvoj GiZ, za medijski servis Dojče vele i druge nemačke medije preplavila društvene mreže.
A istina je da su Nemci prepustili svoje lokalne radnike, pre svega lokalne prevodioce, na milost i nemilost talibanima. U načelu, saradnici Bundesvera imaju prava na podnošenje azila u Nemačkoj. U praksi, ispostavilo se da mnogi od njih nisu radili za Bundesver nego za privatne kompanije koje su imale ugovor sa Bundesverom i koje su te radnike davale Bundesveru na lizing. Tim takozvanim personalnim lizingom, koji je raširen i u Srbiji, zaobilaze se prava radnika, a obaveze istinskog poslodavca ne postoje. Kao što je obaveza Bundesvera da tim ljudima pruži utočište.
Isto se odnosi i na nemačke medijske kuće – Dojče vele, Cajt, Frankfurter algemajne cajtung, Zidojče cajtung, ARTE itd. potpisale su otvoreno pismo u nedelju, nakon pada Kabula, u kojem apeluju na nemačku vladu da obezbedi vize po hitnom postupku za njihove saradnike, prevodioce, lokalne novinare. No, znalo se da je kolaps države i povratak talibana neminovan, ti saradnici su govorili i to, i da će svi oni biti mete odmazde koje su talibani počeli da vrše još pre nekoliko meseci. Zašto svi ovi mediji nisu urgirali ranije? Da li je sada prekasno da spasu ove ljude od talibana?
Šta je sa izbeglicama koje su već godinama stizale u Evropu i Nemačku, većina njih preko balkanske rute? Nemačka i Austrija su do poslednjeg momenta ljude kojima je zahtev za davanje azila odbijen vraćale u Avganistan, koji su imigracione vlasti dve zemlje cinično označile kao “bezbednu zemlju porekla”. Krajem jula su povećale broj letova za Kabul kojima su vraćale avganistanske izbeglice, do 2. avgusta kada je bombaški napad na aerodrom u “bezbednoj zemlji porekla” sprečio poletanje aviona iz Minhena za Kabul. Tek je odluka Evropskog suda za ljudska prava da se ne izruči jedan azilant do 31. avgusta prisilila Nemačku i Austriju da privremeno, do tog datuma, suspenduju ovu praksu. Pad Kabula to je uradio trajno.
OTREŽNJENJE: Sada, kao u nekom preokretu, probudila se velikodušnost u Nemaca. U obraćanju u utorak uveče kancelarka Merkel je obećala da će se pokušati evakuacija lokalnog osoblja Bundesvera i drugih nemačkih organizacija. Stići do njih pre talibana i evakuisati ih iz Avganistana Merkel je opisala kao težak zadatak jer sada situacija više nije pod kontrolom Zapada.
Kancelarka je sigurno predvidela novi talas izbeglica, poput onog iz Sirije 2015, ali mnogo veći. Da bi se to predupredilo, moraju se otvoriti izbeglički kampovi u susednim zemljama, pre svega u Tadžikistanu, Pakistanu i Iranu. Iran je još uvek pod teškim sankcijama SAD i biće praktično nemoguće za humanitarne organizacije da započnu svoje aktivnosti pre nego što sankcije budu podignute. Cela EU u novom prilivu izbeglica vidi pretnju za svoju koherentnost jer će svađe o prihvatu izbeglica opet biti pokrenute među zemljama članicama. O usponu desnice da i ne govorimo.
Zakasnele pameti reagovali su i ostali nemački političari, poput predsednika Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Norberta Retgena iz CDU-a. Oštro je kritikovao SAD zbog odluke o povlačenju i pogrešnih obaveštajnih podataka, kao da već sedam godina nije na poziciji odakle ima uvid u svu spoljnu politiku Nemačke i kao da se sa te pozicije nije zalagao za jači nemački angažman u NATO-u i njegovim operacijama.
Kada je poslednji nemački vojnik evakuisan 29. juna, ministarka odbrane i neuspela naslednica Angele Merkel Anegret Kramp-Karenbauer najavila je proslavu kraja nemačke misije u Avganistanu 30. avgusta, i to otvaranjem bureta piva, činom kojim se otvara Oktoberfest svake godine. Namera je valjda bila da se ovom neukusnom ceremonijom autentičnog kiča pivom prekrije gorak ukus potpunog neuspeha Nemačke na Hindukušu. Talibani su, međutim, otreznili ceo Zapad, pa i Nemačku od neosnovanog optimizma. Sada, u poniženju i sramu, Nemce spopada želja da pomognu onima koji će biti progonjeni. Plemenito osećanje stiže prekasno za Avganistance i Avganistanke, ali će možda obezbediti skok partijama levice (die Linke, Zeleni) koje su se protivile bilo NATO-intervencionizmu bilo antiimigrantskoj politici konzervativne CDU. Iskorak koji je Angela Merkel humano napravila u izbegličkoj krizi 2015. bio je samo njen, ne i njene partije, koju ona za koji dan prestaje da vodi.
Prvi vojni transportni avioni uzleteli su sa aerodroma u Kabulu. Američki C-17 preneo je oko 640 ljudi koji su se tiskali u njegovom trupu. Nemački avion je evakuisao sedmoro.