Poznati jugoslovenski novinar Dževad Sabljaković preminuo je 24. februara u Beogradu, gde je rođen 1939. godine. Odrastao je u Cazinu u Bosni i Hercegovini, a diplomirao i magistrirao Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Na komemoraciji nije bilo kamera RTS-a!
Ispraćaj posmrtnih ostataka Dževada Sabljakovića održan je tri dana ranije, u petak 28. februara na Novom groblju.
U okviru ovog priloga Novi magazin objavljuje tekst njegove dugogodišnje saradnice Branke Mihajlović, kao i govor takođe dugogodišnjeg kolege Miodraga Zupanca na komemoraciji. Takođe, objavljujemo i deo teksta samog Dževada Sabljakovića, objavljenog u dnevnom listu Danas u rubrici „Ljudi, sećanja“ oktobra 2017.
BRANKA MIHAJLOVIĆ: Na vest o odlasku još jednog prijatelja i kolege i saborca Dževada Sabljakovića, naviru sećanja.
Daleke 1972. kao pripravnica tadašnje Radio-televizije Beograd (RTB) prisustvujem svom prvom sastanku unutrašnje rubrike u čuvenoj Velikoj sobi na drugom spratu Takovske 10. Gledam uživo poznate likove sa malih ekrana. Pažnju privlači najharizmatičniji među njima, plavokosi lepotan koga sam gledala u Dnevnicima u pola osam.
Dževad Sabljaković, jedan iz tadašnje mlade, talentovane voditeljske, novinarske i uredničke ekipe Veroslave Tadić, najmlađe glavne urednice Informativnog programa u istoriji ove medijske kuće i sa verovatno najkraćim uredničkim stažom. Bilo je to uoči pada Nikezićevih i Latinkinih liberala nakon čega ću prisustvovati prvoj političkoj “čistki“ posle koje nije više bilo ni Veroslave, ni njene ekipe u pola osam, a pokazaće se, ni šanse za modernu, demokratsku Srbiju.
Dževad se časno držao. Zbog toga je morao da ode iz Informativnog programa, ali je od tada pa nadalje radio ono u čemu je bio suveren. Kultura. „Preselio“ se u najkreativniji deo tadašnje TV Beograd. Od tada pa do danas Dževad nije izneverio sebe ni nas, njegove prijatelje. Sredinom 80-ih, podsetio me je Vlada Mareš ovih dana, potpisao je zahtev Dušana Bogavca za osnivanje Fonda solidarnosti, zapravo zahtev za uvođenje višepartizma. Bio je to preuranjen iskorak.
I Dževad je opet bio među nepodobnima.
Početkom 90-ih putevi su nam se razišli, svako je na svoj način pokušao da se suprotstavi pretvaranju moćnih medija u oružje za razbijanje Jugoslavije i pripremu rata. Dževad je bio među osnivačima JUTEL-a, a mi koji smo ostali, osnivali smo nezavisne institucije. Sindikat, pa Nezavisno udruženje novinara Srbije i Medija centar…
Nismo imali šansu da sprečimo nacionalističke ratne pohode, uspeli smo, međutim, da sačuvamo svoj obraz i pokažemo susedima i svetu kako postoji i Druga(čija) Srbija kojoj je pripadao i Dževad sa svojim nepodobnim imenom za tadašnju radikalsku, miloševićevsku državu u nastajanju.
Ratni vihor ga je, nakon nestanka Jutela, odveo na Radio Brod koji je plovio po Jadranu sa redakcijom jugoslovenskih novinara u još jednom neuspelom pokušaju da se suprotstavi ratnoj propagandi.
