Kada sam sutradan starijim kolegama to ispričao niko nije bio iznenađen: oni su svi znali da je Nada bila pevačica i još su me informisali da je u tom poslu bila vrlo uspešna. O tome i dan danas najrečitije govori njena fotografija sa Josipom Brozom Titom i Jovankom. Ali da je to bila ozbiljna karijera svedoče podaci da je audiciju za vokalne soliste Radio-Beograda (sa 18 godina) položila kod Vlastimira Pavlovića Carevca, sa kojim je posle dugo nastupala u raznim prilikama, kao i da je više od 100 pesama za Radio Novi Sad snimila sa tamburaškim orkestrom Janike Balaža.
Zato nije čudo što su mnogi mediji, objavljujući vest o Nadinoj smrti, na prvo mesto stavili tu njenu karijeru „vokalnog soliste“, a tek posle novinarsku. Mada je, zapravo, ova druga znatno duže trajala, ako se ne varam i punih četrdeset godina, sve tamo od 1969, kada se zaposlila u Ekonomskoj politici, pa do kraja prve decenije 21. veka, kada je konačno odlučila da „pero baci u trnje“.
Kao novinar EP, Nada je dugo bila urednik rubrike Firme i poslovi. Kod nje na sto su dakle dolazile fabričke novine iz cele Jugoslavije a Nada je iz toga izdvajala najvažnije i prenosila našim čitaocima. U to vreme bez interneta i kada druge novine – i dnevne i nedeljne – nisu puno pažnje posvećivale privredi (kao i danas uostalom) to je bila vrlo čitana rubrika. Zato je to, iako na prvi pogled nije tako izgledalo, bio vrlo odgovoran posao.
Krajem devedesetih Ekonomsku politiku je zadesila velika nesreća. Crveno-crna koalicija socijalista, julovaca i radikala poništila je privatizaciju koja je u EP obavljena po zakonu Ante Markovića (i po kojoj je 90 odsto firme bilo u vlasništvu zaposlenih) i odlučila da smeni glavnog urednika (Miloša Markovića) i direktora (Bernarda Ostojića) lista. Redakcija se podelila. Mlađi deo nije hteo da se povinuje odlukama vlasti, zato im je bio zabranjen ulazak u zgradu Borbe gde je EP bila smeštena, a ubrzo su, bilo je to u decembru 1998, i formalno izbačeni s posla. Za razliku od većine starijih članova redakcije koji su ostali u EP, Nada je odlučila da krene s mladima. To je tada bio i veliki materijalni rizik, ali je Nada prevashodno vodila računa o nekim drugim stvarima. A i, ako tako mogu da kažem, više nas je volela. Postala je tako i jedan od 10 osnivača Ekonomist magazina. U novoj redakciji preuzela je i nove obaveze, odnosno počela je da intenzivnije piše o poljoprivredi.
Naše prijateljstvo se nastavilo i pošto Nada više nije dolazila u Ekonomist. Odlazili smo mi u Crepaju, selo u Banatu, kod Pančeva, gde je živela. Mada, sad vidim, nedovoljno. Mogli smo i više.
Nada Vodeničar – glas koji je bilo lepo i čuti i čitati.