Mate Mišo Kovač, legenda Šibenika, Hajduka i Dalmacije, čovek koji je tokom gotovo pola veka karijere prodao više od 20 miliona ploča, preminuo je 31. oktobra, sahranjen 4. novembra na zagrebačkom Mirogoju, pored svog suna Edija. Dan ranije na splitskom Poljudu održan je veliki ispraćaj legendarnog pevača, na kome se hiljade ljudi pesmom oprostilo od njega.
Mišo Kovač rođen je 16. jula 1941. u Šibeniku, u vreme italijanske okupacije. Odrastao je u ulici iz koje su potekle još dve velike karijere – Vice Vukova i Arsena Dedića. Sa Dedićem će decenijama kasnije snimiti duet Mi smo lišće s iste grane. U svet pevanja ušao je sa 16 godina, nakon što je čuo nastup šibenskog pevača Ljube Lučeva. Završio je srednju industrijsku školu za tapetara, a 1961. podelio je prvo mesto na takmičenju Prvi glas Šibenika sa Mirkom Vukšićem. Za nagradu je izabrao singl Elvisa Prislija – muzičara koji će obeležiti njegovu karijeru.
Nakon odsluženja vojnog roka u Beogradu preselio se u Zagreb. Na takmičenju u Karlovcu izveo je pesmu I Can’t Stop Loving You Reja Čarlsa i privukao pažnju producenata. Prvi nezvanični nastup imao je u jesen 1964. u zagrebačkoj Gradskoj kafani, a iste godine potpisao je ugovor sa Jugotonom. Njegova prva ploča bila je obrada Čarlsove pesme Ne mogu prestati da te volim.
U leto 1965. nastupio je na Melodijama Jadrana, a status zvezde donela mu je pesma Više se nećeš vratiti iz 1969, koju je napisao Đorđe Novković. Singl je prodat u blizu 200.000 primeraka i bio je druga najprodavanija Jugotonova ploča te godine. Sa pet ploča prodatih u više od 250.000 primeraka, Kovač je 1969. postao najprodavaniji pevač te izdavačke kuće. Saradnja sa Novkovićem trajala je do kompozitorove smrti 2007.
Pobedom na Splitskom festivalu 1971, sa pesmom Proplakaće zora, postao je najpopularniji pevač u Jugoslaviji. Te godine zamalo je poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Zadra. Brkove, koji će postati njegov zaštitni znak, pustio je kako bi prikrio ožiljak iznad gornje usne. Usledile su dve decenije vrhunca karijere i vreme pesama Drugi joj raspliće kosu, a ja je volim, Ostala si uvijek ista, Ako me ostaviš, Odavno više ne plačem zbog tebe, Ti si pjesma moje duše…
Devedesete godine bile su najteži period u njegovom životu – 1992. njegov šesnaestogodišnji sin Edi smrtno je stradao u Zagrebu, pod nerazjašnjenim okolnostima. Nakon Edijeve smrti održao je veliki koncert pod nazivom Noć sveća na splitskom Poljudu. Nakon koncerta objavio je da više neće nastupati. Ipak, nije održao obećanje.
Osim sina, tokom 1990-ih izgubio je majku i mlađeg brata. Nakon nekoliko godina borbe sa depresijom, Mišo je u januaru 1999. u Zagrebu pucao sebi u grudi. Ipak, preživeo je. Koncertom u Domu sportova, vratio se muzici i snimio nove albume i duete sa ćerkom Ivanom i ponovo pobedio na Splitskom festivalu. Iz tog perioda najviše se izdvaja pesma Dalmatino. Godine 2012. dobio je Porina za životno delo.