Piše: Zoran Andrić
Kjerkegor se može smatrati osnivačem egzistencijalističke filozofije. Njegova kritika sistematskih koncepata tradicionalne metafizike i nemačkog idealizma kao apstraktnih pojmovnih konstrukcija spekulativnog mišljenja, pokazala je da je ovo učenje sasvim nebitno za životnu praksu. Ono što ovim misaonim konstrukcijama nedostaje je konkretan odnos sa bivstvom (bitkom), kao egzistencijalnom individuumu.
Seren Kjerkegor ide u izvanredne filozofske pisce. O njegovom literarnom rangu svedoči činjenica da mu se ime u jednom dahu spominje sa Platonom, Avgustinom, Volterom i Ničeom. On je uvek mislio egzistencijalistički, ne samo umom već i srcem. Šta znači biti čovek? Za Kjerkegora ovo pitanje zadire ne samo u pitanje života, već i u sva druga pitanja. On je nadahnjivao Vitgenštajna, Jaspersa, Hajdegera, Rilkea, Kamija i Sartra, i uticao na teologe 20. stoleća. Naporedo sa Hegelom, Marksom i Ničeom, Kjerkegor je najznačajniji filozof 19. veka. Kao sin, student, dendi, vernik bio je užasno bezuspešan. Do danas je ostao jedan od najneuobičajenijih autsajdera filozofije. Njegovo mišljenje, život i egzistenciju pred čitaocima oživljava Kler Karlajl u svojoj knjizi Filozof srca: Neumorni život Serena Kjerkegora (Klett-Votta Verlag, Štutgart 2020).
TRI SFERE ČOVEKOVE EGZISTENCIJE: Pre više od osam decenija držao je hajdelberški, docnije bazelski filozof, Karl Jaspers ciklus predavanja o Umu i egzistenciji. U svom uvodnom predavanju sravnio je Kjerkegora sa Ničeom, napomenuvši da je reč o dvojici mislilaca koje “savremena filozofija ne sme ignorisati”. Filozofsko-teološki i književni spisi autora smatraju se temeljima egzistencijalističke filozofije 20. stoleća, a njegov dignitet father of existentialism u filozofiji je konsenzualno prihvaćen.
Ovde valja odmah dodati da su egzistencijalističku filozofsku poziciju Niče, Jaspers, Hajdeger, Žan-Pol Sartr i Albert Kami ipak drugačije koncipirali od njega. Pitanje samoodređenja individue bilo je u središtu njegovih filozofskih promišljanja. Kao što je bio život danskog filozofa i teologa Serena Abija Kjerkegora (5. maja 1813 – 11. novembra 1855), tako je i njegov glas bio pregnantan i provokativan, inspirativno utičući ne samo na filozofiju i teologiju, već ravnom merom i na književnost – kako liriku, tako i prozu – u luku od Ibzena, Strindberga i Rilkea, preko Mana i Kafke do Maksa Friša.
Quid est veritas? Na to pitanje bi Kjerkegorov odgovor mogao poučno glasiti: subjektivnost! Za Kjerkegora postoje tri sfere, odnosno stadijuma čovekove egzistencije: estetski, etički i religiozni.
U estetskom, elementarnom stadijumu čovek živi u neposrednoj datosti čulnih opažanja/doživljaja kroz koji se iscrpljuje motiv njegovog delovanja. On postoji sasvim nereflektirano, bez jasne svesti o samom sebi. U tome se sastoji i latentna beznadežnost koja se ispoljava u osećanju da je čovek sapet u negve čulnog i da je zavisan od spoljašnjeg sveta. Čovek u ovom stadijumu još nije spoznao razliku između imanentnosti i transcendentnosti. Put ka saznanju u ovom stadijumu Kjerkegor naziva ironijom. Time što je prema samom sebi ironičan odnosno distanciran, čovek doseže drugi stadijum.
U etičkom stadijumu čovek sebe identifikuje kao imanentno i transcendentno biće u kome je razlika između tela i duha jasno reflektirana. Postepeno počinje da saznaje da je on pretežno imanentno biće i da spoznaja transcendentog ostaje bez jednoznačne spoznaje uzroka, odnosno kauzaliteta transcendentalnog načela u sebi. On sve jasnije saznaje da stoji nasuprot Apsolutnom odnosno Bogu, koji je uzrok beskonačnosti i slobode u čoveku.
PREZIR PREMA AUTORITETU CRKVE: U religioznom stadijumu čovek prihvata svoj praiskonski zakon bivstva pred Bogom pred čijom beskrajnom egzistencijom on postoji kao samosvesno biće. Otuda je čovekov cilj da stupi u egzistencijalnu svezu sa Bogom. Ta sveza nastaje samo kroz veru odnosno ukrštaj vere i uma. Pošto čovek nije u stanju da racionalno spozna Boga, otuda je kroz Otkrovenje (nadvremenost u vremenu, beskonačno u konačnom), taj paradoks omogućen. Kroz akt vere moguć je jedini put ka saznanju sebe samog. Kjerkegor je zastupao nekakvo sui generis hrišćanstvo, koje je bilo oslobođeno svake istorijske relevantnosti i lišeno svakog institucionalnog autoriteta. On je institucionalni autoritet crkve u Danskoj demonstrativno prezirao. Njega je zanimalo isključivo egzistencijalno doživljeno hrišćanstvo, čiji se prirodni izraz, otelovljen na idealno-tipičan način može susresti kod Sokrata, kao i mogućnost da se odnos večnosti u čovekovoj duši rekonstruiše prema transcendentnoj večnosti. Hajdeger i Vitgenštajn u ovakvim Kjerkegorovim pozicijama videli su izraz latentnog ateizma.
