Nadežda je bila žena zmaj, tako sam je i doživljavao kad bi nama u Kikindskim, meni lično ili nekom drugom iz našeg esnafa nešto završila, ugovorila, pomogla. Bila je drugarčina i lafčina, uvek spremna da pomogne, da povede, da ujedini.
Saznao sam za nju kao srednjoškolac, polovinom osamdesetih, bila je jedna iz plejade novinara TV Beograd koju ste morali zapaziti i zapamtiti, jedna od onih koji će potom podići glas protiv govora mržnje, podela i ratne propagande i koja će se naći među osnivačima NUNS-a.
Upoznao sam je krajem devedesetih. Nadežda je bila jedna od onih koji su bezrezervno podržavali mlade novinare i davali im prostor. To je radila u NUNS- u i u redakcijama koje je vodila, i zahvaljujući njoj i ja sam tu gde jesam, a i mnogi drugi mojih godina i mlađi su zahvaljujući i njoj dobili šansu i bili pogurani.
Bila je rođena predvodnica, znala je da šefuje, ali naravno, ne da bi šefovala sebe radi već da bi spajala ljude, uklanjala prepreke i pronalazila rešenja. I znala je da zaštiti i obezbedi one koje je predvodila. Sa Nadeždom i uz Nadeždu niste mogli ostati bez posla i honorara, odnosno, bez podrške i pomoći bilo koje vrste. Ako su te napali zbog novinarskog posla, bila je tu da te zaštiti i odbrani, i telom ako treba, ako si upao u finansijske probleme, opet si mogao da računaš na Nadeždu, čak i ako nemaš zdravstvenu knjižicu, a bolestan si, tu je ona da ti nađe lekara i, nedajbože, obezbedi krevet u bolnici.
Njena baština u NUNS-u je ogromna. Više od dve decenije je bila posvećena Udruženju, a četiri godine ga i predvodila. Da pomenem samo neke od zasluga i zaveštanja. Tokom dva njena dvogodišnja mandata usvojen je Kodeks novinara Srbije, a na osnovu njega osnovan je Savet za štampu, i jedno i drugo kao plod dogovora sa drugim udruženjima i asocijacijama, što takođe govori da je Nadežda spajala ljude i uvek širila pokret za slobodu medija i novinara.
Za Nadeždinog vakta u NUNS-u osnovan je CINS – Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, danas poznata i nagrađivana redakcija koja je iznedrila brojne priznate novinarke i novinare.
Utemeljen je Fond solidarnosti NUNS-a za pomoć i podršku ugroženim koleginicama i kolegama, i za skoro dve decenije iz naše zajedničke kase finansijski je pomognuto, uglavnom kroz bespovratne uplate, na stotine novinarki i novinara. I nije ga samo osnovala sa svojim koleginicama i kolegama već ga je i neumorno punila novcem, potežući svoje kontakte i poznanike, i mi smo godinama nakon njenog odlaska sa predsedničkog mesta trošili taj novac na pomoć novinarima.
Pokrenula je tih godina, uz punu podršku Izvršnog odbora NUNS-a, inicijativu da se tužilaštvo i sudovi konačno odrede prema ratnohuškačkim propagandistima, nazovinovinarima, koji su tokom devedesetih širili nacionalnu i versku mržnju, huškali na nasilje i pravdali ili prikrivali zločine. Podsećala je da je NUNS nastao kao odgovor na udvoričko i ratnohuškačko novinarstvo i da nam je obaveza da razobličimo najsramnije stranice srpskog novinarstva. Ali bila je već u poodmakloj fazi (uspešna) akcija relativizacije ratnih zločina i zločinaca, tako da su i propagandisti tog zločinačkog poduhvata zadržali svoja zvanja i pozicije. Poslednjih godina, a naročito poslednjih meseci, vidimo posledice te nespremnosti društva da se suoči sa istinom.
Ratni propagandisti i huškači dobili su prave naslednike i već dugo gledamo kontinuirani Dnevnikov dodatak 2.0, mutirani proizvod zločinačke propaganda uz pomoć novih tehnologija. I pošto smo im jednom oprostili što su nas tukli, sada nas ponovo gaze i nazivaju ustašama, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima.
Nedavno je Nadežda tim povodom rekla da je kao nemi svedok tog pokušaja ozdravljenja profesije ostala knjiga „Reči i nedela“ – koja rečito i dokumentovano govori o razmerama zla koje su tadašnji državni mediji i njihovi šefovi i novinari naneli ne samo profesiji već ljudima, ali i da je uverena da istorija pre ili kasnije ispravi greške, makar i bez formalne presude.
I ja verujem da će ovo naše vreme jednog dana biti osvetljeno pravim svetlom i istinito tumačeno, i da će se, između ostalih, i Nadeždino delo s pravom vrednovati kao veliko.
Ja ću je pamtiti kao sjajnu novinarku, posvećenu i sposobnu predsednicu, divnu i požrtvovanu drugaricu i kao plemenitu Jugoslovenku, koja je do poslednjeg dana živela za tu ideju i taj jedinstveni prostor.
Ako postoji to drugo mesto nakon života, onda je Nadežda već sakupila ekipu i predvodi je da bi i to, kako kažu, bolje mesto od ovog zemaljskog učinila slobodnijim i pravednijim.