Piše: Dragoljub Selaković
Kada se čoveku, kao što je to bio slučaj sa mnom recimo, desi da mu pukne krvni sud u mozgu, potrebna mu je velika sreća da poživi sledećih nekoliko sati – reči su s kojima nas Jugoslav Krajnov uvodi u ovu neobičnu monodramu (sa dva lika) u kojoj će nam, šezdesetak minuta, pričati o putovanju sa kojeg se vraćaju samo oni za koje kažemo taj je baš imao sreće. Kad se desi da se sa takvog putovanja vrati čovek kao što je Saša Radonjić, koji je čitav život posvetio umetničkom stvaralaštvu onda toj velikoj sreći priskače u pomoć kreativnost, znanje i umeće, da se čitalačkoj i pozorišnoj publici približi ta tanka nit, crvena linija ili ambis, između realnog i onostranog. “Ambis koji razdvaja život i neživot dublji je od svetlosne godine, ali plići od kutije šibica…”
NEKOLIKO IDENTITETA: Saša Radonjić je, kako sam kaže, osoba koja spaja nekoliko identiteta: pesnik, pripovedač i prozaista, scenarista, dramski pisac, ali i muzičar, književni tumač, afirmator tradicionalnog knjižarstva. Podugačak je spisak njegovih objavljenih dela, scenarija i drama, od kojih su dve ugledale svetla pozornice (Tri ukradena romana, Narodno pozorište Kikinda; Klub ljubitelja Smene 8, Šabačko pozorište). Osnivač i frontmen Solaris bluz benda, kantautor. Osnivač i suvlasnik izdavačke kuće i knjižare Solaris u Novom Sadu. Ustanovio je nagradu Strune od svetla za afirmaciju pesničke reči u bluz i rok muzici koju dodeljuje već šest godina iz lične fondacije.
Priča Čaj sa Kublaj kanom objavljena je u zbirci Autobiografske (i druge) nestvarne priče (Solaris, 2015), a autor, koristeći se detaljima iz drugih stvarnih i nestvarnih priča sklapa “intimnu enciklopediju iskustava iz višemesečne borbe za život koja se odigravala u formi i ruhu monodrame”, podvlačeći da su, kao i u svakoj enciklopediji, sve odrednice i detalji verodostojni, odnosno predstavljeni onako kako su se stvarno događali, na publici je da u njegovo tumačenje poveruje ili ga doživi kao metaforu.
(IMAGINARNI) LIK: Dramaturško-rediteljski oblik ovog pripovedanja vešto je uobličio Aleksandar Saša Milosavljević suptilno vukući Arijadninu nit kroz lavirint imaginacije i halucinacije. “Šta je stvarnost? Ono što vidimo svojim očima, ili ono što prepoznajemo svojim duhom? I ko nam može tvrditi da ono što konstatujemo svojim unutrašnjim vidom nije isto toliko realno (stvarno) kao što vidimo svojim očima? Pogotovo je to relativno u slučaju spisateljevog doživljaja stvarnosti”. Milosavljević se hrabro odlučio da na scenu uvede još jedan imaginarni lik, tj. podsvest glavnog junaka, čemu obično pribegavaju autori kao iznuđenom rešenju kad im ponestane inspiracije ili tempa za u razvoju dramske situacije što u ovom slučaju sigurno nije bio slučaj. Insistiranje da snimljeni glas alter ega bude prepoznatljiv često može da zavede u filozofsko prepucavanje sa samim sobom, međutim Milosavljević tu zamku lucidno rešava izbegavanjem dijaloga tako što podsvesnom dodeljuje ulogu ironičnog komentatora i sa tim došao do veoma kvalitetnog rešenja.
U ovu malu ali odabranu družinu savršeno se uklopio Jugoslav Krajnov sa svojim respektabilnim talentom i već dokazanim glumačkim sposobnostima. Iako je ovo njegova prva monodrama u karijeri gledaocu se čini kao da se kroz čitavu karijeru bavio samo takvim vidom glumačkog zanata. Posebnu draž nam pruža fascinantno uklapanje snimljenog i govornog dela teksta bez akcentualne ili neke druge tehničke greške jer je poznato da samo vrhunski glumci mogu da nekoliko puta, istovetno, ponove isti tekst.
SCENSKO UPOZORENJE: Ono što pleni pažnju gledaoca je sinergija svih aktera koji su saučestvovali u kreiranju ove stvarno-nestvarne fikcije proizašle iz realne borbe za sopstveni život protiv nekih viših, nesagledivo moćnijih, sila. Ta sinergija se ogleda u multifunkcionalnom, nepotpisanom, scenografskom rešenju, u vidu magičnog, svevremenog, drvenog, kovčega koji se preobražava iz bolničkog kreveta u svemirski brod, fotelju za popodnevnu dremku, orman za garderobu, skučenu zatvorsku / ludačku ćeliju… Scensku suverenost Jugoslava Krajnova obogaćuje nenametljivi dizajn svetlosnih efekata Borisa Butorca, koji uz pomoć video zapisa, korišćenjem ključnih piščevih sentenci, pospešuje doživljaj magičnog i nadrealnog, preobražavajući ih iz hijeroglifa u nordijske rune, da bi se volšebno pretvorile u kompjuterske, ćirilične zapise izgovorenog teksta podvlačeći radnju.
Kada sve ovo začinite suptilnom gitarskom, muzičkom podlogom sa značajnom dozom kreolskog bluza, dobijete jednu veoma intrigantnu pozorišnu formu koja vam neće pružiti konkretne odgovore ali će vas isprovocirati da, u najmanju ruku, ostanete zapitani nad sopstvenim povremenim lutanjima kroz onostranost, koja nas neumitno pre ili kasnije čeka. Da li će nas tamo negde, zgrčen na dnu garderobera, čekati Kublaj kan ili neki drugi izmaštani lik i da li ćemo ga poslužiti, čajem, kafom, vinom… pitanje je na koje ćemo sami morati da odgovorimo?! Ovo pomalo intimno, ali inspirativno scensko uprizorenje je samo mala pomoć prijatelja u svakodnevnom kvizu koja se zove život.