Marđan Satrapi, rođena 1969. u iranskom gradu Reštu, odrasla je u Teheranu, u porodici koja je bila uključena u komunističke i socijalističke pokrete u Iranu pre revolucije. Majka joj je praunuka persijskog šaha iz dinastije Kađar, koji je vladao od 1848. do 1896, ali obrazovanje duguje roditeljima, marksistima iz srednjeg staleža, koji su ohrabrivali njenu individualnost. Pohađala je francuski licej i kao dete svedočila sve ozbiljnijem kršenju ljudskih prava i uticaju iranske politike na svakodnevni život: padu šaha, ranim danima režima ajatolaha Homeinija i prvim godinama iransko-iračkog rata.
Godine 1983, roditelji je šalju u Beč kako bi je sklonili od iranskog režima. Tu je pohađala francusku školu, ali potom se vratila u Iran. Studirala je vizuelnu komunikaciju i naposletku diplomirala na Islamskom univerzitetu „Azad“ u Teheranu. Tokom studija počinje da radi kao ilustratorka knjiga za decu. Po završetku studija se preselila u Strazbur, a potom u Pariz, gde je redovno pisala za razne svetske časopise i novine, među kojima su „Njujorker“ i „Njujork tajms“.
Veliki deo svoje popularnosti Satrapi duguje i izdavačkoj kući „L’Association“, pod čijim je patronatom objavila skoro sve svoje grafičke novele. Detaljno je opisala svoju biografiju u grafičkom romanu „Persepolis“ koji joj je doneo svetsku slavu i brojne nagrade. Ovo delo je ujedno i prvi iranski strip u istoriji. Osim njega, autorka je stripova „Vezenje“ i „Piletina sa šljivama“ i nekoliko knjiga za decu.
S Vensanom Paronoom napisala je scenario i režirala animirani film „Persepolis“ (2007). To je bio početak njenog angažovanja na filmu. Film „Persepolis“ ostvario je veliki uspeh i kod publike i kod kritike – nagrađen u selekciji Filmskog festivala u Kanu i kasnije bio nominovan za Oskara za najbolji animirani film. Bio je u nominaciji i za nagradu „Sezar“ za najbolji film 2008. Drugi njen film adaptacija je romana „Piletina sa šljivama“, a prikazan je i na festivalu Kustendorf 2012, gde je Marđan Satrapi bila predsednica žirija 2010. Satrapi se oprobava kao rediteljka i u „La bande des Jotas“ i horor komediji „Glasovi“ (The Voices), sa Rajanom Rejnoldsom u glavnoj ulozi. Njen film „Radioaktivno“, posvećen Mariji Kiri, prikazan je na beogradskom Festu. Poslednji film koji je snimila bio je „Dragi Pariz“ (Paris Paradis) iz 2024, crnau komediju smeštenu u francusku prestonicu, u kojoj se niz šarmantnih likova suočava sa smrću, da bi potom ponovo prigrlili život.
Dragoceno literarno svedočanstvo o životu u Iranu tokom prelomnog perioda s kraja 1970-ih i početka 1980-ih, „Persepolis“ Marđan Satrapi, originalno objavljen u Francuskoj u četiri sveske (2000-03), prvi put u Srbiji, takođe, u četiri toma, pojavio se između 2006. i 2008. godine („Fabrika knjiga“), a drugi put u integralu „Čarobne knjige“ 2019. Za prevod je bila zadužena Slavica Miletić.
„Čarobna knjiga“ će, tri godine kasnije, objaviti i njen grafički roman „Vezenje“, u prevodu Bojane Janjušević – izuzetno zabavan i poučan osvrt na seksualni život Iranki kroz sočne ženske razgovore i „ogovaranja“.
Marđan Satrapi gradi veliki deo svoje strip-karijere na autobiografskom i zavičajnom nasleđu, koristeći svoje poreklo koje je deo egzotične etničke i političke pozadine koja je ujedno i neizmerno plodotvorno tlo za stvaraoce različitih medija. Uvezivanje ideja egzotičnosti persijske kulture i brutalnosti režima muslimanskih fundamentalista koji tom zemljom vladaju poslednjih decenija, recept je koji fantastično radi, a popularnost te tematike pomogla je u upravo Satrapijevoj.
“Morala sam da kopam po uspomenama, a to je ponekad veoma bolno. Želela sam da kažem čitaocima: ‘Mi smo ljudi kao i vi! Nemojte misliti da se takve stvari događaju samo u dalekim zemljama’“, objasnila je autorka odakle ideja za „Persepolis“, nakon objavljivanja u Francuskoj. Autorka će u jednom intervjuu otkriti da joj je iranski režim pretio i vređao je zbog „Persepolisa“ i njenog aktivizma. „Nazivali su me lažovom i špijunom. Naučila sam da se ne plašim“, pojasnila je.
Marđan Satrapi otvoreno je podržavala proteste za slobodu i prava protiv režima u Iranu. Posle smrti Mahse Amini, uhapšene zbog nepravilnog nošenja hidžaba, u Iranu su 2022. počeli protesti „Žena, život i sloboda“, a Satrapi je tada izjavila kako su njeni roditelji i ranije izlazili na ulice da protestuju protiv nametanja hidžaba ženama 1983. „On je bio jedan od retkih muškaraca, tada nisu razumeli da su ženska i prava društva“, rekla je. Zanimljivo je i da je 2025. odbila orden francuske Legije časti zbog, kako je rekla, „licemerja“ voljene usvojene zemlje prema njenoj matičnoj državi.