Dugo posle toga nisam znala gde je naš Dževad. A onda sam saznala da je negde u jednom sobičku u Parizu kao saradnik medija u regionu. Njegove i naše države nije više bilo. Došlo je vreme da se ponovo okupimo. Bio je član naše „subotnje družine“. Javljao bi se kad je (a činilo nam se – sve češće) dolazio u Beograd. Hrabrili smo se da ćemo nadživeti i ovu radikalsko naprednjačku pošast. U kafiću u Palmotićevoj jedne subote je odzvanjalo naše POBUNA, POBUNA. Orio se hor: Nada koju ja zovem Nađa jer mi je Nadežda nekako preozbiljno, Goca koja bi više volela da joj se obraćam sa Gordana, ali ja to nikako nisam mogla, Laza bio i ostao naš predsednik (Nezavisnog sindikata RTB) , Vlada koji je zapravo Vlado i ja koju je moj Velja uporno zvao Brana. A dirigovao je Dževad. Tako smo se hrabrili, skupljali snagu do novog susreta.
Dževad je nastavio da živi na tri adrese. Pariz, Beograd i Cazin. Spajale su ga njegove dve Une. Reka u rodnoj Bosni i kćerka u Beogradu.
Onda smo počeli da čitamo Dževada. Romane „Kako ubiti gospodina Frojda“, „Oni“. Vraćali smo se na njegov prvenac „Omahu“… Filip David je na promociji Dževadove knjige rekao da se on vinuo u sam književni vrh na prostoru bivše Jugoslavije. “Najradije bih rekao da pripadam jugoslovenskoj književnosti. Sada sam negde između“, odgovorio je Dževad na pitanje kojoj književnosti pripada, srpskoj ili bosanskoj. Pisao je ijekavicom, a izdavač mu je beogradska Laguna.
Na moje pitanje u intervjuu za RSE 2016. godine, gde mu je dom, odgovorio je: „Tu gdje je jezik i gdje su prijatelji koji se nisu promijenili od prije rata, nego sam ih zatekao iste, i duhom i emocijama i pogledom na svijet, tu je moj dom.“
Naša subotnja družina se osipala. Odlasci su se ređali. Najpre Milica, pa Dora, Goca… I onda jedne subote ponovni susret sa starim prijateljem. U Galeriji, sa jednom drugom družinom koja je pregurala i Miloševićevu i Koštuničinu, i Tadićevu Srbiju, a sve je izvesnije da će nadživeti i Vučićevu. Dževad, na žalost, nije.
Prve knjige
Kad sam završio drugi razred osnovne škole, došla je iz sanatorijuma da me obiđe i donijela mi dva paketa knjiga. „Knjiga je najbolji prijatelj“, rekla je svečano. I danas pamtim: među tridesetak knjiga bili su „Robinzon Kruso“, „Tom Sojer“, „Karik i Valja“, „Pale sam na svijetu“, „Guliverova putovanja“, „Ostrvo s blagom“, „Bijeli očnjak“, Andersenove „Bajke“… Sama kao da je došla iz bajke, majka mi je otkrila bajkovitost i čar knjiga, koje me nikad neće napustiti.
MIODRAG ZUPANC: Dževada sam poznavao tek samo pedeset godina. Družili smo se u kafani, porodično po kućama, manje profesionalno. Imao je mnogo toga da daje, davao je nesebično.
Mi matori, pamtimo Dževada još iz onog vremena dok je vodio i uređivao Dnevnik. To je ono slavno vreme TVBGD bez konkurencije, urednici i novinari postaju slavni, kao Milan Kovačević, kao Čeda Mirković, kao Lola Đukić, Zora Korać, Mališa Marinković, kao Dževad. Ne znam koliko se tačno Dž majao u tom dnevniku, mislim da znam kako se to završilo. Barem sam to tako čuo od još jednog urednika tog vremena Raše Popova. Raša je ispričao da je u vreme čuvenog Titovog govora u Splitu, onog koji se najviše pamti po napadu na predstavu Tikve, u kome proziva i autora: Dragoslava Mihajlovića-Mihiza (?!), taj govor je čitavo pre podne, direktno prenošen na JRT-u, njima je zapalo da te večeri uređuju Dnevnik. Procenili su da je Splitski govor dugačak, predugačak za Dnevnik, Raša i Dževad sveli su to, na koliko treba – 10 minuta.
Zbog ovog kraćenja, digla se moćna dževa, zemlja se tresla, suspendovani su, a kad se galama smirila, kažnjeni su premeštajem, Raša u Nauku, Dževad u Kulturu.
