Ne pamtim da sam se s nekim glavnim urednikom toliko svađao kao s Nadeždom. Na kraju krajeva, ako mi se negde ne bi dopalo – odlazio sam. Ali s Nadeždom nije bilo tako. S njom se u podne posvađate, uveče zajedno odlazite u kafanu. Pila je crno vino. Nikada belo. Dobro, nisam baš nameravao da odmah dođemo do kafane, ali tako je to kad ruke same vode.
Hteo sam da kažem, takav je bio rad s Nađom – tako je najviše volela da je zovu – borba. Borba da se bude svoj i samosvojan. Drugačiji.
Kada smo osnivali Novi magazin, njena glavna poruka, glavni zahtev, moto, bio je – moramo da budemo drugačiji. I kasnije – kada redakcija kao redakcija uđe u šablon i ponese je inercija – to je najčešće ponavljala.
Ali to nije bila poza, kapric. Ona je stvarno bila drugačija. To je dolazilo iz dubine njenog bića. Od rođenja, kada je sa šest meseci morala da se bori, bukvalno, da preživi. Nije slučajno njoj dato da ponese, i iznese, to ime: Nadežda. Jer to je ime koje obavezuje: Nadežda Petrović, Nadežda Mandeljštam, da pomenem samo dva.
Nije bilo slučajno ni to da je na kraju odlučeno – iako smo se oko toga dugo gombali – da ime našeg lista bude „Novi magazin“. Ono je označavalo ne toliko novi sadržaj, jer teme ipak nameće društvo, koliko novi pristup stvarnosti, novu paradigmu.
I danas od ljudi koji čitaju Novi magazin najčešće kao njegovu prvu i najvažniji karakteristiku čujete to – da je drugačiji od drugih. Da ne laskamo sebi nepotrebno, ne kažu ni bolji ni gori nego baš tako – drugačiji.
Da nije bila novinar/novinarka, bila bi đavolov advokat.
Drugost, različitost je cenila i kod drugih. Moram ovde da kažem, zahvaljujući pre svega Nadeždinom zalaganju, Ekonomist magazin, u kojem sam tada radio, dobio je 2008. godine Nagradu za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“ koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije. To su bile novine koji su zagovarale liberalizam. Ni tada, kao ni sada to nije bilo popularno, kako na desnoj tako i na levoj strani ideološko-političkog spektra. Nadežda je bila među retkima koji su tu orijentaciju znali da prepoznaju. I podrže.
Zato je, možda čak i pre svega, volela Jugoslaviju – jedinstvo različitosti. Po toj zemlji kretala se suvereno, gde god bi došla osećala se kao kod kuće i gde god bi se našla smatrali su je svojom. Kada je pre desetak godina osnivan poslovni portal Biznis plus, zajednički poduhvat redakcija iz svih jugoslovenskih republika, naravno da to nije moglo bez Nadežde. I Novog magazina. Doduše, kada je o biznisu reč, svi smo bili u minusu (osim možda Slovenaca, ali to nije bila njihova krivica), ali je, što se tiče drugarstva i druženja, profit bio nemerljiv. Politika nije dala da taj nezavisni povezujući projekat uspe, ali ostale su nezaboravne uspomene.
Bila je neposredna, direktna. Ne znam da li je to oznaka njenog geografskog porekla, ali nema te visine s kojom nije bila al pari.
Na kraju, ako je neko namučio i izvarao tu mračnu figuru s kosom, onda je to bila naša Nađa. Liči mi to na onu slavnu priču „Aska i vuk“, ne moram reći čiju: taman bi ta spodoba zamahnula, spremna na završni udarac, a naša Nađa bi se podigla na prste, napravila piruetu i hladno sečivo bi prozujalo pored njene glave.
Zbilja je volela da igra. I umela je.
Ali ako je za nešto imala talenat, onda je to bilo za – život.
I uveren sam – živeće. U nama. Kao nezaboravna uspomena.
Naslov teksta koji ste upravo čuli glasi: Biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj. Partibrejkers, dabome. I to je umela da bude – Nadežda.