Na tekućem Evropskom fudbalskom prvenstvu oslobođeni su obaveze navijanja po nacionalnoj osnovi, pošto tamo nije dospela naša reprezentacija, pa mogu da se prepuste uživanju u umećima drugih selekcija.
Mogu da se razgale čak i zatočenici opsesije “da komšiji crkne krava” jer u četvrtfinalu neće biti nijednog nam suseda. Sekiracija sleduje samo onima koji su se kladili na potonje gubitnike.
Malo se pažnje posvećuje nenavijačima iako oni, čini se, čine većinu zaljubljenika u “najvažniju sporednu stvar na svetu”. Njihov doživljaj fudbala sličan je onome koji ima publika u pozorištu, bioskopu, na koncertu, izložbi – da ih prikazano ostvarenje odvede u još nedoživljeno (a utakmice nemaju ni reprizu). Fiskultura se tako potvrđuje kao kultura.
Ipak, osim što nas rasterećuje navijanja, izostanak naših izabranika s tekućeg velikog turnira pokazuje na svoj način i koliko smo daleko od bitnih kontinentalnih stremljenja. Fudbal je, naime, jedna od retkih preostalih evropskih mekih premoći u globalnim razmerama. U njemu joj ni do kolena nisu ni Amerika, ni Kina, ni (dvokontinentalna) Rusija. Na sva četiri poslednja svetska šampionata pobedile su reprezentacije iz klasične Evrope i vanredno joj proširile krug poštovalaca i njihovu zainteresovanost za njen (prevlađujući) način života, koji i dalje važi za humaniji od konkurentskih.
Gotovo da bi se moglo reći da ko ne učestvuje ili ne zabeleži makar minimalan uspeh na evropskom fudbalskom klasteru, taj će imati muke i da prođe kroz klastere neophodne za učlanjenje u Evropsku uniju. To predstavlja poseban izazov za ovdašnji sistem, kojim se rukovodi “nogama”, ali s poražavajućim rezultatima baš u igri u kojoj su zaista najvažnije noge.
“Euro 2020”, kako se zvanično naziva takmičenje, održava se posle jednogodišnjeg odlaganja zbog pandemije, ali i dalje usred nje. Televizijski prenosi svedoče da se bar mestimično ne poštuju antiepidemijske mere. U Budimpešti je, na primer, bio pun stadion, sa više od 60.000 gledalaca, koji su, navodno, bili opskrbljeni vakcinaškim sertifikatima, ali distancu i nošenje maski nisu poštovali. Interes fudbalske organizacije kao da se uzdigao iznad upozorenja Svetske zdravstvene organizacije da bi masovna i nedovoljno kontrolisana okupljanja mogla da dovedu do širenja kovida-19 i njegovih još opasnijih novih sojeva.
Fudbal jeste zarazna igra, ali ne bi bilo dobro da se ispostavi i kao saučesnik pustošnoj zarazi. Istrajava se, međutim, na odigravanju završnih mečeva u Londonu iako se koronavirus opet razmahao po Britaniji, takoreći kao ovde posle masovki za izbore i na derbiju. Neće valjda kovid-19 da dobije i soj “euro-20”.
Turnir je već dobio prevratnički karakter. U “magičnom ponedeljku” s nizom obrta eliminisani su svetski laureati – prvak Francuska i vicešampion Hrvatska. I očekivani poraz naših komšija od Španije i krajnje iznenađujuća pobeda Švajcaraca nad trikolorima odigrali su se u dramatičnim okolnostima, posle isteka protokolarnih 90 minuta.
Predstavnici zemlje bankarskih tajni, satova i referenduma do podviga su došli posle izvođenja penala u kojem je glavni tragičar bio jedan od najperspektivnijih i najskupljih igrača današnjice Kilijan Mbape (22). Švajcarski golman Jan Zomer odbranio mu je šut tako što je rukom pokazao u svoj levi ugao, a onda se bacio udesno i ulovio loptu.
Podsetilo me je to na svojevremeni vic o politici Jugoslavije da daje žmigavac za skretanje ulevo, a da zapravo ide udesno, ili obrnutim redom. To je tada uspevalo.
Nije izvesno pak na šta će izaći sadašnje finte zvaničnog Beograda, koji se zaklati ka EU, a skrene ka Rusiji i Kini, ili obrnuto. Vremena su se promenila, pa se sada ne isključuje izazivanje pometnje u strateškom saobraćaju, uz moguće sudare s teškim posledicama.
Ali vratimo se akcentu s početka teksta. Iako su utakmice ispunjene nacionalnim nabojem, prevladava internacionalizam, i to ne samo kod nenavijača.
Igra se na stadionima 11 gradova, od Sevilje do Sankt Peterburga, od Rima do Bakua… Evropa je pokazala da je veća od svoje Unije, a sastavi njenih nacionalnih selekcija stavili su do znanja da su dobrim delom osnaženi imigracijom, potomcima doseljenika. Primetna su pojačanja iz Afrike i sa prostora bivše SFRJ.
Ni ovo takmičenje ne prolazi bez upliva politike i odmeravanja vrednosnih sudova. Klečanje pojedinih ekipa pre utakmica izražava solidarnost sa borcima protiv rasizma povodom policijskog gušenja uhapšenog crnca u SAD, a nošenje oko ruke omotača u bojama duge poistovećenje je s demonstrantima u Mađarskoj protiv ograničavanja prava gej-zajednice.
Pamtiće se Euro 2020 i po rekordnom broju autogolova. Do odlaska ovog teksta u štampu bilo ih je čak devet, više nego u svim šampionatima koji su mu prethodili, kažu hroničari.
Ta okolnost kao da je inspirisana globalnim političkim kretanjima u kojima je još više autogolova. Pogotovo u zemljama, poput naše, koje signaliziraju da idu na jednu, a odu na drugu stranu, a onda više ne znaju odakle silne lopte uleću u njihov gol, sa obe strane.
Uprkos punoj sopstvenoj mreži, ovdašnje vlasti se ne libe da kliču kako “vodimo sa 5:0”. Možda, ali samo u autogolovima…