Kazna ispade prava sreća u nesreći, rad kod Zore Korać, biće za njega zlatan profesionalni period, po kome ga treba pamtiti. Razmahao se, bio je kreativan, zadovoljan, ništa mu nije padalo teško, bio je svoj na svome. Znalački ubedljivo uređivao je Otvorenu knjigu, Petkom u 22, mislim i poneko Kino oko, ali i celovečernje specijale Umetničke večeri, od kojih pamtim sjajan omaž Milošu Crnjanskom, uređen povodom 10 godina od smrti pisca, sa dobro odabranim sagovornicima, manje poznatim dokumentarnim prilozima, i prvi put na televiziji emitovanim Lament nad Beogradom, koji izgovara sam Crnjanski, sa sjajno pokrivenim kadrovima snimatelja Dragana Mančića.
Tad je nastao i njegov prvi roman Omaha, izuzetno vredno delo s cazinskom dušom, koje neće naći pravi put do čitalaca, jer se dogodio rat.
Bio je jugoslovenski patriota, postaje jedan od stubova Jutela. Nemoguća misija, borba zdravog razuma sa pomahnitalim nacionalističkim silama.
Nešto čemu i danas prisustvujemo i opet se nadamo nekakvom dobrom ishodu.
Bilo kako bilo, Jutel je ugašen, Jugoslavija izgubila, rat otišao dalje. Dž ostaje zarobljen u opkoljenom i granatiranom Sarajevu, javlja se volonterski u radio Zidu (Zdravka Greba) i za neke druge manje stanice. Situacija u Sarajevu i čitavoj Bosni postaje sve strašnija. Mi iz Beogradskog kruga, pokušali smo da organizujemo njegov izlazak iz opkoljenog Sarajeva ali pokušaj je propao. Izvukao se na neki drugi način i dospeo u Pariz. Kao slobodan strelac radio je za više agencija i novina, nije kukao ali emigracija mu je padala teško. Kada mu je ponuđeno da bude urednik slobodnog radija Brod, oberučke je prihvatio.
To zadovoljstvo nije dugo trajalo.
Dočekao je penziju u Parizu, dočekao je i smiraje rata. Mogao je do sestre Dženane u Cazin, mogao je kod starije ćerke Nađe u Firencu, kod mlađe Une u Beograd. Mogao je i da piše, napisao je još dva uspešna romana, sredio i objavio godinama pisane pripovetke.
Jednom, u vreme dok je još žario i palio u kulturi, sedeli smo u Radoviću, bilo je neko žešće kafansko raspravljanje, u sred rasprave, Aca Spasić se okrenuo i rekao: Nervira me ovaj Dževad, ponaša se kao princ. Nasmejali smo se, znači složili, i Dž se nasmejao pomiren sa sudbinom, jer bilo je neke tačnosti u rečenom: Dž, je imao to uspravno dostojanstveno držanje, nikad ljut, pravičan, bez skrivenih misli, uvek iskren, radoznao, drugar, isti prema nadređenima i podređenima, uvek spreman za smeh, za šalu i na sopstveni račun, za solidarnost, da sasluša i čuje, pouzdan prijatelj, veoma hrabar, nepromenljiv, garantovano nekvarljiv, uvek spreman za dobre razgovore, za nošenje ormana u selidbama, za tamburaše u Novom Sadu, otvoren za nova upoznavanje i svaku drugu dobrotu.
Bio je za ponos čitave profesije.
Zaista kažem, Aca je bio u pravu, stvarno je imao sve te prinčevske mane.
Takav bio, takav ostao. Nikad matorski omatorio.
Zbog toga smo ga voleli i nagluvog.
