Miodrag Ješić nije bio fudbaler zbog kojeg je publika dolazila na stadion. Njegova igra nije bila radost oku, hrana za dušu. Nije imao dribling, nije bio golgeter, a publika to najviše ceni i zato dolazi na stadion. Nikada nije bio ljubimac sedme sile, uvek skroman, nikoga nije vukao za rukav, a ni tražio bilo kakav publicitet. Bio je veliki borac, karakter, radilica na terenu, neumorno je trčao i obično čuvao najboljeg „vezistu” protivnika. Uvek je pružao maksimum i navijači su ga zbog takvog poštenog odnosa prema igri zavoleli.
Od detinjstva je želeo samo jednu stvar u životu, a to je da igra fudbal. Na nagovor legende Partizana Vladice Kovačevića je počeo da trenira u klubu koji je najviše voleo, iako je jedno kratko vreme trenirao i sa Crvenom zvezdom zajedno sa svojim drugarom iz detinjstva Milanom Jankovićem kasnijim igračem Reala. Dok je bio omladinac u prvi tim ga je prebacio Biće Mladinić.
CRNO-BELI
„Crno-bela” boja ga je pratila celi život. To je bila i boja dresova Altaja iz Izmira. Jednu sezonu branio boje Trabzona koji je igrao u „bordo-plavim” dresovima, a to je bila „rezervna” garnitura Partizana, kluba kojeg je obožavao, iako u Humskoj nisu uvek bili najkorektniji prema njemu. Poslednji put kada je napustio JNA kratko je rekao:
„Odlazim jer više volim klub od svih vas”.
Navijači trofejnog kluba ga najviše pamte po trećem golu postignutom protiv Kvins Park Rendžersa. Tada je Partizan u nezaboravnoj utakmici pred 50.000 gledalaca pobedio 4:0 i eliminisao londonski tim koji je u prvom meču trijumfovao sa 6:2, a Ješić je šutom sa tridesetak metara savladao protivničkog golmana..
Ne treba ići daleko ni lutati svetom da bi se našli primeri ljudske nesreće, ali i veličine. Jedina konstanta u životu koja je pratila Miodraga Ješića u većem delu života je nedostatak sreće, ali isto tako tokom igračke karijere na delu je pokazao i primer ljudske veličine kakav u srpskom fudbalu nije upamćen. Uvek je bio čovek čistih računa i dobrih namera. Otud osećanje naročitog poštovanja prema takvim ljudima. Iza njega je ostala zanimljiva priča.
Te godine (2001.) je u Tunisu sa Sportif Sfaksijenom osvojio Arapsku Ligu šampiona kada ga je zadesila strašna porodična tragedija.
Bio je u srećnom braku sa suprugom Gordanom, ali su iznenada ostali bez ćerke jedinice Jelene. Ništa nije nagoveštavalo da će naoko laka saobraćajna nesreća na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša završiti smrtnim ishodom. Hitna pomoć je stigla vrlo brzo, za samo dva minuta i Jelena je izašla iz auta bez ogrebotine, hodala je i posle lekarskih pregleda su nameravali da je puste kući. Ostalo je samo da se obavi snimanje unutrašnjih organa. Ništa nije nagoveštavalo ono najgore. Iznenada je došlo do unutrašnjeg krvarenja i ćerka Miodraga Ješića je preminula ne dočekavši ni dvadeseti rođendan.
Može li da se desi veća tragedija u životu bilo kojeg roditelja. Posle toga je usledio period kada je Ješa živeo kao čovek bez cilja i načela, bez svog pogleda i pravca. Skoro svakodnevno je odlazio na Topčidersko groblje gde je posećivao Jelenin grob.
Irena i Tara su moje sunce
U vreme kada je bio trener u Libiji 2011. godine u Tripoliju je počeo građanski rat, a supruga Irena i trogodišnja ćerka Tara su bile u Beogradu. Glava mu je bila u torbi jer se žestoko pucalo po celom gradu. Kako sam kaže barut je mirisao na sve strane, a aerodrom zatvoren. Posle nekoliko dana je uspeo da stigne do Bengazija odakle je zajedno sa još stotinjak Srba evakuisan u Srbiju, Telefonske veze su bile u prekidu, a i SMS poruke su „putovale” po nekoliko dana. Jedina poruka koja je stigla iz Tripolija je bila:
„Irena i Tara su moje sunce. Neka se ne brinu, biće sve u redu”.
KLJUČ
Ubrzo je usledio i razvod od supruge Gordane.
Rešenje stambenog pitanja egzistencijalna stvar u životu svakog čoveka. Kao reprezentativac dobio je od Partizana dvosoban stan, a zatim nastavio karijeru u Izmiru. Praktično nije ni uselio u stan kada je napravio potez koji pre njega, a ni posle nije uradio nijedan sportista. Vratio je ključeve od stana jer je smatrao da je poštenije da neko živi u njemu, nego da ga on izdaje i zarađuje veliki novac. Upravo ta tema je poslednjih meseci izuzetno aktuelna u Beogradu gde mnogi zarađuju „rentirajući” stanove.
„Tačno je da sam vratio stan i to sam uradio kada sam bio u Altaju. Ne bih puno o tome, naravno da su svi bili prijatno iznenađeni. U stvari, pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je da li bih mogao da svratim do njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema. Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim kod Žarka Zečevića i njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i to je to. Ostao sam bez stana”, ovim je rečima Miodrag Ješić objasnio odluku da vrati ključeve od stana.
Kažu da nesrećni ljudi nikud ne žure, on je to jutro negde žurio. U četvrtak 8. decembra sve novine su prenele kratku agencijsku vest: „U saobraćajnoj nesreći na putu Ruma – Jarak poginuo je Miodrag Ješić, nekadašnji fudbaler i trener FK Partizan”. Od siline udara stradao je na licu mesta. Sada će na nebeskim poljima imati priliku da se sretne sa svojom nikada prežaljenom Jelenom i drugarom Draganom Manceom.
Živeo je ponosno, skromno i slobodno ne pokoravajući se nikom. Jedino, što nije imao sreće. E, moj Ješa…
Osam nastupa za Jugoslaviju
Miodrag Ješić je u karijeri nosio dres samo tri kluba. U Srbiji je igrao samo za Partizan i to u dva navrata (1980-85) i (1990/91), a u Turskoj je igrao za Altaj i Trabzon. Za mladu reprezentacije Jugoslavije je nastupao 25 puta, a za „A” selekciju je debitovao 17. novembra u Sofiji protiv Bugarske, a poslednji nastup za „plave” je imao protiv Škotske u Glazgovu 12. septembra 1984. godine. Sa Partizanom je kao igrač i osvojio dve šampionske titule.
Za nacionalni tim je postigao dva gola, od kojih je posebno lep bio protiv Zapadne Nemačke 7. juna u Luksemburgu kada je Jugoslavija izgubila 2:4.