Čarobnica reči, misli, analize i komunikacije. Britka, odvažna, hrabra, dobronamerna, mudra i šarmantna, često adolescentski razigrana, visokih moralnih i profesionalnih standarda, sagovornica koja sluša, a odgovara i umom i srcem. Kad kritikuje, onda je to argumentovano. Novinarka, iznad svega, i jedna od najznačajnijih i najuticajnijih žena u srpskom novinarstvu i nekadašnjoj Jugoslaviji. Njena vera u novinarstvo kao poziv i kao važan korektiv svakog demokratskog društva, koji podrazumeva odgovornost prema pojedincu i društvu, bila je nepokolebljiva. Upravo zbog nje i sličnih joj po novinarskom duhu i peru, od kojih su mnogi i danas ovde na ispraćaju Nadežde Gaće, novinarstvo, ono pravo, opstajalo je uprkos svim izazovima i pretnjama. Mislim na njenu upornost, istrajnost, hrabrost, pa i tvrdoglavost po potrebi, u neodustajanju od profesionalne etike i standarda.
Nisam iz te profesije, ali kao građanka, čitateljka i prijateljica osećam duboku zahvalnost na tome. A privilegija je prijateljevati s Nadeždom. Blagorodno je i umu korisno razgovarati s njom. Dušespasno, često, slušati je. Život je udesio da budem među privilegovanima, bar poslednjeg desetleća njenog ovozemaljskog života.
O Nadeždi ne govorim u prošlom vremenu – a počela sam ovo svoje obraćanje svesna da nijedna reč koju ću izgovoriti neće biti ona prava, sveobuhvatna i potrebna, istovremeno svesna da reči koje ću izgovoriti nisu dovoljne da odagnaju prazninu koja je iza nje ostala. Reči ne mogu ono što bi srce i um hteli da posvedoče, pa će ono što se rečima ne može iskazati kada je ona u pitanju – ostati tako negde unutra, da bude unutrašnja snaga za neki trenutak u kojem bi Nadeždina reč bila potrebna, a koji će sasvim sigurno doći. Davno je rečeno da čovek živi, posle svog zemnog odlaska, sve dotle dok je živ u sećanjima ljudi koji su ga znali, a da njegovo delo živi i mnogo posle – ako ima onih koji su spremni i kadri da ga nastave. Sigurna sam da će tako biti i u njenom slučaju. Znam, osećam da je i danas tu s nama i da joj je drago. Milo bi joj bilo da vidi da smo svi mi, ovako ili onako njeni, tu zajedno i da našu tugu ublažava ljubav i ponos zbog činjenice da smo bili njeni savremenici i u prilici da neko vreme budemo uz nju.
Njena hrabrost nije bila bučna. Nije tu bilo nikakvog busanja u prsa, tako karakterističnog za mnoge kukavičluke kojima često svedočimo. Ona je jednostavno istrajavala nestvarnom upornošću i nadljudskom snagom, kojoj sam se divila. Sa bolešću se nosila revnosnim radom, pažnjom bližnjih, odgovornošću u primanju terapije, ali i svojevrsnim ignorisanjem, nedozvoljavanjem da je bolest isključi iz tokova života i stvarnosti. Čitala je, opsesivno, i pratila vesti, analizirala, promišljala, pisala, savetovala… Razgovarale smo o mnogim pojavama i ljudima, ali je bolest bila jedna od retkih tema tih naših priča. Uglavnom subotnje jutro, kada i pišem ovo posmrtno slovo, bilo je naše vreme za telefonski poziv u godinama njene bolesti. Rekla bi kratko: „Preskoči pitanja o bolesti, to sve znaš, a i nije važno, pređi odmah na geopolitiku, u stvari, čekaj – je l’ tebi normalno sve ovo što se desilo kod nas u sredu, četvrtak, petak… Je l’ normalno takvo ponašanje?“ Zadovoljna odgovorom da mnogo toga nije normalno, nastavila bi razgovor i analizu stvarnosti, ali i tekstova iz stranih novina i promišljanja njenih bliskih saradnika i prijatelja Jelke, Mijata, Mome, Sonje, Branke, Dude i svih drugih koje je poštovala i volela. Pomno je slušala mlađe koleginice i kolege. Ta debatovanja koja su je, kako je govorila, podsticala u radu, uz njene misli, znanja i majstorsko pero, iznedrila su mnoge Nadeždine britke i vanvremenske tekstove. Citat iz jednog takvog, iz oktobra prošle godine, želim da podelim s vama za kraj: „Ušli smo, kao svet, u 21. vek puni nade da su sukobi i ratovi prošlost, da će tehnologija služiti čovečanstvu, da će Evropa jačati i širiti se i da će rasti broj država s blagostanjem i mirom. Dobili smo ratna žarišta takvog intenziteta da nije više nerealan ni svetski ni atomski rat. Dobili smo neslućene razmere nejednakosti među pojedincima i državama, dobili smo prerastanje država u ekspoziture najmoćnijih korporacija, dobili smo da se najčešće politički izbori u svetu svode na izbor manjeg zla, dobili smo da politika preraste od dugoročnih vizija u kratkoročne dobiti malog broja ljudi, a da mediji postanu puki navijači tih i takvih elita.“ Kao što vidite, i među ovim redovima pominje nejednakost, a teme ljudskih prava, njihovog kršenja, socijalne, rodne i druge neravnopravnosti i težak položaj marginalizovanih društvenih grupa imale su u njenom Novom magazinu uvek naglašeno mesto. Volela bih da tako i ostane. O nama, ženama da i ne govorim – kao urednica otvarala je i pisala o temama koje su bez ikakvog opravdanja bile potcenjene i zanemarene u društvu. Nadežda Gaće je toga bila svesna, zato je i davala značajan prostor u svom magazinu, i naslovne strane i stranice ženskim glasovima i preko potrebnoj ženskoj perspektivi stvari i pojava. Hvala joj i na tome.
Volela bih da je Nadeždi vreme bilo više naklonjeno i da ona i dalje bira naslovne strane…
Neka joj je večna slava.