On mi je tada odgovorio da u njegovom zavičaju svi znaju slogan koji su lansirali Vlasi koji su svojevremeno bežali iz Rumunije u Srbiju, gazeći preko Timoka. Oni su tada govorili – pred kraj prelaska reke je najdublje. On je taj slogan rekao na vlaškom jeziku, ali sada ne mogu da se setim kako je to tačno zvučalo.
Setio sam se ove male epizode ovih dana pred pitanjem s kakvom ekonomskom politikom Srbija treba da traži najbezbolniji izlaz iz ekonomskih problema koje će našoj ekonomiji ostaviti svetska kriza izazvana pandemijom koronavirusa? Sudeći po onome što poslednjih sedmica i meseci govore i planiraju predsednik Srbije, premijerka, ministar finansija i guvernerka Narodne banke – sve ide u dobrom pravcu u našoj privredi, pa država za ovu godinu projektuje visok privredni rast, izdašan budžet s malim deficitom (samo tri odsto), povećanje plata i penzija, porast javnih investicija u deobi bruto domaćeg proizvoda, nove drumove, pruge, mostove i spomenike, itd. Pri svemu tome, navodno će učešće javnog duga u BDP-u Srbije ostati ispod “mastrihtske granice” od 60 odsto. Iz nekog razloga naši najviši funkcioneri očigledno ne brenuju “vlaško upozorenje” da je “pred kraj krize najdublje” i da s najviše zazora treba voditi računa o rizicima koje će i nama nametnuti “rep svetske krize”, čijem se kraju, nakon procesa “imunizacije” (putem sve većeg broja vakcina protiv covida-19) možemo nadati oko polovine ove godine.
Elem, ako ostavimo po strani političke razloge za “ofanzivu optimizma” koju su poveli naši državni funkcioneri (uoči najavljenih što redovnih, što prevremenih izbora na svim nivoima 2022), a što je praktično nemoguće, pokušajmo da makar ovlaš nabrojimo glavne karte na koje se ta ofanziva oslanja. Prvo je da Vlada možda računa na neke velike pare iz inostranstva koje bi mogle doći kroz naplatu starih državnih poslova ili kroz neke povoljne “sanacione” zajmove svetskih institucija ili velike emisije nekih vrednosnih papira na finansijskim berzama (kad dobijemo “investicioni rejting”), krupna direktna strana ulaganja, velike prodaje nekih državnih preduzeća ili nekih senzacionalne koncesije. Drugo, možda se veruje da će nas naglo povući najveći spoljnotrgovinski partneri za koje se veruje da će naglo obnoviti svoju konjunkturu ili, poput Kine, da će svoju visoku privrednu ekspanziju još više uvećati tokom tekuće godine i da će Srbija od toga imati mnogo veće benefite od onih koje je dosad uspela da dobije.
Sa takvim pozitivnim očekivanjima nije lako polemisati u nedostatku relevantnih informacija i uz opasnost da se takva kritika okvalifikuje kao “antipatriotska”, te da se vodi po modelu “autošovinizma”, ma šta to značilo (a ne znači ništa). Ipak, mora se reći da realnost o kakvoj imamo informacije ne pruža osnove ni za jednu od te dve spomenute “karte” na koje se možda računa. Slično govore i pojedini stručnjaci van državnog aparata. Na primer, na portalu UGS Nezavisnost nekadašnji guverner NBS profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Šoškić iznosi ovih dana stav da su optimistička privredna očekivanja “preterana i nerealna” i dodaje da je simptomatično da domaći preduzetnici, “koji najbolje poznaju naš privredni ambijent”, veoma malo ulažu, te da “zemlje u kojima nema visokog nivoa domaćih privatnih investicija nemaju realnu šansu da dostignu održive više stope privrednog rasta”.
Naravno, i u ovom, kao i u svim drugim slučajevima glavni problem je tačno uočiti šta je to današnja društvena i ekonomska “realnost” u Srbiji. Jer, kako priča jedan od Basarinih junaka u najnovijem romanu (Kontraendorfin), Ivo Andrić mu je navodno govorio da se “kloni realnosti” jer “realnost nije za svakog”.