DŽEVADOVA SEĆANJA:
Rođen sam u Beogradu zahvaljujući individualnosti, želji za obrazovanjem i hrabrosti svog oca Jusufa. On je iz sela Lučka nedaleko od gradića Cazina u Bosni došao sâm u Beograd i upisao se na Pravni fakultet. Dvije godine kasnije oženio se Šefikom i dobio sina. Ne pamtim prve godine života u Beogradu. Sjećanje počinje od nedokuvanih krompira na proplanku. A tog trena moja majka je u zatvoru NDH, otac u ustaškom logoru Stara Gradiška, djed u logoru Jasenovac, ujak negdje na Grmeču u partizanima, kuća u Cazinu spaljena, nana i ja u zbjegu.
***
U prvoj poslijeratnoj generaciji osnovaca imam šest godina, a sa mnom su dvostruko stariji dječaci. Rat je unio i generacijski haos. Čim sam naučio pisati, počeo sam pismo majci: „Draga mama, kako ste? Da li vam je dobro u bolnici?“ i moja nana je pocijepala to što sam napisao. „Piši: Draga mati, kako si? Kakvo vi! Nije ti ona učiteljica“, grdila me, i ja sam shvatio da majku ne znam, kao ni oca. Otac je ubijen u logoru Stara Gradiška, a ona je kraj rata dočekala radeći u partizanskoj bolnici na Petrovoj Gori, gdje je zaradila tuberkulozu i poslijeratne godine bila po sanatorijumima u Bosni i Sloveniji. U mom životu je nije bilo, bila je u nekom drugom svijetu, kao u bajci, i mogla je biti samo Vi.
***
Kad je najzad došla iz sanatorijuma, ispružila je ruke s podignutim dlanovima da se ne zaletim da je zagrlim. Užasavala se da me ne zarazi, i tada, kao godinama poslije toga, ljubila me je u rame. Do starosti se plašila da je zagrlim i poljubim.
***
Zato sam studirao svjetsku književnost. Upisao sam se na tu grupu kad ju je Danilo Kiš završavao. Sprijateljili smo se i to prijateljstvo je trajalo do same njegove smrti. Dvije ili tri godine prije nego što će ga bolest pokositi snimio sam intervju s njim, koji se i danas vrti na Jutjubu, a uvršten je i u njegova sabrana djela. Markantan, lucidan, duhovit, ironičan i samoironičan, prezriv i prek prema banalnosti i lažnosti kako u životu, tako u literaturi, Danilo je već u studentskim danima za sve nas, nešto mlađe, bio nedostižan uzor.
***
Mada rođeni Beograđanin, tada sam bio došljak, stanovao sam u Studentskom gradu, svaki dan dolazio autobusom na fakultet ili Narodnu biblioteku tada kod Kalemegdana. U toj biblioteci sam završio studije. I dan-danas je osjećam kao neko duhovno okrilje. Nedavno sam se našao u njenoj novoj zgradi. Uz elektronski katalog, sa ushićenjem sam otkrio da je ostao i stari katalog, sa onim istim kataloškim listićima po kojima sam prije pola stoljeća tražio knjige. Ponovo sam prelistavao te pohabane kartončiće kao nešto davno i drago, s osjećanjem da se vrijeme zaustavlja u knjigama i bibliotekama, i da me prošlost zapahnjuje sa mirisom starog, požutjelog papira.
***
Prvi posao sam dobio u Trećem programu Radio Beograda. Primio me je kao honorarnog saradnika glavni urednik Aleksandar Acković, pošto me je u redakciju doveo i predstavio kolega sa fakulteta Radoman Kordić, koji je već tu radio. U redakciji su bili Raša Popov, Svetozar Vlajković, Đorđe Zorkić, Radmila Gligić…, a u programu je učestvovao bukvalno cjelokupni intelektualni i kreativni svijet cijele zemlje.
***
Putovao sam od skupa do skupa, dočekivao u redakciji filozofe, pisce, naučnike i intelektualce. Zbližio sam se s Radetom Konstantinovićem, snimajući i pripremajući za emitovanje njegove eseje koje će kasnije složiti u osam tomova studije o srpskoj poeziji „Biće i jezik“.
