Pre pedeset godina, 26. maja 1976, Martin Hajdeger, rođen 26. septembra 1889. u Meskirhu, preminuo je u Frajburgu. „On je uvek bio tragalac i uvek na putovanju“, rekao je tada sveštenik na opelu. Kao tragalac, Hajdeger je bio radikalni pitalac i istraživač, neko ko je oživeo samu suštinu filozofije, i dovodio u pitanje nasleđene predrasude, ne trudeći se da počivao na lovorikama.
U zimskom semestru 1909, Hajdeger je počeo da studira katoličku teologiju na Univerzitetu u Frajburgu. Njegovo pravo interesovanje, međutim, ležalo je izvan teološkog kanona, u filozofiji. Posle tri semestra, napustio je teološke studije. Prelazak na filozofiju bio je logičan korak, ali još uvek nije značio odbacivanje „sistema katolicizma“. Godine 1913, doktorirao je kod Hajnriha Rikerta, disertacijom na temu „Doktrina suda u psihologizmu“. Disertacija, kao i kasnija habilitaciona teza – „Teorija kategorija i značenja Dunsa Skotusa“ (1915), bili su čisto akademski radovi.
Godine 1916, Hajdeger je dobio „ovlašćenje za nastavu“, nakon probnog predavanja na temu „Pojam vremena u istorijskoj nauci“. Autori sa kojima se student već upoznao – Niče, Kjerkegor, Dostojevski – sada su imali svoj trenutak, Niče i Kjerkegor kao vodeće ličnosti nove filozofije egzistencije, čiji je temeljni dokument bila Jaspersova „Psihologija pogleda na svet“ (1919).
BIĆE I VREME: Rane godine u Frajburgu i Marburgu bile su Hajdegerov najproduktivniji period. Poznata su njegova predavanja u Frajburgu – „Uvod u fenomenologiju religije“ (1920/21), o Avgustinu (1921), i o ontologiji 1923; U Marburgu drži predavanja o sofistima, „Prolegomeni za istoriju pojma vremena“ (1925) i predavanje o logici iz 1925/26. oblikovali su čitavu generaciju studenata – Markuzea, Jonasa, Gadamera, Krigera i Levita. Hajdeger nije objavio ništa od svoje habilitacione teze. Kad se u Marburgu postavilo pitanje ko će naslediti Nikolaja Hartmana, fakultet, koji je nominovao Hajdegera „unicoloco“, insistirao je na objavljivanju. Tekst se pojavio 1927. u Huserlovom godišnjaku za filozofiju i fenomenološka istraživanja, u to vreme još uvek kao „rad u toku“. Hajdeger je preko noći postao poznat kroz ono što je sam nazvao „čudnom publikacijom Bića i vremena“. U Marburgu su požurili da ga imenuju za redovnog profesora, a ubrzo nakon toga Hajdeger je prihvatio poziv da nasledi Huserla u Frajburgu.
Inauguraciono predavanje u Frajburgu – „Šta je metafizika?“, održano je iste, 1929. godine, kao i sada legendarna „Davoska disputacija“ sa Ernstom Kasirerom. Već u avgustu 1933, nekada liberalna država Baden bila je prva koja je sprovela novi univerzitetski ustav – jedinstveni propis širom Nemačke koji je usledio 1935, usmeren ka „Firerovom principu“, koji je jasno nosio Hajdegerov potpis. Hajdegerovi govori i svedočanstva iz vremena njegovog rektorskog rada su za žaljenje, stranica po stranica sada dostupnog korpusa tekstova, od rektorovog obraćanja do terminologije „krvi i tla“. Godine 1934, Hajdeger je podneo ostavku na svoju funkciju.
Njegovim penzionisanjem, počela je Hajdegerova druga karijera, ali optužbe su se nastavile. U svojim publikacijama, on se ograničio na mali format „predavanja i eseja“, kao što su „Ćorsokaci“ (Holzwege) 1950, „Na putu ka jeziku“ (Unterwegs zur Sprache) 1959, i „Orijentiri“ (Wegmarken) 1967. Dela relevantna za njegovu kasniju filozofiju – „Identitet i razlika“ ili predavanje „Vreme i biće“ – pojavljivala su se gotovo kao pamfleti. Vredi pomenuti putovanja u Grčku, seminare u Colikonu (Švajcarska). Godine 1975, pojavio se prvi tom njegovih sabranih dela, zasnovan na marburškim predavanjima o fundamentalnim problemima fenomenologije.
