Piše: Dragoljub Selaković
Miloš Miša Nikolić jedan je od najizvođenijih dramskih pisaca na ovim prostorima koji je nekako uvek ostajao po strani. Mogu se na prste nabrojati pozorišta (amaterska i profesionalna) u Srbiji, posebno u Vojvodini, koja na repertoaru nisu imala manje/više uspešne Kovače, u beogradskom Narodnom pozorištu igraju se već 18 sezona. Kad pomenete Svetislava i Milevu svi će vam reći da je to antologijska predstava SNP, čak iako je nisu gledali, na repertoaru je bila samo 20 godina i ne bi začudilo ako bi je postavili ponovo. Atentat je poetska psovačina koji su mnogi pokušali da postave na scenu ali izgleda nisu smeli ili znali da je iščitaju na pravi način…
Miša Nikolić ostavio je dubok trag u igranom programu Televizije Beograd gde je više od trideset godina bio dramaturg i urednik, do odlaska u penziju 2000. Prevođen je na grčki, rumunski, nemački, slovački… Takođe se i komad Osamnaest mačaka i limar Herman Brum pojavio prilično nezapaženo iako je uvršten u najuži izbor nagrade za domaći dramski tekst Sterijinog pozorja i objavljen u časopisu Scena br. 4 (2017).
O “NEZGODNIM” TEMAMA: Čini se da se o Nikolićevim delima malo govori i piše zbog jednostavnog razloga, zato što govori o nezgodnim temama zadirući u najdublje tajne koje često nismo spremni da priznamo. Takva je i priča o zagonetnom limaru sa zlatnim rukama ili ogled o mračnoj strani ljudske prirode koga autor deklariše kao laki komad o smešnom i gnusnom. Učiniti zločin je sigurno za svaku osudu i to je svima jasno ali u ovoj priči Nikolić postavlja dodatno pitanje: da li je snimanje, fotografisanje ili posmatranje zločina manje gnusno, pri tom su se neki posmatrači smejali?!
“Herman Brum (Hermann Brumm) zaista je postojao. Limar, folksdojčer iz Pančeva. Sam se prijavio da svojeručno, na pančevačkom pravoslavnom groblju 22. aprila 1941. godine, obesi osamnaest svojih sugrađana, dok su se njegovi sugrađani, većinom Nemci, koji su prisustvovali vešanju, smejali. Nestao je kao pripadnik Princ Eugen divizije negde u Bosni. Gerhard Kesel, filmski snimatelj, nije postojao. Postojali su fotograf Vermahta, Gerhard Gronefeld i filmski snimatelj Vermahta Gotfrid Kesel, koji su tog aprilskog dana na pravoslavnom groblju u Pančevu fotografisali i snimali (snimak je u koloru!) pomenutog limara u obavljanju posla. Nažalost, nije pravljen tonski zapis, pa ne možemo da čujemo smeh oko vešala! Za smeh znamo samo iz svedočenja očevidaca”.
Dramaturg Knežević i reditelj Cerović transponovali su ovu zastrašujuću dokumentarističku povest, povezanu sa stvarnim istorijskim događajem, u savremeni istorijski kontekst dodajući joj aktuelnu sve izraženiju relativizaciju zločina i lične odgovornosti. Eva Šulc je imaginarni lik koji se upliće u priču, kao sestra vojnika Jozefa Šulca, o kome na ovim prostorima kruži legenda koja kaže da je zaista postojao i da nije hteo da puca na srpske seljake, radije im se pridružio, streljan je sa njima.
POVRATAK NA “MESTO ZLOČINA”: Scenografija Željka Piškorića proizilazi iz znalački pročitanog teksta tako da minimalističkim naznakama govori puno, potpuno se pridržavajući zadatih situacija. Primećuje se da je i Stanislava Jamušakov bila na istim talasnim dužinama ne želeći da odmah otkrije sve adute već je potpuno uskladila kostimografska rešenja sa ovom kompleksnom i slojevitom pričom. Od prosečne, usaglašene odeće sa profesionalnim opredeljenjem likova, sa vremenom i mestom radnje, kako se priča zakuvava tako i kostimografska rešenja, drastičnim zahvatima, pojačavaju svoju ekspresivnost dodajući karakterima adekvatan kolorit.
Tandem Knežević–Cerović se posle nekoliko godina odsustvovanja vratio na svoj teren (mesto zločina), Kamernu scenu SNP, kojoj su svojevremeno sa trupom Duplo dno udahnuli neki drugačiji život donoseći nove vetrove kojima su krčili puteve savremenom teatarskom izrazu. Uvodeći publiku skoro banalnim naznakama (otvorena mišolovka), u zamršenu priču prepunu enigmi i neočekivanih obrta reditelj Cerović gradi atmosferu koja nas neumitno dovodi do upitanosti kolika je odgovornost svakog pojedinca, svakog od nas. Koliko (ne)pristajanje na drastično kršenje svih normi i ljudskih prava upakovano u oblandu demokratije neizostavno dovodi do toga da nešto što je bilo i jeste zločin može biti relativizovano i postati društveno prihvatljivo. “Proširenje pozorišnog dvorišta kroz uvođenje uticaja istorijskog miljea na vrednovanje lične i kolektivne odgovornosti (ubacivanje pseudo istorijskih vesti o Elvisu Prisliju, kojih nema u originalnom tekstu) priču osvetljava sa tamne strane i aktuelizuje, dramatično zaoštravajući sukob koji gledamo u dvorištu limara Hermana Bruma”, kaže dramaturg, Božidar Knežević.
MUČNI DOŽIVLJAJ: Mala ali odabrana glumačka ekipa, predvođena brilijantnim Nebojšom Savićem, hrabro se i dostojno izborila sa kompleksnim zadacima. Nebojši Saviću je sigurno ovo jedna od najtežih ali i najbolje realizovanih uloga u dosadašnjoj karijeri, sa kojom je još jednom iskazao zrelost i savršeno baratanje svim segmentima glumačkog zanata. Suptilnost kojom plete mrežu oko naizgled neutralnog profesionalnog kamermana koji je došao samo da, za preplaćeni honorar, odradi naručeni posao graniči se sa vrhunskim dometima viđenim na scenama srpskih pozorišta. Proniknuti u um zločinca i volšebno se pretvoriti u žrtvu okolnosti, preobražaj od počinioca stravičnih nedela u sarkastičnog tužioca nije jednostavan ni lagan proces i zahteva izuzetne glumačke sposobnosti koje nam Savić svojim glumačkom potencijalom plastično prikazuje. Njemu uz rame je i Sanja Mikitišin koja se, iz pasje dresirane, polu robotizovane sluškinje, pretvara u saučesnika monstruoznih optužbi, još jedna je u nizu odličnih rola koju ova rasna glumica ima iza sebe. Za nijansu manje zapažen u ovoj začudnoj priči je Ljubiša Milišić u ulozi kamermana, zahvaljujući ograničenoj količini teksta, i zato što su Herman Brum i Eva (ne slučajno) Šulc dominantni, što ne umanjuje njegov doprinos mučnom doživljaju koji ova predstava izazva u publici.
Iskreno preporučujući publici ovu, za gledanje nimalo laku, predstavu ostajemo u nadi da ćemo smoći snage da se odupremo aktuelnoj revizionističkoj i populističkoj politici koja nas sa sigurnošću vodi u pogrešnom smeru jer pre ili kasnije moramo uvideti da za sve ružno što nam se dešava nisu krivi samo zli ljudi već dobar deo odgovornosti nose i oni koji ne reaguju na učinjenu nepravdu koja se odvija skoro svakodnevno i u našem neposrednom okruženju.