Piše: Dragoljub Selaković
Ova pandemijska vremena primorala su Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu da tek 9. decembra 2020. prilično stidljivo izađe sa drugom dramskom premijerom u sezoni 2020/21. Probrana publika na kamernoj sceni SNP imala je priliku da vidi praizvedbu komada Vilica Ebena Bajersa Filipa Grujića, mladog novosadskog pisca, u režiji Marka Čelebića, kome je to diplomska predstava na beogradskom FDU. Prva i jedina repriza u protekloj kalendarskoj godini upriličena je kad joj vreme nije, 23. decembra, za tridesetak poklonika Talijinog hrama koji su, uz sva propisana ograničenja, odlučili da ne odustanu od dasaka koje život znače.
JAZ IZMEĐU EKSTREMNO BOGATIH I “OBIČNIH”: Pretpostavljam da je asocijativnost aktuelne ekonomske situacije na globalnom nivou sa onom od pre stotinjak godina u kojoj se priča dešava, mada su uzroci drugačije prirode, inspirisala mladog reditelja da preimenuje originalni naslov u Velika depresija, ali nas nije uverio u svrsishodnost te promene prema onome što smo imali priliku da vidimo na sceni, pa čak ako su razlozi bili marketinške prirode, ni u tom slučaju nismo sigurni da je izabrano najsrećnije rešenje.
Mlađahni, sve afirmisaniji pisac u ovom komadu se našao na tragu savremenih levo orijentisanih filozofa, ekonomista i sociologa kao što su Noam Čomski, Toma Piketi, Slavoj Žižek, Janis Varufakis, Branko Milanović, Srećko Kovač ili kod nas Jovo Bakić… Grujić se pozabavio tematikom koja se često u mejnstrim medijima izbegava, povremeno blesne, kad posledice rezultiraju katastrofalnim ishodom, da bi se veoma brzo marginalizovala. Pobrojani i ostali savremeni levičari već decenijama unazad ukazuju na sve veći jaz između ekstremno bogatih (magnata, tajkuna, multimilijardera…), čiji se broj može iskazati u promilima, i preostalog dela čovečanstva, nazovimo ga običnim ljudima. Prema poslednjim procenama, taj sićušni promil prebogatih raspolaže sa više od 95 odsto ukupnog bogatstva planete Zemlje, dok svi ostali uživaju u ostatku.
RADIUM GIRLS: S jedne strane, imamo promiskuitetu sklonog starijeg sina, nosioca očevog imena i naslednika imperije Bajers (Branislav Jerković), njegovu trudnu suprugu, sličnih nazora (Tijana Marković) i mlađeg brata, crnu ovcu porodice (Aljoša Đidić), koji pokušavaju da dočaraju svu ispraznost lažnog glamura u kojem su se rođenjem našli, u vizuelno zanimljivoj, ali veoma zahtevnoj i nefunkcionalnoj scenografiji. Na vrhu te piramide ili pomenute skalamerije od scenografije stacioniran je depresivni otac na pragu demencije (Predrag Momčilović), utemeljivač imperije stečene pod sumnjivim okolnostima, kao i svi kapitali u prvobitnoj akumulaciji, koji pred kraj života shvata da je jureći za bogatstvom izgubio sve bitno u životu. Ničim izazvan, iz nekih nedefinisanih prostora povremeno izranja izazivač svih nevolja, osvedočeni prevarant sa lažnom diplomom dr Bejli (Strahinja Bojović), koji izgleda uglađeno kao svi prevaranti, i gle čuda, ima lepu priču na koju se lakomislen svet lako prima i skupo je plaća, ovoga puta to je najskuplja cena, život. “Vilijam H. Bejli, optužen 1915. da je lažirao diplomu sa Harvarda, odlučio je da koristi čistu radioaktivnost umesto radona, koja ostaje u telu do 1.500 godina. Tako je napravio svoj napitak – Radithor”. (Citat iz programske knjižice.)
Nasuprot ovoj kvazieliti imamo multipraktik grupu mladih devojaka (studentkinje završne godine glume Akademije umetnosti u Novom Sadu, klasa Borisa Liješevića), koje bi trebalo da približe nekoliko različitih nivoa izrabljivanja i ugnjetavanja širokih narodnih masa, tzv. proletera. Ova grupa mladih devojaka trudi se i zdušno nosi sa pomalo neartikulisanim ulogama hora, crnačke posluge, potlačenih radnica, nesvesnih da su životno ugrožene Radium girls… “Termin Radium girls nastao je po devojkama iz Nju Džerzija i Ilinoisa koje su radile u fabrikama s radijumom. Od rada su i umrle. Zvaničnici su prikrivali njihovu smrt, kao i bolest uostalom, a javno mnjenje nije bilo zainteresovano za njihov slučaj”. (Isto.) Čini se da je ovaj multipraktik hor, ne svojom krivicom, doveden u skoro nemoguću poziciju jer se primećuje da ni dobro urađen scenski pokret ne pomaže kad su glumci nesigurni na nogama zahvaljujući uglancanosti poda, koji je pri tom mokar i klizav, što se ne odnosi samo na pomenuti hor već na ceo glumački ansambl.
POGREŠAN VOZ S POGREŠNIM STANICAMA: Staro pravilo da kad uđete u pogrešan voz onda su najčešće i stanice pogrešne, donekle se odrazilo i na kostim. Za getsbijevska rešenja muškog dela ne možemo da nađemo ozbiljniju zamerku, ali je zato ženski deo kostimografskih rešenja previše erotiziran, pogotovo ako se bar ovlaš pogledaju puritanski časopisi i filmovi tadašnjeg belog dela američkog društva kojem dominantni likovi ovog komada pripadaju. Kad na to dodamo nedefinisanu muzičku podlogu koja ima problema sa geografijom jer do vas najčešće dopire horsko, povremeno solo pevanje bazirano na istočnoevropskom proleterskom tonalitetu, a ne na džezu ili bluzu koji bi, čini se, trebalo da budu prirodniji za Njujork, onda ostanete pomalo zbunjeni!?
Za glumački deo izvedenih radova ipak moramo reći da zaslužuje prelaznu ocenu jer se u najvećem delu može osetiti da na sceni pružaju maksimum, u scenografiji visokog rizika, istovremeno se suočavajući s literarnim tekstom u trećem licu koji ih primorava na pripovedačke ispovesti i sputava emotivnost izražavanja. Sigurno je najupečatljivija scena razgovor dvojice braće koji se dešava pre sumnjivog samoubistva mlađeg, jedna od retkih koja ima dijalošku strukturu, a dešava se na merdevinama koje verovatno zbog nefunkcionalnost i preglomaznosti scenografije treba da asociraju na krov neke zgrade.
Sve u svemu, možemo da kažemo da je autorski tim ostao zarobljen u vizuelnoj dopadljivosti scenografskog rešenja, te nije uspeo da se u mizanscenskom i tehničkom pogledu izbori sa istim već glumački ansambl okiva statičnošću. Iz pomenutih razloga kompleksno dramaturško tkivo Grujićevog komada ostaje u drugom planu, tako da se priča svodi na površnost, ispraznost i ne baš jeftin glamur.
Naslovna slika: Vilica Ebena Bajersa u “Velikoj depresiji”