Kjerkegor se rado i obilato služio različitim noms de plume, odnosno pseudonimima – Johannes Climacus, Victor Eremita, Johannes di Silentio, Constantin Constantius, Vigilius Haufniensis. Pri tome nije reč o nekakvom ekstravagantnom literarno-fikcionalnom programu kroz igru maski, već o neprozirnim dubinama njegove psihe sklonim sumnji (de omnibus dubitandum est) i pesimizmu, sveodređujućoj sili njegove melanholije i svojevrsne religioznosti. I u spisima koje je pod sopstvenim imenom objavio, kao što su besede i homiletički spisi, nije se obraćao zajednici, već individuama, ističući da spasenje nije transcendentna blagodat, već da je ono moguće samo kroz sopstveni udeo i napor.
Kjerkegor je bio konsekventan mislilac. Njegov izraženi individualizam bio je uzrok raskinutoj veridbi sa Reginom Olsen, nakon godinu dana, stupivši time u sukob sa protestantskom crkvom Danske. U zenitu stvaranja, tek četrdesetdvogodišnjem, 1855. u Kopenhagenu, na ulici mu je naprasno pozlilo. Ne zna se pouzdano da li je tome uzrok bio srčani udar ili moždana kap od čega se više nije oporavio. Ponuđeno pričešće na samrtničkoj postelji odbio je, svedočeći, kao i njegov spiritus rector Sokrat, konsekventni otpor institucionalnom autoritetu crkve.
SOKRAT IZ KOPENHAGENA: Kjerkegorovi najpoznatiji spisi su Strah i drhtanje, u kome su sadržani fundamenti njegove antropologije, O pojmu ironije, Ili-ili, Filozofske mrvice i Dnevnici. Kjerkegorovo delo je, za njegovog života, ostalo bez vidljivog uticaja. Tek je posthumna recepcija njegovih spisa ostavila dubljeg traga kako na teološku misao (na krug nemačkih teologa u okruženju Karla Barta, Emila Brunera i Rudolfa Bultmana sa svojim biblijsko-egzegetičkim programom demitologizacije pod imenom dijalektička teologija), tako i na filozofiju. Odraz njegovih ideja može se pratiti i u dijaloškoj filozofiji Franca Rozencvajga, Martina Bubera, Gabrijela Marsela, a nadasve kod egzistencijalističkih filozofa Jaspersa, Hajdegera, Sartra, kao i u potonjoj kritici društva u spisima Adorna i Bloha. Jaspers ga je, uvršćujući ga rame uz rame sa Ničeom, držao za jednog od najvećih psihologa.
U ovoj Kjerkegorovoj biografiji Kler Karlajl tumači danskog mislioca na pozadini njegovih neuspelih ljubavnih odnosa. Autorka počinje Kjerkegorovu biografiju sa godinom 1843. Susrećemo filozofa u času kad se nalazi na povratku iz Berlina u Kopenhagen. To je bio već drugi boravak u metropoli Pruske. Ovaj boravak je u naučnom smislu bio od manjeg značaja u odnosu na prvi (oktobar 1841 – mart 1842). Daleko od domovine on je tada pisao delove Ili-ili, dela koje je 1843. objavljeno i kojim je Kjerkegor postao čuven. Objavljivanje ove knjige bio je neviđeni uspeh. Najpre viđen kao dendi, sada je bio proslavljan kao Sokrat iz Kopenhagena.
Autorka, predavač na King’s College u Londonu, rekonstruiše Kjerkegorov život u vidu njegovih životnih ciklusa. Kjerkegor, koji je studirao teologiju, bio je promovisan magistarskim radom o pojmu ironije. Kao slobodan autor, koji nije bio prinuđen da iz finansijskih motiva sklapa kompromise, on je od 1838, do svoje smrti objavio 43 pojedinačnih naslova. Među njima su dela kao što su Bolest na smrt, Filozofske mrvice, Pojam straha. Bez njegovog filozofskog dela, međutim, Sartrov egzistencijalizam bi bio nezamisliv.
Recimo, na kraju, autorki polazi za rukom da Kjerkegorovu misao prati iz biografske perspektive. Prečesto, doduše, poseže za tehnikom introspekcije. No, i mimo neznatnih deficita, ova nova Kjerkegorova biografija pleni svojom minucioznošću biografskog materijala, kao i dubinom fascinirajućeg psihološkog prodora u Kjerkegorovu ličnost.