***
Poslije godinu dana prijavio sam se na konkurs TV Beograd. Televizija je bilo nešto daleko i apstraktno. Tek što je minulo vrijeme kad sam objašnjavao školskim drugovima u Cazinu šta je televizija, pročitavši o tome tekst u Politikinom zabavniku: „To vam je radio i kino u isto vrijeme.“ Nisu mi vjerovali. Petnaest godina poslije toga primljen sam u prvoj grupi mladih novinara na TV Beograd. Sa mnom Milica Lučić, Biljana Popović, Veroslava Tadić, Dimitrije Tasić i Omer Karabeg. Svi ćemo imati različite sudbine i puteve.
***
Poslije tri godine rada pozvao me je tadašnji urednik Informativnog programa Nebojša Popović i saopštio mi da sam postavljen za urednika i voditelja DNEVNIKA. Mislio sam da se šali. Do tada je DNEVNIK bio spikerski. Pamtio se po glasu legendarnog Brane Surutke. Skale Mitić je napravio nekoliko eksperimentalnih voditeljskih dnevnika, prije nego što sam ja postao stalni voditelj i urednik.
***
Išao mi je taj posao. Nisam se plašio kamera. Iako sam imao tremu pred skupom od petnaestak živih ljudi, bio sam miran i siguran pred milionom gledalaca. Jedino sam se plašio svoje ijekavice. Niko mi nije izričito tražio – što govori o Beogradu tog vremena – da govorim ekavski, ali ja sam se osjećao dužnim da kao prvi voditelj dnevnika TV Beograd tako govorim: stajalo me to truda i rada s tadašnjim lektorom čika Stevom Glagolom.
***
Tri godine sam bio na ledu. Dodijeljen sam kao ispomoć Mihailu Ražnatoviću, uredniku emisije o knjigama „Lektira“. Pripremao sam gotovo cijelu emisiju, ali ni nos nije smio da mi se pojavi, niti da mi se čuje glas. I tako tri godine. Onda je Mihailo otišao u penziju, meni svečano saopštili da moj lik i glas nisu više pod embargom, preuzeo sam emisiju i preimenovao je u „Otvorenu knjigu“. Tako je počeo moj petnaestogodišnji rad u emisijama iz kulture i umjetnosti.
***
Vrhunac je bio „Petkom u 22“, emisija kojoj sam smislio ime, najprije je vodio, na kraju uređivao. Bila je to kultna emisija o zbivanjima u kulturi i umjetnosti. Svaki prilog je imao reditelja, koji je imao punu slobodu da eksperimentiše formom i razbija ustaljena gledišta o televiziji. Gledala se u cijeloj Jugoslaviji i najduže se održala u zajedničkom programu. Kad je i ona prestala da se emituje u drugim republikama, Jugoslavija je počela da se raspada.
***
Rad u Programu kulture sa Nebojšom Đukelićem, Aleksandrom Spasićem, Feliksom Pašićem, Dunjom Blažević, Điđom Karanovićem, Dorom Sekulić, Draganom Babićem – da li sam koga zaboravio? – posebno kad je za urednika redakcije došao Filip David, bio je najljepši i najkreativniji period u mojoj televizijskoj karijeri.
***
Pamćenje počinje krompirom!
Moje pamćenje počinje od krompira. Zimski je ali sunčan dan na nekom proplanku. Iz starog crnog šporeta bez sulundara vije dim na sve strane.
Na šporetu je velika posuda puna krompira i vrele vode. Kad je voda proključala vičem: „Vri! Vri!“ U to se na proplanku pojavi četiri-pet zaprega. Sa njih poskakaše vojnici, za koje znam da su partizani. „Pokret!“, vikali su, „hitno, neprijatelj je blizu!“
Nana s drugim ženama izliva kipuću vodu i dijele neskuvane krompire. Gledam je sjedeći među drugom djecom u zaprezi, i strašna glad ispunjava početak mog kontinuiranog sjećanja. Nana mi dodaje bošču s toplim krompirima. Vadim jedan po jedan i stružem zubima tanki mekani sloj. „Samo to skuvano, ne dalje, boliće te stomak. Ali ne bacaj krompire“, kaže nana.
Gulim zubima krompire do sirovog dijela i ostatak stavljam u bošču.
