Sada treba da izbriše njihovo nepoverenje izazvano potcenjivačkim, pa i podrivačkim potezima Donalda Trampa, kao što se prethodno trudio kao potpredsednik Baraka Obame da ih uverava da je samovoljna i neopravdana invazija u režiji Džordža Buša mlađeg na Irak (2003) bila samo izuzetak od poželjnosti savezničke sinhronizacije.
Zapalo mu je, tako, da u oba slučaja s naporom dokazuje da je unilateralizam prolazna mana Amerike i da je ona u suštini privržena multilateralizmu. Ovog puta zadatak će mu biti još teži. S jedne strane, dva puta iznevereni saveznici znatno su nepoverljiviji nego ranije, a sa druge, multilateralizam uopšte u dubokoj je krizi, čak i usred pandemije iz koje izlaz zahteva globalnu saradnju.
Promena na čelu Bele kuće mahom je iskreno pozdravljena u velikoj većini prestonica (uz rezerve u Moskvi, Beogradu, Braziliji), s nadom da će Bajden doista ispuniti obećanje za “obnovu mesta Amerike u svetu”. Što će reći da preuzme pripadajuće joj odgovornosti za stabilizaciju prilika na uskovitlanoj međunarodnoj sceni.
Proklamovani cilj Bajdena je da Amerika ponovo preuzme vodeću ulogu u svetskim poslovima, ali je pritom, što reče Džon Kenedi, idealista bez iluzija. Precizirao je da ovakva reafirmacija iziskuje velike zahvate – jačanje savezništava i ponovno uspostavljanje globalne alijanse kakva je već projektovana u vidu “samita za demokratiju”. Takva selekcija sluti na priznavanje multipolarnosti sveta, u kojem bi, s jedne strane, bile različito dozirane demokratije, a sa druge – a verovatno i treće i četvrte – autokratije, diktature, hibridni režimi.
Na mnogim stranama rastočenog sveta sada se raspredaju nagađanja o tome šta će biti prioriteti nad prioritetima Bajdenove spoljne politike i da li je bolje da se “mi” u njima nađemo ili ne. Usuđujem se da tipujem na dva – jačanje postojećih i širenje savezništava, a suprotstavljanje rastućim ambicijama Kine i Rusije kao “revizionističkim silama”.
Nadmoć u savezništvima velika je prednost Amerike nad pomenutim i potencijalnim rivalima. Čvrste veze sa EU i unutar NATO, kao i u celini sa zapadnim partnerima, činile su je dugo strateškim magnetom bez ozbiljne konkurencije.
Danas je, međutim, ophrvavaju zebnje da bi sve veća strateška koordinacija Moskve i Pekinga mogla da preraste u antizapadni pakt, koji bi joj uz potenciranje raskola u evroatlantskoj alijansi osporio stečenu prevagu u globalnom odlučivanju. Konkurisanje te vrste treba sprečiti, postoji saglasnost u Vašingtonu, pa se pretpostavlja da će nastojati da unese crv razdora u taj potencijalni dvojac, bar onoliko koliko taj tandem šuruje u nastojanjima da raštimuje Zapad.
Bajden je, pritom, na globalnim terazijama. I spolja i iznutra mu se meri šta menja, a šta ne dira, šta samo propagira, a za šta se zaista zalaže.
Danima je najviše zaokupljen poništavanjem Trampovog nasleđa. Vratio je SAD u Svetsku zdravstvenu organizaciju i u Pariski sporazum o klimatskim promenama, produžio je važnost ugovora s Moskvom o ograničavanju razmeštaja atomskih bojevih glava, podržava “zeleni nju dil” uprkos jakom naftnom lobiju, forsira imunizaciju i druge mere protiv epidemije, predlaže povećanje poreza najbogatijima i iznos minimalne nadnice, zalaže se za obnovu nuklearnog sporazuma sa Iranom, ublažava ograničavanja imigracije, ukida kažnjavanja zemalja koje podržavaju abortus, najavljuje ublažavanje politike prema Kubi…
Neće, bar ne odmah, sve istumbati. Zadržava, na primer, sankcije Rusiji zbog Ukrajine, koje bi mogao i da poveća zbog hapšenja prethodno i otrovanog Putinovog oponenta Alekseja Navaljnog. Nastaviće strateški angažman sa Australijom, Indijom i Japanom za “obuzdavanje” Kine, kojoj je, paradoksalno, Tramp svojom lošom računicom olakšao stvaranje velikog trgovinskog bloka na Pacifiku.
Ne vidi se ni razlog da Bajdenova administracija ne uvaži “vašingtonske papire”, među kojima i onaj koji je potpisao predsednik Srbije. Odgovaraju joj, svakako, paragrafi o beogradskom otvaranju Međunarodne korporacije za razvojno finansiranje, kao i oni koji sugerišu da Srbija treba da teži energetskoj diversifikaciji (što se kosi s ruskim interesom) i da ne uvodi G5 opremu koja dolazi od “nepouzdanih dobavljača” (asociranje na Kinu).
Najavljeno je i da se bajdenovci neće protiviti aranžmanima kojima su uspostavljeni zvanični odnosi Izraela sa islamskim zemljama – UAE, Bahreinom, Sudanom i Marokom. Po Trampovoj identifikaciji, njima je priključeno i Kosovo, što je upravo pozdravila i nova vlast u Vašingtonu, koja ne zamera ni otvaranje ambasada u Jerusalimu u stilu “kako je, tako je”.
Reklo bi se da bi Bajden čak mogao da bude zahvalan Trampu za doprinos u sređivanju odnosa Beograda i Prištine, ka priznavanju nezavisnosti Kosova, a povezan sa širim prihvatanjem Izraela na “proširenom Bliskom istoku”. Ipak mu neće dopustiti da se zbog toga “okruni” Nobelovom nagradom za mir, za šta je prigodno kandidovan, pa će se potruditi da svemu udari svoj žig.
To je u razgovoru sa Angelom Merkel i nagovestio, uvrstivši Zapadni Balkan kao šesti prioritet usaglašavanja sa spoljnom politikom Evropljana. Odmah smo posle Avganistana, Kine, Irana, Rusije i Ukrajine na toj tabeli vrlo izazovnih neprijatnosti. Bolje bi nam bilo, naravno, da s te liste već jednom siđemo, ali…