TENZIJE, PAČVORK REŠENJA, DVOSMISLENOSTI: Ideje su inherentno međusobno povezane i sastavni deo opsežnih mreža. Mogu se otrgnuti iz svog konteksta samo po cenu njihovog osakaćivanja. Šta bi bio društveni ugovor Žan-Žak Rusoa bez njegovog koncepta prirode? Kantova etika dužnosti bez razuma? „Otvoreno društvo“ Karla Popera bez „otvorenog društva“ Anrija Bergsona? Ili zapravo Hajdegerova svakodnevica bez Hajdegerove autentičnosti? U svim ovim slučajevima, pokušaji razdvajanja ideja vršeni su na način poput kamenoloma i loše su se završili.
Primenjeno na Hajdegera, ovo znači da se njegovo delo ne može uredno podeliti na dva dela, slaviti jedan, a drugi odbaciti. Unutar mreže misli koju je Hajdeger tkao više od šest decenija, javljaju se tenzije, pačvork rešenja, dvosmislenosti, intenziviranja, restrukturiranja i reinterpretacije. U međuvremenu, gotovo je postalo dosadno skandalizovati Hajdegera uobičajenim sumnjičenjima, često poznatim decenijama, nacističkim citatima. Antisemitski odlomci iz „Crnih svezaka“, objavljeni između 2014. i 2022, upotpunili su sliku o Hajdegeru, ali je nisu potpuno transformisali. Čovek je mrtav. Srdžba je kalcifikovana.
ŠTA HAJDEGEROVA FILOZOFIJA DANAS NUDI: Najpre, pitanje tehnike: Tehnologija nas ne služi, ona nas uokviruje. U svom kasnijem radu, posebno u eseju „Pitanje o tehnici“, Hajdeger je tvrdio da suština tehnike nije ništa tehnološko, već način na koji doživljavamo svet. On uvodi pojam „Ge-stell“ (postavljenost ili uokviravanje). Šta to znači danas? U doba veštačke inteligencije, algoritama i masovnog prikupljanja podataka, mi svet – ali i ljude – posmatramo isključivo kao „stojeće rezerve“ (resurse) koji čekaju da budu optimizovani, iskorišćeni i efikasno procesuirani. Hajdeger opominje da nas tehnologija otuđuje od neposrednog bitka. Danas njegova kritika tehnike služi kao moćno upozorenje protiv potpune mehanizacije ljudske duše.
Drugo, „Bivstvo“ (Dasein) i digitalna otuđenost: U svom kapitalnom-delu „Biće i vreme“ (1927), Hajdeger definiše čoveka kao „Dasein“ (tu-biće) – biće koje je uvek već „bačeno“ u svet i definisano svojim odnosom prema tom svetu i drugima. Fenomen „Sveta“: Hajdeger opisuje kako pojedinac lako gubi sebe u anonimnoj gomili, prepuštajući se načinu razmišljanja i govora koji diktira javnost („kako se govori“, „kako se misli“). Šta to znači danas? U eri društvenih mreža, čovek je doživeo svoj vrhunac. Algoritmi kreiraju eho-komore u kojima gubimo sopstvenu autentičnost, usvajajući generičke stavove, trendove i mišljenja kako bismo se uklopili u digitalnu gomilu. Hajdegerov poziv na „autentičnost“ danas je poziv na digitalni i mentalni otpor.
Treće, Biće-ka-smrti: Konačnost u doba instant zadovoljstva. Za Hajdegera, čovek postaje autentičan tek kad se suoči sa svojom konačnošću – smrću. Svest o tome da je naše vreme ograničeno tera nas da preuzmemo odgovornost za svoj život. Savremena kultura je opsednuta večnom mladošću, biohakingom i bežanjem od bola i prolaznosti kroz konstantnu distrakciju (skrolovanje, zabavu). Hajdeger podseća da bežanjem od smrti bežimo i od života. Suočavanje sa konačnošću vraća težinu i smisao našim svakodnevnim izborima.
