Danima pokušavam da nađem reč kojom bih najbolje opisala Nadeždu. Rekla bih, na primer, da je ta reč vulkan jer je Nada vulkanskom snagom i upornošću izbacivala iz sebe neograničenu energiju koja se osećala u svemu što je radila – od emisija na RT Beograd, Jutelu, u ljubljanskom Delu, NUNS-u, Borbi, Našoj Borbi, Danasu, Novom magazinu.
Rekla bih i da reč koja bi mogla opisati Nadu treba tražiti među jadranskim vetrovima, na primer, uporediti je sa jakim maestralom, onim koji dođe posle bure, protutnji i „otpuše“ svako loše vreme.
Njena uverenja bila su čvrsta, nepomeriva, pa se zato o Nadi ne može govoriti, a da se ne pomenu metafore kao što su čelik ili stena, na primer. Jer, ona nije odustajala ni od čega u šta je verovala i što je volela. Ni od Jugoslavije, ni od levice, ni od antifašizma, ni od feminizma, ni od borbe za slobodne medije. Ma bila je i buldožer, gurala je svaku svoju zamisao posebno onda kada su šanse da se ostvare bile minimalne. Od Jutela u vreme kad se već delilo oružje, do Novog Magazina u vreme odumiranja slobodnih medija.
O Nadeždi se može pisati poredeći je sa onim vrednim bićima, kao što su ikonične pčelice i mravi jer iako je sve kod Nade izgledalo tako vulkanski, ona je neprekidno vredno radila, potpuno posvećena svemu čega se dohvatila. Jurila je po ceo dan, od analiza u jutarnjim programima televizija, pa odatle u redakciju da napiše tekst, pa da nađe autore koji će pisati za novi broj njenog nedeljnika, autore koje ne bi puštala ni da dišu dok tekst ne sleti u inboks. Neumorno je tražila nove i mlade ljude, promovisala one za koje još niko ne zna, davala im prostor, podsticala, hrabrila.
Knjige-razgovori koje je uradila s Milovanom Đilasom, Adilom Zulfikarpašićem, France Bučarom i Vanetom Ivanovićem bile su ne samo važne analize za razumevanje trenutka u kojem su nastajale već i izuzetno vredan istorijski izvor, koji će i u budućnosti pomagati da se razume vreme o kojem je pisala.
Bila je Nadežda i avangardna. Tražila je nove forme, izmislila je portal pre portala, podkast pre podkasta i vlog pre vloga.
Bila je i magnet jer gde god bi se pojavila, privukla bi pažnju. Ne sećam se tačno kada sam je upoznala, ali se dobro sećam jednog skupa ranih 90-ih u hotelu „Metropol“ na koji je ušla sa zakašnjenjem. Sve je stalo i svi su imali potrebu da se okrenu i vide šta se to desilo. Sećam se da je tada tom svojom magnetskom snagom prikovala moj pogled za sebe, da sam je pogledom otpratila do mesta na koje je sela i da sam pomislila: „Bože, kakva žena.“
Ali da bi se Nadežda opisala neophodno je naći i drugačije metafore. Na primer, da probam s nečim baš patetičnim kao što je biljčica. Jer sve što je radila i uradila bilo je daleko iznad njenih fizičkih mogućnosti. Krhka je bila od rođenja. Uvek je pričala kako je kao prevremeno rođenu bebu spasla baka, pa sam je u svakoj zdravstvenoj krizi podsećala da će bakini recepti uvek biti uz nju i da će uvek biti pobednica.
Kad smo kod patetike, za prijatelje je bila kao sunce koje zrakasto širi optimizam, pa bi u našoj maloj, ženskoj viber grupi, na sva naša kukanja ona uvek rekla: „Sve se slažem, grozno je, ali glavu gore, ne smemo tako da razmišljamo.“
Bila je i večno dete. Nju je bilo najlakše obradovati. Poslati joj sliku njene Omiške ulice u Splitu, sliku mora, kupiti nešto crveno, doneti joj Deda Mraza, otpevati neku dalmatinsku ili partizansku pesmu. Bila je drug, baš tako, rodno neosetljivo. Drug koji uskače uvek i rešava sve. A bila je rodno osetljiva drugarica, uvek na strani žena i svih koji su slabiji.
I sad ne znam da završim. Jer bilo bi potrebno još mnogo metafora da bi se opisalo kakva je bila Nadežda Gaće. Zato je bolje da ona sama postane metafora. I da kada ubuduće budete hteli nekome da kažete da je jak i snažan, da je pažljiv i nežan, čvrst i nepokolebljiv, požrtvovan i vredan, neustrašiv i nezaustavljiv, umesto svega toga kažete mu samo – baš si Nadežda.