„Sad smo na petrovačkoj cesti“, rečenica je kojom se nastavlja početak mog pamćenja. U godinama poslije rata tu rečenicu je budila pjesma Branka Ćopića „Na petrovačkoj cesti“, koja je, sa crtežima njemačkih aviona u nebu i mrtve djevojčice u snijegu, bila u svim poslijeratnim čitankama za prve razrede. Recitovao sam je na priredbama s osjećanjem da je moj sopstveni doživljaj.
Na cesti Petrovačkoj izbjeglice i trista djece u koloni.
Pamtim je cijelu, mada je od mog posljednjeg recitovanja prošlo barem šezdeset godina, jer sam bio jedno od to tristo djece.
U ljeto 1990. Goran Milić me je pozvao u projekt samostalne televizije Yutel, koju je inicirao tadašnji premijer Jugoslavije Ante Marković. Počeli smo emitovati program u novembru te godine iz studija sarajevske televizije. Napustio sam TV Beograd i vodio i uređivao emisije Yutela dok se nije ugasio početkom rata u Bosni 1992. Zalagao sam se sa drugim yutelovcima, Gordanom Sušom, Zekerijahom Smajićem i Veliborom Čovićem, da spomenem samo urednike, za opstanak Jugoslavije.
***
Unaprijed izgubljena i zakašnjela bitka! Bili smo izvjesno vrijeme najgledanija emisija na prostoru sada bivše Jugoslavije, ali i najomraženija među nacionalistima. A u ratu nezavisan program distanciranog tretmana onog što se zbiva u zemlji koja se raspada, i to iz Sarajeva koje je bilo pod artiljerijskom i snajperskom vatrom, nije mogao opstati. Sami smo ga ugasili.
***
Zaglavio sam u ratnom Sarajevu, izvještavajući za Radio France Internationale (RFI). Stotinjak izvještaja je u mojoj arhivi kao pokušaj objektivnog izvještavanja iz rata. U opkoljenom Sarajevu zvanično mi je prebacivano da pišem kao da sam strani novinar. Odgovorio sam: to mi je veliki kompliment. Isto mislim i danas.
***
Možda sam zbog takvog izvještavanje za RFI i angažovan za projekat Evropske unije „Radio Brod“, na kojem bi novinari iz bivših jugoslovenskih republika pripremali nepristran informativni program. Bila je to moja najveća profesionalna, a i životna avantura. Plutali smo u internacionalnim vodama Jadrana i pravili 24-časovni radio-program. Bilo je sedam članova redakcije iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske i dvadesetak dopisnika iz cijele bivše Jugoslavije.
***
***
Nizale su se apatridske godine. Htio sam se vratiti u Beograd, ali to više nije bilo mogućno. Mada sam rođeni Beograđanin, gdje sam proživio najbolje i najznačajnije godine, kao dijete upisan sam u knjigu državljana u Cazinu u Bosni i – raspadom Jugoslavije izgubio sam i svoj rodni grad. Imao sam problema da dobijem i bosansko državljanstvo, pošto mi je život protekao u Beogradu! To je pojačalo moje osjećanje apatridstva. Najzad sam odlučio da zatražim francusko državljanstvo. I dobio sam ga, što ranije nikada nisam poželio.
***
U pariskom predgrađu Bijankur sam napisao svoj drugi roman „Kako ubiti gospodina Frojda“. Zatekao sam se u Beogradu za sajma knjiga u oktobru 2013. Sjećao sam se svojih predratnih hronika Sajma, kad sam poznavao sve izdavače i pisce. Sada nisam znao nikoga. Odabrao sam Lagunu nasumce. Upoznao sam urednika Dejana Mihailovića i dogovorio se da mu pošaljem rukopis romana do Nove godine. Njemu dugujem svoj povratak u književni svijet.
***
Objavio je „Frojda“ dva mjeseca pošto je primio rukopis. Potom, lani i knjigu pripovjedaka „Oni“. To je bio podsticaj da redigujem svoj prvi roman „Omaha 1950“ i objavim drugo izdanje.