U Srbiji je on omiljen i zbog toga što je Mađarska građanima Srbije proteklih godina šakom i kapom delila svoj – dakle, evropski – pasoš. Pored Mađara, mogu da ga dobiju svi čiji su preci svojevremeno bili građani Mađarske (Austro-Ugarske) i koji govore mađarski. Do pre neku godinu provera znanja jezika bila je tek reda radi. Bilo je dovoljno znati nekoliko prostih rečenica na mađarskom. Kažu da je danas nešto strože. Ne znam, nisam polagao.
Prema nezvaničnim podacima, pasoš susedne zemlje ima približno stotinak hiljada Mađara i gotovo isto toliko vojvođanskih Srba. Rumuni radije biraju i lakše dobijaju rumunski, Slovaci slovački pasoš. Neki primaju mađarsko državljanstvo radi lakšeg putovanja i zapošljavanja u Evropi. Drugi za svaki slučaj. Nema večnih granica, zar ne?
Koliko god slatkorečivi bili AV i VO – a pomalo i zbog te napadne slatkorečivosti – ne spadam u one koji veruju da će njihovo prijateljstvo ubrzati putovanje moje otadžbine u Evropu. Ako već ne može da bude srdačno primljen u Parizu ili Berlinu, mađarskom premijeru za domaću upotrebu i zadovoljenje lične sujete dobro dođe i srdačno tapšanje po ramenima s vrhovnim vladarom Srbije. Ne sumnjam da Orban ume da ceni glasove koji mu na svakim izborima poštom stižu od Vojvođana svih nacija i vera. Ne sumnjam ni u brojke o mađarskim ulaganjima u severne delove Srbije. Istorijsko iskustvo uči da tu, pored susedske ljubavi, ima i ponešto dugoročnih interesa. Uči, još, kako prolazi onaj ko prepisuje od najgorih đaka.
Istog dana kad je u Beogradu činjen novi korak u jačanju (ovo)vekovnog srpsko-mađarskog prijateljstva, u Srpskom kulturnom centru “Kolo” u Morahalomu lokalni čelnik Zoltan Nogardi uručio je gradonačelniku Subotice Stevanu Bakiću “Ključ Balkana” – simbolično priznanje kojim ovo turističko mesto na krajnjem jugu Mađarske uspostavlja saradnju sa gradovima i opštinama iz Srbije. Dodelom ove časti Morahalom omogućava dobitniku da tokom sledećih godinu dana u “Kolu” prikazuje svoje kulturno nasleđe, organizuje svečanosti, poslovne i kulturne susrete u cilju jačanja prekogranične saradnje dve zemlje.
Uručivanjem ključa daje se do znanja da primaoci – prvi je bio Zrenjanin – žive u drugom svetu, na Balkanu, i da je Morahalom vlastan da odlučuje ko od Balkanaca ima čast da gostuje u Evropi. Mađarsko selo sa 6.000 stanovnika, ergo, čini čast srpskim gradovima s nekoliko desetina hiljada žitelja. Kome to miriše na ponižavanje ili, daleko bilo, kolonijalističko ponašanje, sram ga bilo. Mađarska je u Evropi i smatra da ima pravo da deli evropske propusnice kome hoće. To je tako i neće se promeniti, makar dubili na glavi. Kad su Morahalom i Becskerek i/li Szabadka bili u istoj državi, znao se neki red. Uzgred, pre dve godine gledao sam zrenjaninske folkloraše i tamburaše u Morahalomu. Bili su upečatljivi.
Odlazim u Morahalom otkad sam u penziji. Najčešće na jedan dan. Bar jednom godišnje na nedelju dana. Jednom sam bio u jednoj srbijanskoj banji i time sam završio banjanje na Balkanu. Hvala, nikad više. U Morahalomu nisam zemljak, nisam ovca za šišanje već uvaženi gost. Gostu se persira. Gost za svoj novac dobija sve što je kupio. Gostu se ne drže predavanja o istorijskim nepravdama i izmišljenim pobedama. Gost može da zaključa apartman kad ide na kupanje, ali ne mora. Tamo se ne krade. Morahalom nije na Balkanu. Od Novog Sada do Morahaloma ima samo stotinjak kilometara, ali tamo ne morate moliti boga bar pet minuta da vas neki sažaljivi vozač propusti na pešačkom prelazu.
Po povratku iz Morahaloma, krajem juna, otišao sam na pivo s Kristijanom, koji se upravo bio vratio iz Kirgistana. Prvo sam ga pitao kakvo je tamo vreme. Kao i ovde, pokazao je na travnjak. Sve je sparušeno. Sred glavnog grada Vojvodine, pored spomenika Lazi Kostiću u Ulici Modene, trava je spržena kao u kirgiskim stepama. U Morahalomu je tih dana trava bila zelena kao i u maju. Bila je zelena u banji, u parku ispred banje, u parkićima duž glavne ulice. Ruže pored puta – stotine metara ruža – bile su jarkocrvene. Bujno zeleno je i dvorište naše višegodišnje domaćice. U dvorištu se šepuri grab, trepere kajsije i trešnje, bršljan i svakojako ukrasno bilje. Sve se zaliva i ujutru i uveče. Zalivaju se travnjaci i cvećnjaci na ulicama. Kap po kap. Seoska uprava podstiče i pomaže ozelenjavanje i održavanje zelenila. Centralna vlast vodi antievropsku politiku. Lokalna ne da evropski duh.
Ni na glavnoj ni na sporednim ulicama nema opušaka, srče, kesa, nikakvog otpada. To se baca u korpe. Tamo ih ima više nego u Petrovaradinu. Nema pasa lutalica niti pijane dernjave noću, čega vazda ima u mojoj domaji. Ne znam i ne zanima me ko je na vlasti u Morahalomu. Znam, vidim iz godine u godinu da tamošnja samouprava brine o selu i o ljudima koji su je birali. Kod mene, u Petrovaradinu i Novom Sadu, na vlasti su likovi koji preziru ljude, koji ne mogu da smisle čist vazduh i čistu vodu, koji bi da sve i svja zabetoniraju i izasfaltiraju. Gradonačelnik NS i njegova družina nemaju vremena da se bakću s parkovima i travnjacima.
Mađarska će preživeti VO. Preživela je i gore. Srbija će i posle AV biti na Balkanu. Tako blizu, a tako beznadežno daleko od Evrope.
BIOGRAFIJA
Mihal Ramač (1951), novinar i književnik, bio je glodur Naše borbe, Vojvodine i Danasa. Objavio knjige eseja “Povest o početku kraja”, “S one strane snova”, “Dunavska rapsodija”, “Zov vedrih vidika”, knjigu pripovedaka “Noć na stanici Keleti”, knjigu pesama “Druga obala”, sedam knjiga pesama na rusinskom. Zajedno sa bratom Jankom preveo na rusinski Bibliju. Napisao scenario za sedam TV serija o 90-im godinama i TV seriju “Dunav zauvek”. Živi u Petrovaradinu.
Otkad je Morahalom selo?