Piše: Milan Mišić
Olimpijski plamen već gori u Tokiju i gradu kodomaćinu Hirošimi, ali nekako diskretno, kao da se krije od javnosti. Razlog – prema nedavnom istraživanju, 83 odsto Japanaca je protiv održavanja 23. Olimpijade modernog doba, koja je prvobitno trebalo da bude prošlog leta, ali je odložena godinu dana zbog pandemije kovida-19.
Bezmalo 90 odsto učesnika u anketi agencije Kjodo pre svega je zabrinuto da bi sportisti i drugi članovi nacionalnih timova mogli da u Japan donesu neki novi, “olimpijski” soj koronavirusa, dok je peticiju u kojoj se od Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) traži da se igre otkažu potpisalo 370.000 ljudi.
Pandemija još nije prestala, a Japan je izložen njenom četvrtom talasu, po mnogim osobinama snažnijem od prethodna tri. Pretposlednjeg dana maja vlada je vanredno stanje u Tokiju i još osam okruga produžila do 20. juna – do samo mesec dana pre svečanog otvaranja zakazanog za 23. jul. Ovakvo raspoloženje javnog mnjenja nije iznenađenje, s obzirom na to da se u Japanu (naciji od 126 miliona stanovnika) svakodnevno evidentira po oko 4.000 novozaraženih – dosad ih je bilo oko 750.000 sa više od 13.500 preminulih.
Zbog ovakve situacije američki Stejt department je izdao upozorenje svim eventualnim putnicima u Japan da postoji visok rizik zaražavanja, čak i onih koji su potpuno vakcinisani. To upozorenje, međutim, ima samo simboličnu vrednost, pošto je odlukom japanske vlade ulazak stranaca u zemlju već zabranjen. Jedna od prvih poznatih ličnosti koja je zbog toga otkazala put u Tokio bio je upravo predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomas Bah.
Uz to, iako veoma organizovano i efikasno društvo, u kojem je drama ako neki voz u polasku kasni 20 sekundi, Japan izuzetno sporo sprovodi vakcinisanje – zaštitu zasad mogu da dobiju samo stariji od 65 godina i medicinski radnici, pa nije iznenađenje što je do početka juna imunizovano samo oko tri odsto stanovništva. Aktuelni cilj je da se svi seniori vakcinišu do kraja jula, kada Olimpijada (možda) već bude u toku.
Japan inače ima dovoljno vakcina, ali ne i dovoljno medicinskog osoblja: lekara, medicinskih sestara i zubara, koji, prema tamošnjim pravilima, jedini mogu da vakcinišu. A jedan od faktora ove sporosti je i generalno sumnjičav stav Japanaca prema vakcinisanju – samo 30 odsto Japanaca se apsolutno slaže da su vakcine efektivne i da ih treba primiti. Imunizacija u Japanu inače više nije zakonska obaveza, kao što je to u većini razvijenih zemalja.
ODUSTAJU I VOLONTERI: U japanskoj i svetskoj javnosti zapaženo je da je protiv održavanja Olimpijade glas digao i jedan od njenih zvaničnih sponzora, poznati japanski dnevnik Asahi Šimbun, koji je baš uoči proglašenja vanrednog stanja premijera Jošihide Suga pozvao da “objektivno proceni situaciju” i Igre otkaže zbog toga što su “pretnja javnom zdravlju”.
“Ne možemo sebi priuštiti da se održavanjem Igara kockamo”, uverenje je uredništva Asahija, koje smatra da je insistiranje Međunarodnog olimpijskog komiteta da se igre po svaku cenu održe “u raskoraku s japanskom javnošću”.
Zanimljivo je da je protiv održavanja Olimpijade i japanski biznis, agencija Blumberg, tako, citira japanskog milijardera i osnivača kompanije Rakuten, koja se bavi elektronskom trgovinom, koji smatra da bi održavanje Igara bilo “samoubilačko”.
Početkom juna stigla je i vest da je od učešća na Igrama odustalo i oko 10.000 domaćih volontera (od ukupno njih 80.000), koji su se svojevremeno dobrovoljno prijavili da budu pomoć organizatorima.
Funkcioneri MOK-a i njihove japanske kolege iz Organizacionog komiteta smatraju, međutim, da će se zdravstvena kriza do leta stišati i da će se Tokio 2020 (godina u zvaničnom imenu Olimpijade nije promenjena iz marketinških razloga) održati. Kako stvari sada stoje, sa opcijom da ne bude publike (zasad samo strane, dok odluka o domaćoj još nije doneta), ali s kompletnim programom koji podrazumeva nadmetanje ukupno oko 11.000 takmičara za zlatnu olimpijsku medalju – san svakog sportiste – u 50 disciplina iz 33 sporta.