Četvrto, ekološka svest: Napuštanje gospodarenja prirodom. U svojim kasnijim fazama, Hajdeger zagovara koncept „četvorstva“ (zemlja, nebo, smrtni i božanski) i ideju da čovek ne treba da bude gospodar prirode, već njen čuvar ili pastir. U trenutku ekološke krize i klimatskih promena, Hajdegerova filozofija nudi alternativu zapadnoj antropocentričnoj matrici. Umesto da prirodu posmatramo kao objekat za eksploataciju, on predlaže mišljenje koje „dopušta stvarima da budu ono što jesu“ („Gelassenheit“ – opuštenost).
„RAZBIJENI KRČAG“: Nakon pola stoleća od njegovog odlaska, Martin Hajdeger ne ostavlja gotove odgovore ili utešne političke sisteme. Njegov najveći značaj za 21. vek leži u tome što nas uči „kako da ponovo mislimo“. U svetu koji zahteva brze, funkcionalne i korisne odgovore, Hajdeger poziva da zastanemo, zapitamo se o suštini našeg postojanja i odbijemo da budemo samo još jedan instrument u globalnoj tehnološkoj mašini. Najznačajnije za nas danas jeste njegovo insistiranje na tome da spasenje ne leži u novoj tehnologiji, već u promeni našeg odnosa prema Biću. To je takođe razlog zašto se Hajdegera i danas može – i treba – čitati: ne da bi se postao „hajdegerovac“, već da bi se naučilo da se istražuje, preispituje i razmišlja autohtono.
On nikad nije želeo usku, doktrinarnu školu. U stvari, takva škola ne može zaista postojati. Hajdegerov cilj je bio da oslobodi ljude da misle samostalno. To postaje jasno kad se uzme u obzir koji su važni mislioci 20. veka bili pod uticajem Hajdegera. Čak i za njegovog života, Hajdegerove ideje su imale dubok uticaj. Kad je reč o njegovom prijemu – bio je možda prvi „globalni igrač“ moderne filozofije. Monografija objavljena sredinom 1970-ih, pored Hajdegerovog uticaja u Francuskoj i Italiji, već je sadržala poseban odeljak o „Hajdegeru u Japanu“ i, u dodatku, pominjala je tadašnji „masovni prijem Hajdegerovog dela u SAD“. Pored hermeneutike (Gadamer), Hajdegerovo delo je od tada naišlo na široko prihvatanje i usvajanje u kontekstima postmodernizma (Vatimo, Liotar), dekonstrukcije (Derida) i neopragmatizma (Rorti).
Grob Martina Hajdegera u Meskirhu (foto: I. Zollernalb / Wikipedia)
Ipak, Hajdeger ostaje kontroverzan do danas. Mnogi njegov uticaj vide kao nesporazum, ako ne i kao „istoriju obmane“, koja pogrešno procenjuje zadatak i dostignuća filozofije (H. Ebeling). Kontroverza oko Hajedegera koju je pokrenuo Viktor Farijas snažno je stavila vezu između njegovog rada i njegovog pogleda na svet: Hajdegerovo preplitanje sa nacionalsocijalizmom ne može se umanjiti. U SAD, njegovi prognani jevrejski studenti Hana Arent, Leo Štraus, Herbert Markuze i Hans Jonas zauzimaju izuzetno različite filozofske i političke pozicije, svaki crpeći iz Hajdegerovih učenja. U Francuskoj, Aleksandar Kožev, Žan-Pol Sartr, Žak Lakan, Emanuel Levinas, Mišel Fuko i Žak Derida oblikovali su intelektualne debate decenijama, bili su prilično podeljeni, ali su se svi oslanjali na Hajdegera. U nemačkom govornom području, Hans-Georg Gadamer i Ernst Tugendat pokazuju da se može filozofirati na potpuno različite načine pozivajući se na Hajdegera. Jirgen Habermas razmišlja „sa Hajdegerom protiv Hajdegera“, Hans Blumenberg i Karl Levit raspravljaju o modernosti pozivajući se na Hajdegera.
Hajdegerovo delo podseća na sliku slagalice – barem ako se ima u vidu originalno značenje „slagalice“ – naime, mučiti i nervirati. Hajdeger je imao oštar osećaj za savremene nedaće i bezvremenska fundamentalna pitanja, i na kraju je svojim pokušajima da ih reši, postigao preokret koji je sve učinio iskrivljenim i izobličenim. Tako se izreka iz drame Hajnriha fon Klajsta – „Razbijeni krčag“, može primeniti i na Hajdegera. „U tvojoj glavi leže nauka i greška / Umešene zajedno, intimno, kao testo; / Sa svakim rezom koji mi daš od oba“.