Oni bi trebalo da budu zaštićeni uz pomoć već usvojenog specijalnog protokola za “biobezbednost”.
Ova olimpijska dilema biti ili ne biti rezultat je i specifične pravne situacije – ugovor Tokija s MOK-om, naime, predviđa da je eventualno otkazivanje Igara isključivo u njegovoj nadležnosti, pošto je on jedini zakoniti “vlasnik” Igara, dok su grad domaćin i zemlja u kojoj se Olimpijada priređuje samo organizatori.
Odlaganje Igara bi, uz to, bilo i veoma skupo – ekonomista Takahide Kiuči iz Nomura istraživačkog instituta procenjuje da bi šteta koja bi zbog novog otkazivanja bila naneta Japanu i MOK-u bila oko 16 milijardi dolara – uz napomenu da bi gubitak ako se Igre u sadašnjim okolnostima održe mogao da bude još veći.
HORDE TURISTA: Tokiju je organizovanje Olimpijade povereno na sednici MOK-a u Buenos Ajresu, Argentina, u septembru 2013. Japanska prestonica je time postala prvi azijski grad koji je drugi put domaćin, a Tokio 2020 je trebalo da budu četvrte Olimpijske igre u Japanu, koji je organizovao i dve Zimske olimpijade.
U vreme kada je zdravstvena kriza izazvana kovidom-19 bila na svom globalnom vrhuncu, u martu prošle godine, organizatori su izjavljivali da to ne utiče na pripreme koje “teku po planu”. Situacija je, međutim, počela da se menja pred kraj marta, kada su Kanada i Australija objavile da će svoje takmičare povući ako se Igre ne odlože bar za godinu dana.
Nekako u isto vreme tadašnji premijer Šinzo Abe objavio je sopstvenu podršku odlaganju, da bi zvanična odluka da se Letnje igre i Paraolimpijada odlažu za “ne kasnije od leta 2021” bila obelodanjena 24. marta prošle godine. Zvaničan predlog o tome podneo je, inače, premijer Abe, a “sto odsto” ga prihvatio predsednik MOK-a Tomas Bah.
Olimpijske igre su dosad otkazivane tri puta: 1916, 1940. i 1944. – iz istog razloga – svetskih ratova. Domaćin 1940. trebalo je da bude baš Japan kao prava nezapadna zemlja u toj ulozi, ali se on blagovremeno odrekao olimpijskog domaćinstva 1937, kada je ušao u rat s Kinom.
Prva Olimpijada u Japanu održana je u Tokiju 1964. i bila je prilika da svet vidi rezultate japanskog ekonomskog čuda, njegovog spektakularnog ekonomskog oporavka posle traumatičnog poraza u Drugom svetskom ratu i jednodecenijske američke okupacije.
Sličnu viziju imao je i Šinzo Abe, koji je posle proglašenja Tokija za domaćina 2020. izjavio kako očekuje “horde stranih turista” koji će se čuditi uspesima Japana i njegovom takođe impresivnom oporavku od pustošnog cunamija s početka prošle decenije.
Abe, koji je premijerski položaj napustio u septembru prošle godine, pre godinu dana se “sto odsto” složio sa funkcionerima MOK-a da se igre odlože, dok njegov naslednik danas izjavljuje da mu “Olimpijada nikad nije bila prioritet” i pažljivo prati kako zeleno svetlo koje je već upalio za održavanje Igara utiče na njegov rejting, što znači da će u krajnjem ishodu odluka o Olimpijadi biti – politička.
Bez obzira na to da li će Olimpijada biti održana ili sasvim otkazana – novo odlaganje se više ne pominje – MOK-u i Organizacionom komitetu Tokija 2020 predstoji suočavanje sa gubicima i, po svemu sudeći, višegodišnje nadgornjavanje sa osiguravajućim kompanijama. U ovom poslu su, naime, angažovani najveći akteri ovog biznisa kroz gustu mrežu ugovora o osiguranju i reosiguranju. Pošto bilo kakav rasplet ne predviđa dobitak, velika bitka će se voditi i za raspodelu štete. A u svakoj opciji reč je o milijardama dolara i bilionima jena.
Na najvećem gubitku će, međutim, biti na hiljade mladih sportista kojima se prilika da se okite “olimpijskim zlatom” pruža samo jednom u karijeri.